Речник „КОЛА“

По легендарном Сахарину

__________________________

Слика са Пека. (Фотодокументација Заветина)

Слика са Пека. (Фотодокументација Заветина)

___________________________

А у ствари, украдено из апокрифних рукописа Боре Мишљеновића, и понуђено својевремено часопису Тамни вилајет и пок. Господину Орфелину, као постмодерни крик фамозног и неухватљивог Сахарина.

____________

А

АБРАКСАС – симболична реч код Василидеса из Александрије који ју је користио као божанску титулу. У грчкој нумерологији, седам слова који чине 365, дане соларне године што представља циклус божанског чина. Број 365 представља укупни збир душа које настају еманацијом из Бога. Међу окултистима реч Абраксас урезана у камен или драгуљ сматра се мистичном. (Не повреди ме, Абракадабра)

АВОНСКИ ЛАБУД – назив за Шекспира, према реци Авону на којој лежи песников дом

АДРЕСА – франц. (adresse) – место одредишта, пребивалишта; ознака имена, звања и становања (обично на омоту писма) – то иде на адресу… Види: Аид, Ад, Хад

АИД, АД – подземни свет и бог тога света. Син Крона и Реје, а брат Дивов и Посејдонов, бог Подземног света, и Подземни свет, куда одлази душа када тело умре. Само је Херакле некажњено продро у његов дворац.

„Расправа неоплатоничара Дамаскиоса (рођеног око 480. године пре наше ере ) Тешкоће и решења темељних начела бележи чудну верзију орфичке теогоније и космогоније, у којој је Кронос – или Херкулес – чудовиште.

Према Хијеронимусу и Хеланикусу (уколико та двојица нису један), орфичка доктрина поучава да су у почетку били вода и блато, од којих је обликована земља. За та се начела држи да су темељна: вода и земља. Из њихпотиче треће, крилати лав, који у предњем делу има главу бика, а у стражњем главу лава, а у средини божју главу; тај се змај звао Вечни Кронос или Хераклос. С њим се родила Нужда, позната и као Неизбежност, и раширила се границама свемира.

…Кронос, змај, избацио је тројако семе: влажни Етер, безгранични Хаос и магловито Подземље. Под семе је положио јаје из којег се излегао свет.

Последње је начело био бог који је био мушкарац и жена, са златним крилима на леђима, биковским главама са стране и огромним змајем на глави,сједињујући све врсте животиња.

Walter Kinz је тој тлапњи приписао оријентални извор, вероватно стога што тако прекомерна чудовишност више одговара истоку него Грцима“ (Хорхе Луис Борхес, Кронос или Херкулес, у књ. Приручник фантастичне зоологије)

Асфоделска поља су прва област западно од Тартара, где душе јунака бецсиљно лутају, чекајући да их похлепни чамџија Харон превезе у напуклој барци преко реке Стиг (Млаве и Могиле) у Подземни свет у Хад.

Делиблатска пешчара, песковит предео у југоисточном Банату,настала током отицања Панонског језера крозЂердапску клисуру, асоцира на Асфоделска поља у митологији Ђердап,Ђердапска клисура, дунавска клисура у области јужних Карпата, највећа клисура у Европи, идентификована… као митолошки Тартар

Годомин је крај западно од Стига, источно од Смедерева, у преводу „Палата јаука“. У митологији је локација „Царства бога хада“ и „Елисејских поља“ и лежи поред Хадовог поседа, тј. Стишке Аде

Јелисејска (Елисејска) поља у митологији леже поред Хадовог поседа у близини језера успомена

Кербер – Хадов пас чувар улаза у Подземље Стикс или Стиг у митологији је велика река у подземном свету.

Њоме се куну богови и то је њихова највећа заклетва Тартар у митологији је таман, дубок бездан испод подземног света у коме су затворени Титани.

Титаномахија је борба Титана за власт. Пошто им је Зевс преотео власт бацио их је у Тартар (БО;185;186;187)

У митологији Деметра је мајка Хадове жене Персефоне (она која разара), коју је она родила са Зевсом (Дунавом). Персефона је страшна краљица Подземља (Хомољских пећина) и спроводи у дело клетве људи, господари сенима и влада чудовиштима подземног света. Персефона живи у хладним и влажним Хадовим дворима, крај којих теку подземне реке Стига (Млава), Пирифлегетеон (Могила или Пожаревачка), Кокит (Чокордин) и Ахеронт (Витовница) (Хомер, Илијада IX, 459, 569) ( БО; 132)

Ада Острво је највећа Ада на Дунаву и налази се између Дунава, Мораве и Млаве. Дужине је око 20 км, а ширине око 4 км. Од копна је одвојена са два рукавца Дунава, у које се уливају реке Млава (Стига) и Могила. Ада је насељена.

Према митологији највећа Ада је персонификација бога Подземља Хада ( Хајдес, Хадос), брата Зевса (Данубиуса). Она се налази тамо где је ток подземних река Стига, Кокит, Перифлегетеон (Пожаревачка или Могила) и Ахеронт (Батуша – бездан).

