ТРИДЕСЕТ И ЧЕТИРИ

ТРИДЕСЕТ И ЧЕТИРИ ПЕСНИКА:СУРБИТЕ, САЗВЕЖЂА (ЗАВЕТИНЕ)

Заглавље "Заваника", крфских "Српских новина"

Заглавље „Забаника“, крфских „Српских новина“

Августин УЈЕВИЋ  (1891 – 1955.), Растко ПЕТРОВИЋ ( 1898 – 1949),Светислав СТЕФАНОВИЋ (1877 – 1944),Ристо РАТКОВИЋ (1903 – 1954), СВЕТОЗАР БРКИЋ (1916 – 1993), Светислав МАНДИЋ (1921 – 2001), Стеван РАИЧКОВИЋ (1928 – 2007), Миодраг ПАВЛОВИЋ (1928 – 2014), Милорад ПАВИЋ (1929 – 2009), Владимир КОРМАН (1932), Јован ХРИСТИЋ (1933 – 2002), Паун М. ПЕТРОНИЈЕВИЋ (1936 – 1962), Драгољуб С. ИГЊАТОВИЋ (1936 – 2006), Бранислав ПЕТРОВИЋ (1937 – 2002), Живодраг ЖИВКОВИЋ (1937 – 2003), Иван РАСТЕГОРАЦ (1940 – 2010), Слободан РАКИТИЋ (1940 – 2013), Миодраг СТАНИСАВЉЕВИЋ (1941 – 2005), Ристо ВАСИЛЕВСКИ (1943), Ранко РИСОЈЕВИЋ (1943), Сергеј Шелковиј (1947), Мирослав ТОДОРОВИЋ (1947), Душан Стојковић (1948), Тодор ДУТИНА (1948 – 2007), Радомир БАТУРАН (1948), Новица ТАДИЋ (1949 – 2011), Мирослав Димитријевић (1950), Бела ТУКАДРУЗ (алиас М. Лукић. 1950 – ), Зоран М. МАНДИЋ (1950), Петру КРДУ (1952 – 2011), Ненад ГРУЈИЧИЋ (1954), Александар ЛУКИЋ (1957), Владимир ЈАГЛИЧИЋ (1961), Милош ЈАНКОВИЋ (1963)

Садржај броја 18 Забавника.- - Бранко Лазаревић, номинални уредник додатка Српских новина, у овом броју објављује и своје критичке текстове о критици, поред осталог...

Садржај броја 18 Забавника.- – Бранко Лазаревић, номинални уредник додатка Српских новина, у овом броју објављује и своје критичке текстове о критици, поред осталог…

Знак препознавања, медаљон из манастира Лесново

Знак препознавања, медаљон из манастира Лесново

 

 

Знак препознавања.Цвет са Власинског језера. Сурбитална рефлексија (Лето 2014)

Знак препознавања.Цвет са Власинског језера. Сурбитална рефлексија (Лето 2014)

Августин УЈЕВИЋ

РУСИЈА РУСИЈИ

Мајко свом племену какву ја сам снио

У бујне вечери и предзорја врућа,

владај нашим грчем, крвава Русијо,

царуј душом нашом, Велика Будућа;

 

јер ако се руши камен са камена,

и ако твој дворац понире стубоком,

још се чува жижак светога пламена,

као бисер тајне, у срцу дубоком.

 

И синовске очи које јур видеше

пожар царске Москве и огромне распе,

храбро проматрају где се у прах креше,

креч твојих палата над гримиз — Хидаспе,

 

и где крилом огња ударене круне

пропадају у мрак крвавога блата,

и где славу Царства,—сада царство буне, —

црвена и црна, помрчина хвата.

 

Али прасак бакље или звезда креса,

и сва ова магла, и сва ова тама,

тешко да ће скрити висока небеса,

још бескрајно чиста над тим могилама;

 

сутоне, и јутра препуна уздања,

жамор млада лишћа, нове водоскоке,

и светиње зора, и леане грања,

и сву пашу нашег очарана ока.

