НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИС О ЗМИЈИ БЕЛОЈ КАО СНЕГ / Бела Тукадруз

Featured

Ознаке

КРАТАК ПРЕДГОВОР

Песма Змија бела као снег  првобитно је припадала крају једног  друкчијег поднебља и обимнијег песничког стремљења, од кога су – после маја 1992. године – остале само  песме које су уредници књижевних часописа по Србији и Црној Гори одбијали, враћали. У песми Змија бела као снег, најважнији је н а л о г , оно што се не сме и оно што се може… Чак и да су зоолози у праву и да заиста нема белих змија као врсте – не смета.У народном предању Срба – и с ову и с ону страну Дрине – та Змија лежи скотурена испод старог кућног прага. У Босни и Херцеговини сматрају да је онај који угледа белу змију срећан. Још једино она чува оне преостале и непорушене куће нашега народа с ону страну Дрине. Те рукописе је одавно попала прашина, она права пустињска, која затрпава. Све до јесени 2010. године, када сам, као издавач, дошао у додир са једним каталогом слика, у којем су ми одмах привукле пажњу две: Ђаво Бога и Бог ђавола, једног сасвим непознатог, и одмах треба рећи –  и осујећеног сликара. Све до споменуте јесени, понављам, гомилале су се пешчане дине над Змијом белом као снег, суша у пустињама наше савремене поезије и уметности уопште, претила је катастрофом која ће мало кога дирнути…

Шта је једну пустињу поезије, могу то написати, зар не, отрпавало и хранило, ако јесте – геометрија сна, дух сна који буди тело и дух уметника који се одлепио од свога ја? Осећајност чије су пируете осујећиване суштином прашуме, нагонећи уметника у окамењену неодлучност, да буде неко други, подајући се повремено подлој смирености? Прашума Амазона никада не би била таква каква јесте да којим случајем престане наклоност олуја и и далеких пустиња. Прашума у себи носи пркос против учмалости и пустоши, па ипак њено Друго Ја је пустиња, Сахара која је храни. У тим прашумским потребама  било је потајних искушења још дубљих него задње мисли. Енергија прашуме и њених потајних искушења моћнија је од свих намера. Крајности, имају велику јачину својих разлика, које велике олује и вртлози, преносе с времена на време, мешају, како би настало неко ново значење.

Посматрао сам слике пустиње у тренутку када је отпочео повољни кишни период, и суочио се са далеком прашумом коју узнемирују – косе смрти. Неки нови ветрови су  дували и одували брда песка са папируса и рукописа, пробудили белу змију, мит, сирово памћење. Ако напишем: Пустиња мојих рукописа, хранила је прашуму Амазона, то би било само донекле тачно, јер да нисам сусрео један каталог слика,  можда би Змија бела као снег  заувек остала испод брда песка и прашине?

 

ЗАПОЧЕТО – ВЕРОВАТНО – 1989. ЗАВРШЕНО НОВЕМБРА 1995.

Закуп земљишта,за некога кога ће

кроз време прозвати не Балтазар, Белатукадруз

Оснивач АКАДЕМИЈЕ АЛХЕМИЈЕ,

био је предуго Гордијев чвор.

Шта остаје иза човека?Иза оних најбољих?

Мермер и кости?

Гвоздена и зарђала копља?

Не, ништа.

– Ништа?

У прашини остаје, ипак, отисак стопала,

а на бетонској стази скорела крв.

 

Зар никада ништа неће бити од онога што ми је долазило

на врху тога шубарастог брежуљка? Зар је све оно што сам осећао

у извесним тренуцима пролазније и кратковечније чак и од сочних

румених црвљивих трешања и вилин-коњица?

 

У прашини се оцртава облик мог стопала, прстију, а плоча

времена је од камена, тврђег од мермера. Ту не може бити отиска

душе, отиска најнеухватљивијих ствари: замисли, чежња, вере, заноса.

(Ту не би могло заорати, зар, ни рало Немогућег ратара Растка Петровића?)

Можда би коју реч, могло да уреже дијамантско длето,

али њега нема – и све је ово призивање дијамантске оштрице –

јер угљу, и дрвећу које је пропало у урвине земље и времена – као и

нади која је бујала у срцу младића брже од траве с пролећа – још

треба који миленијум, да стекне тврдоћу и пробојност дијаманта…

 

*

Родио сам се да живим и да наставим

тамо где су застали најбољи у мојој

фели, да објединим започето и прекинуто,

све покушаје, да ништа не оставим у траљама,

да снагу тела и ума трошим на каљење

старог и новог гвожђа,

да оснивам нова сазвежђа, земље и светове,

шуме и бачије, куће и гробнице,

рибњаке и видиковце, јер је све

садржано у мени, као у жиру, а за живот ми –

као и Луису де Камоенсу, схватих у четрдесет и шестој –

„недостаје све што свет има за њега“.