Сени мртвих, са Асфоделских поља (Делиблатска пешчара) до врата Хада, својим чуном превози похлепни демон Подземља Харон, преко река Стиге које теку кроз Хадово царство…

Ада Кале (Еритија) је речно острво на Дунаву у Ђердапској клисури и припада Румунији. Оно је дуго 1780 и широко 500 метара. Ада Кале је до недавно било насељено, са око 500 житеља, турских досељеника из XV века. Захваљујући високим литицама Ђердапске клисуре, клима острва је била медитеранска. Ту се гајила смоква, маслина, бадем, мандарина, поморанџа и др. Изградњом Ђердапске хидроцентрале, житељи су исељени, а острво је потопљено.

Назив ове аде потиче из 1878. год., те се сматрало да је турског порекла и да „ада“ значи острво, а калех тврђава. Међутим, супротно овим тврдњама, ономастика ада је из палеобалканске глосологије. Још из античког доба се знало, да ко влада овим острвом држи кључеве Дунава и да оно представља део „Гвоздених врата“ Дунава (БО ; 93)

Река Млава (Стига) тече непосредно и паралелно са Моравом на око 15 км растојања. Између Мораве и Млаве и Дунава створена је плодна равница – Стиг, или Стишко поље, у чијем се средишту налази Пожаревац.

Млава (млавити, мрвити, уништити) је дуга 108 км, извире из Хомољских планина и има знатну хидроенергију, нарочито у Горњачкој клисури.

Низводно код села Батуша (осн. бат, батеос, батоус – дубина, бездан), Млава се рачва на мањи источни и већи западни део, који теку паралелно на блиском одстојању од 1 – 2 км, све до села Дрмно (дримис – подмукао…). Источни део и даље носи хидроним Млава, а западни Могила. Код села Дрмно рукавци се спајају, да би се после 2 км код села Костолац (кос – зашто? како? и toloo – мутити, узнемирити), поново спојили и улили одвојено у Дунав, западни крак поново под именом Могила са водотоком од 2 км, а источни као Млава са водотоком од 10 км. На њиховом ушћу у Дунав створена је велика ада под именом  Острво, а воде Дунава су рукавци Млаве и Могиле, што одговара митолошком опису о Стиги.

Река близанац Могила (могос, могео – мучити, кињити, мука, напор, невоља, док могилалос – који тешко говори) у свом почетном делу од села Батуша (бездан) у дужини од око 4 км, носи назив Орловача (у митологији је аорна – без птица, док орао, аетос је Зевсов гласник – пророк). Река Млава има већи број притока. Највећа је Витовница (витос – бездан, дубина, понор и често иде са

атеотес – безбожност, од бога остављен). Она је понорница Хомољске пећине Церемошња…

Даље притоке су Чокордин (кованица од кокио – плач, јадиковка и ордино – вртоглавица).

Следи притока Бусур (бусирис). Бусир је египатски бог подземља.

У митологији Стига (стикс – омражен, мрзак, страшан, огаван) је персонификација нимфе, једне од реке подземља, понорнице за превођење душа покојника у царство мртвих. Стига је најстарија од три хиљаде Океанових и Тетијиних кћери. Она је са својом децом прва похитала да помогне Зевсу у борби са Титанима. У знак захвалности Зевс јој је доделио почаст, да се богови заклињу у њеним водама. Она је родила Зевсу Персефону (богиња која доноси уништење), краљицу подземног света, Хадову жену. Стига станује далеко од богова, а њени дворци у подземљу имају сребрне стубове, који се дижу до неба. „Дворци“ су хомољске пећине: Церемошња, Злотска, Соколица, Дубочка и др. укупно око 130 од којих су седам дужине и по неколико км, са многобројним подземним дворанама и ходницима, понорницама и пећинским језерима украшеним сталагмитима и сталактитима.

Церемошња пећина у Хомољу има сложену ономастику. Основ је кер – смрт, несрећа, док керајно – у смрт увалити. Други члан мошња потиче од имена…села Мосна што етимолошки потиче од мосин – дрвени торањ и мосиники – народ настањен у дрвеним колибама – брвнарама. Кере (керес) су у митологији демонска бића зла, црна као ноћ, буљавих очију, са зубима као у дивљих звери, имају дуге повијене нокте које забадају у тела ратника и пију њихову крв (Хомер, Илијада, 18, 535)…

Пек је следећа десна притока Дунава, са северохомољских сливова, који је веома богат рудама бакра, гвожђа, пирита, олова, сребра, злата, волфрама и угља, и са знатном хидроенергијом. Етимолошки назив потиче од речи пеко, што значи шишати, односно испирати овчије руно, златно руно… (БО; 87 – 88) – В. даље : Аргонаути, Аполон, Дунав, Дионис,Ђердап, Нимфе, итд.)

 

ЛеЗ 0003591      

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s