 

—Умрла си данас. Но васкрсну опет

као онај Лабуд Глобуса на Крсту,

што, попљуван, стучен, израњен и пролет,

чува тајну чуда у божанском прсту;

 

невина за наду других поколења,

за сутрашње твоје златне Петрограде,

где у складу песме дивљи громор Јења

што, на ужас свету, сазда Барикаде.

 

Васиона, мајко, густих покрајина,

твоје жарко срце греје целу земљу;

у човеку сваком има родна сина

анђео Словенства у старинском Кремљу;

 

али ништа славно, ништа тако моћно,

од Истока рујна до рујна Запада,

као, и у време стравично и ноћно,

пробуђена свесна и исконска нада.

 

Јер ако су многи победници пали,

и ако су зашли цари што владаше,

благо оној сени што је људство жали,

благо тој авети ком се кривци плаше;

 

и јер више него речи и срицања,

и јер више него једнодневни жамор,

једаи кратки натпис вековно озвања

достојно усечен у бесмртни мрамор.

 

Не сувишна плача за блаженим одром

(мојих тајних суза вишњи Бог је јемац),

но молитва срца овом Своду модром,

уздах, клетву тежак: Словен није Немац.

 

Бескрајна, незнана, мраком сакривена,

чувај своју бакљу за луч Нараштаја;

буди добра мајко, што си тужна жена,

слушај кратки вапај наших свих вапаја:

 

Мајко свом племену какову сам снио,

у бујне вечери и предзорја врућа,

владај нашим грчем, крвава Русијо,

царуј душом нашом, Велика Будућа;

 

јер ако се руши камен са камена,

и ако твој дворац понире стубоком,

још се чува жижак светога пламена,

као бисер тајне, у срцу дубоком.

(1918).

Србијом уздуж и попреко: Једном у сто година невиђене поплаве, снимљено на Пеку, Звижд, пролеће 2014, између села Мишљеновац и Љешница (Заветине)

Србијом уздуж и попреко: Једном у сто година невиђене поплаве, снимљено на Пеку, Звижд, пролеће 2014, између села Мишљеновац и Љешница (Заветине)

Растко ПЕТРОВИЋ

ЈУЧЕ И ДАНАС

Сирене се закикотале пискаво изван нас. Сирене.

Али не сирене грчких архипелага

На које су капали, пали Одисејеви пољупци

Као вечерња киша измешана са соком од поморанџи.

Сва је митологија умрла била заувек.

Тако отпочео нови неки раздрузгани живот:

На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ

И између кућа

Војника четири држала се усправно,

Па затрубише увертиру смрти, разоравања и победе,

За њима запуцаше топови.

Појури аутомобил носећи на себи четири соколара раздражена.

Баража је гађала у небо да би спречила улазак птицама:

Око града тако је зид од ватре, динамита и експлозије.

Око града,

Да ли се сећаш?

Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести.

Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући.

Они су били тамо,

Ти дивни храбри авијатичари

Под кожним капутима.

Само смело стремити и завртати, и нека елиса хуји,

Само слободно, нека је мој дух са вама.

Шта мари! Сад ћемо спустити две-три гранате

Да видимо како то изгледа кад ноге лете, и главе;

Сад ћемо спустити нашу душу на конопчету

Да измеримо размак између нас, неба и земље,

Сад ћемо покушати и да умремо.

Тамо артиљерци пуне своје гигантске луле,

Њихове су луле огромни топови.

Тамо нека је моја снага са вама

Да испунимо целу једну фабрику нитроглицерина.

Ко каже да пушење шкоди младости?

Сад су нам груди експлозивне,

Кад први дим пустимо

Угледаћемо у њему пламени пољубац,

И докле ћемо се одбацити полазећи у рај?

Ми артиљерци смо тешки сељани који димом гоне комарце;

Сва ноћ била је ноћ електричних таласа, светлог челика и

Несавладљива кашљања,

Шлајм је био пун крви.