 

ЗМИЈА БЕЛА КАО СНЕГ

Све можеш.

Да откријеш прави предео,

место у заклону под брдом

које прескаче кошава,

живи извор и добру подлогу.

Да дозовеш Мајсторе Мале магазе.

Да отпочнеш зидање Праве куће

на правом месту –

у којој су садржане све куће

на тој страни света,

у којој је свемисао прави домаћин,

а газдарица – свезана времена.

И да подигнеш поток изнад тока

и да га скренеш у врт изван годишњих

доба,у рибник,где су зова и лабудови

увек код своје куће.

Све можеш,осим,

да подигнеш тај праг стари

под којим је скотурена

змија бела као снег.

Advertisements

Виртуелна књижевносt / Бранислава Илић

Featured

Ознаке

……Данас се људи окупљају у виртуелном простору око мисли које су им заједничке, око причи и песама које деле међусобно, гледајући у мониторе као странице књиге, или прозоре кроз које упознају на луталачкој стази неки нови свет.

(…………) технолошка достигнућа не могу променити бит уметности која суштински представља људску делатност, при чему уметничка дела „садрже људско искуство живота и света изражено на такав начин на какав се оно иначе не може изразити; умјетност је у том смислу самосвојна и незаменљива… Она тако ствара нову стварност која на свој начин даје људском животу сасвим нову смислену димензију… Уметност као људско стваралаштво не односи се само према прошлости и садашњости него и према будућности… она придоноси настајању новог људског света који је у непрестаном мијењању“. (М.Солар)

Управо прихватање тог непрестаног „мијењање људског света“ потребно је ради прихватања неких нових образаца и форми у којима се може стварати уметност, односно књижевност. Да ли можемо рећи да данас онај ко нема своју интернет страницу заправо и не може да рачуна на стопостотну видљивост и доступност потенцијалним примаоцима садржаја?

Сећам се када сам започињала своје крстарење Мрежом, није постојао никакав систем који ћу пратити. Где ћу се на крају наћи било је питање на које нисам никада умела да дам одговор. Данас, знам за нека места у том паралелном свету, која посећујем, а на која сам упутила свој РСС читач, и као таква она могу да дају извесну слику стања у српској виртуелној књижевности.

Мој циљ свакако није никаква систематизација и валоризација онога што налазимо расуто на све стране у виртуелном простору скрајнуте реалности. Питање које постављам је: чему писање о маргиналним, некаталогизованим текстовима који штрче у равни виртуелног мрака? Али: неминовност коју доноси развој технолошког напретка, као и време потпуно различито од онога које је обележило стање свести човека претходних векова, указују на чињеницу да се данас мора прихватити нови начин креације и комуникације.

У сваком случају, виртуелна књижевност постоји, у повоју, без система, без граница, без стандарда. Она користи могућности Велике Мреже како за информисање, тако и за објављивање готових књижевно-уметничких дела или бар покушаја, али и за сам процес стварања…

коментара 2 :

  1. Znaš šta, malo mi je konfuzan ovaj tvoj tekst, a pročitala sam ga nekoliko puta. Ili sam ja danas konfuzna?

    Danas, neko ko nešto stvara i nema svoju internet stranicu, pa to može da bude i nečiji izbor. Opet, ako je ima, to i dalje ništa ne znači (a može), niti u smislu kvaliteta publikovanog, niti u smislu posećenosti, niti da kvalitet i kvantitet nužno idu ruku pod ruku. Što se brojnosti tiče, uglavnom, mnogo toga se svodi na (samo)promociju. Digitalizovana realnost je navalentna u tom smislu da „tera“ stvaraoce (isto kao i obične korisnike) na permanentnu „socijalizaciju“ i trošenje vremena na sticanje i održavanje novih kontakata, tj. novih gledalaca, čitalaca, čega god. Nekada se sedelo u kafani i divanilo. Danas se smara po forumima, mikrobloguje po Twitteru, „druži“ na Facebooku. Jer, tamo „sedi“ potencijalna klijentela tj. konzumenti. To su mamci koji se zabacuju, a o efektima mogu da pričaju oni koji se time bave. Ti ljudima bukvalno treba da staviš nešto pod nos, jer većina neće da se „smara“ i da traži.

    Moram da priznam da mi nije potpuno jasno tvoje pitanje: „чему писање о маргиналним, некаталогизованим текстовима који штрче у равни виртуелног мрака?“

    Ili da ja tebi postavim pitanje: „Čemu pisanje o katalogizovanim tekstovima koji su totalni mainstream?“

    I još nešto, ne moraju se prihvatiti novi načini kreacije i komunikacije, jer i to je izbor pojedinca.

    Sem toga, mislim da je zaista nepotrebna bilo kakva standardizacija, trpanje u bilo koje šablone. Internet daje mogućnost svakome da pokaže nešto što stvara i mislim da je to dobro. Nisu nam potrebni samoproklamovani (ili nametnuti) autoriteti i institucije da daju svoj sud o tome, šta je kvalitetno, a šta nije. Potrebni su pojedinci koji misle svojom glavom, pa će, nadam se, umeti da odvoje žito od kukolja, kroz vreme.

    Sem toga, danas, kada praktično svako ko ima novca može da objavi knjigu (koju je napisao sam ili je unajmio ghost writera) dovoljno govori o kvalitetu klasičnog izdavaštva. Svaka šuša može da postane tzv. pisac time što objavi jednu jedinu knjigu koja nema nikakvu književnu vrednost.

    Mislim da sam već odavno odletela u offtopic, pa da prikočim.

  2. Moguće da je tekst konfuzan… Hoće to tako 🙂

    Akcenat je na samoj književnosti. I ono što želim ovim postom, tiče se mesta književnosti na internetu i njenih specifičnosti koje su jasne, bez obzira na način objavljivanja.

    Tekst je dakle, o odnosu između književnosti kao umetnosti i interneta kao medija.

    Pomislila sam da će rečenica o „nekatalogizovanim tekstovima“ zvučati grubo. Što se mene tiče, oni su izjednačeni sa onima iz štampe (koji su kako kažeš mainstream; iako i to ne mora biti tako: knjiž. avangarda nalazi mesto i u štampi), ali ako gledamo širu čitalačku publiku ili „stručnu javnost“ ne može se staviti jednakost između ova dva načina objavljivanja. Neko može da objavi 1000 pesama na svom sajtu, a koje će ostati u tišini ili će ih pročitati slučajni prolaznici, jer nema ko da kaže da to jeste (dobra) književnost (naravno da je moguće da taj pisac i ne želi da ga neko čita; što je sasvim drugo pitanje).

    Mislim da je problem objasniti da je književnost sa svojim osobinama prisutna i u jednom i u drugom medijumu – ona je ista, bez obzira na to kako dolazimo do nje.

Више: Виртуелна књижевност.

100. 000 dolara za ‘Intervju’

Ознаке

NjUJORK – Brazilski autor Paulo Koeljo ponudio je Soniju 100.000 dolara za prava na film „The Interview“ (Intervju), protestujući zbog odluke kompanije da parodiju o Severnoj Koreji povuče iz bioskopa posle pretnji hakera.

Soni je otkazao premijeru filma zakazanu za 25. decembar pošto su hakeri zapretili nasiljem bioskopskim lancima u SAD i Kanadi. „Intervju“ je komedija o dvojici televizijskih novinara regrutovanih da ubiju severnokorejskog lidera Kim Džong Una.

Odluka Sonija da popusti pred pritiscima hakera izazvala je proteste boraca za slobodu govora, piše AFP.

„Nudim Soniju 100.000 za prava na ‘Intervju’ koji ću besplatno postovati na svom blogu“, naveo je Koeljo na svom Tviter nalogu i dodao da je ponuda otvorena do petka u podne. „Vratićete 0,01 posto budžeta. Ja mogu da kažem NE pretnjama terorista“.

Autor „Alhemičara“ rekao je brazilskom listu „O Globo“ da otkazivanje prijazivanja filma predstavlja „užasan presedan“.

„To je pretnja koja je upalila. Kao da su teroristi pobedili“, rekao je on i potez uporedio sa spaljivanjem „Satanskih stihova“ Salamana Ruždija u nekim muskimanskim zemljama, s tim što je „ovo mnogo ozbiljnije“.

Soni je pre pretnji bio žrtva hakerskih upada zbog kojih su u javnost procurele privatne prepiske njihovih producenata, scenariji i druga interna dokumenta uključujući informacije o platama i zdravstvenim kartonima zaposlenih.

Severna Koreja demantovala je da ima bilo kakve veze sa hakovanjem Sonija.

Koeljo nudi 100. 000 dolara za ‘Intervju’ | Kultura | Novosti.rs.