Сва ноћ, нека ноћ ужасно смешна:

Тениса се играју велике војске на размаку од 100 км.

Магдалена умаче своју босу ногу у облаке наше фосфорне,

Као Сузана Рембрантова каже: „Купатило још није довољно млако!“

Онда казани захукташе јаче.

Још смрти, смрти, браћо, и мало муње;

Разумимо се добро: нема се страха од тако ситних ствари.

У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа.

Ко иде?

Ново време.

Шта носи?

Руке без прстију.

Јест, патрљице саме, али виолину задобисмо.

Хоћемо да обновимо врло мелодичне концерте

Талијанских анђела из петнаестог века:

Нека је музика бескрајно проста и игра простија још –

Успаванке кад су мало смешне.

Људи без једне ноге и жене без пола главе

Сићи ће да пољем за плугом пођу

У зеленкастим одећама, у црвенкастим чакширама,

За плавкастим ралима, за шареним воловима по

Бескрајним пољима.

Један ће нови живот почети једним новим балетом оштећених снага!

Лепше ће бити сада кад заиграмо ћопави,

Но раније кад ни играти нисмо се сећали.

Рат, то је свршено, механичка снага ми се досадила,

Надам се да ће сад све настати као на шареним сликама

Пољопривредних календара,

Где на једном крају окопавају винограде a на другом крају

Котарице грожђа односе.

Ко иде?

Ново време.

Шта носи?

Руке без прстију.

Јест, патрљице саме, али српове убаве задобисмо.

Хоћемо да обновимо време, на ливадама, кермеса пролетњих:

За улазак добровољни прилози у лепршавим осмесима,

Изгубљене сукње на касама враћају се.

Пролетња елегија

Лирски спев

 

Богородичина црква из 14. века, Пчиња, код Трговишта, новембар 2014. (аваетине)

Богородичина црква (изнад Вражјих стена, позната и као „Вражја“, из 14. века, Пчиња, код Трговишта, новембар 2014. (Заветине)

Светислав СТЕФАНОВИЋ

ПРЕД БУРУ

1

Пред велику буру, која морске вале

Узбурка и дигне из црних дубина,

Пре но што небеса с облацима свале

Страховити хаос бездана и тмина,

После ког ће сунце обасјати жале

Чистије и лепше – настане тишина,

Зрак и вода замру, велике и мале

Поодлећу птице, морска површина

Потавни. Све живо што свежега зрака

И светлости тражи уклања се тада,

И настане кратка владавина мрака,

Омарине тешке, трулежи и гада.

Ал’, ускоро, силна бура све то збрише,

Зраку новог сунца да не смета више.

2

У животу друштва слично нешто бива;

Кад талог друштвени из срама и блата

У редове прве стане да избива,

Кад замрлост почне народ да захвата,

Народ, тај океан страшни, и кад јата

Грабљивица пруже своја крила сива

И крваве канџе пут народног злата,

Значи да хоризонт страшну буру скрива.

Чувајте се тада лажне величине,

Грабљивице гладне. Страшне срџбе држе

Народ још у миру. Усред те тишине

Припрема се бура, која ће вас брже

Збрисати са сунца него бес оркана

Прљаву гусарску барку с океана

Ристо РАТКОВИЋ

НЕ СЕЋАМ СЕ ВИШЕ ЗБОГ ЧЕГА

            Не сећам се више због чега – посвадисмо се ја и мој отац и почупасмо се. Где год смо један другог ударали, тај је део тела отпадао. Најзад се распарчасмо. И кад нисмо више где имали један другог да ударамо, ја викнух: оче, ко то влада над нама, – треба да му вратимо натраг све што нам је дао. И, у знак протеста, ми сакуписмо сваки самог себе, спаковасмо сваки самог себе, да тако спаковане понесемо себе, више се не сећам где.

 СВЕТОЗАР БРКИЋ

КОЈИ ЈЕСИ

Који јеси –

превелике си

ставио задатке

за наше снаге

препоне високе

за залет нашег скока,

сувише уске границе

телу нашем

за студ Твоју белу,

ван њих,

и жестину ватре Твоје,

да спрже и сатру –

док дахнеш –

посеглу руку

и ногу у закораку,

и оку спрег такав

и сег за досег

нечујних клатна

по плитком своду

и на дну, у сну тамо с нама,

уметежене, жедне сподобе

 

Иза зида овог без врата,

не од злата сјајног

него од отврдлог

блата скореног,

ако можеш жижак да си

где си? –

који јеси.

детаљ слике Мироноснице, манастир Милешева

детаљ слике Мироноснице, манастир Милешева

Светислав МАНДИЋ

АНЂЕО ИЗ МИЛЕШЕВЕ

Гледао сам барокне фасаде на Булевару Светог Михаила,

лондонске мостове, и Риалто, највеличанственији,

и свуда шапутах самом себи да си ми ти једина истина

и да ја, заиста, по једном великом кругу, доходим твојој лепоти.

 

Проносио сам твој мир и твоју љубав од Мораве до Темзе,

и кад сам се радовао,

и кад сам на далеке улице као рањена птица пао,

никад, никад те, мили мој, нисам заборављао.

 

Водиле су ме твоје крупне и мирне рашке очи,

и чега год се дотакох добило је твоју боју

утишану као лимски пејсаж

од жуте оранице, свеле траве, камења, и белог октобарског неба.

 

Сад, наслоњен на један бели прозор

оивичен црним рамом градских кровова,

слутим нечију руку охрабрења на свом узаном рамену.

 

То ми се ти, преко стотину даљина, смешиш,

сироти мој Анђеле из Милешеве.

Србијом уздуж и попреко: Језеро изнад Прокупља (Заветине, средина новембра 2014, снимак једне од сестара Соколовић)

Србијом уздуж и попреко: Језеро изнад Прокупља (Заветине, средина новембра 2014, снимак једне од сестара Соколовић)

Стеван РАИЧКОВИЋ

POST SCRIPTUM

А смрт смо звали да нас ратосиља

Живота који беше мука, скоро срам.

То смо сад што смо хтели, деца циља:

Већ смо под земљом, разбацани, свако сам.

 

Мени иструну рука, теби нога,

А једноме од нас само штака оста.

(Преко ње црви с једног на другога

Прелазе који пут као преко моста.)

 

Трули нам језик труле речи смишља.

Тек да их заусти – у прах се осипа.

Уместо једне – пробије влат вишља,

А наместо друге – нижа ваздух пипа.

 

Тако са светом додирнути мало

И упаничени усред своје раке

Напрегнемо се (ком је шта остало)

Да кроз цев зелену добијемо знаке.

 

Начуљени смо као хрт до хрта,

Ал авај: наш плитки свет је предалеко.

(Тек међу нама: јекне по кост крта

Кад се на кост другу сруши у прах неко.)

 

Све ове кости што ми још осташе

Дао бих за једно око, али тамо.

Нек испупчено, обло (не ко наше)

Гледа из ледине – отворено, само.

 

Ил једно уво! Да, то просто уво,

Да ми је уз гробне лале да промолим

И слушам ветар (као што је дуво),

Зуј пиле ил онај стари мир што волим.

 

Буба, трн и твор – разбацани, живи –

Славе своје право што су још над нама.

Док воде теку: мали камен сиви

Греје се на сунцу (миче обрвама!).

 

На живот бацах камен тако често.

Сада под земљом певам и гле: блатим смрт.

С листом што пада мењао бих место.

Жиле, у мраку земље, тресу горњи врт.

Србијом уздуж и попреко: Куршумлија, остаци немањићког храма Превете Богородице, на ушу Косанице у Топлицу (Заветине, новембар 2014)

Србијом уздуж и попреко: Куршумлија, остаци немањићког храма Превете Богородице, на ушу Косанице у Топлицу (Заветине, новембар 2014)

Миодраг ПАВЛОВИЋ

ПЕСМА ПОКАЈНИЦА

 Тешко је копање

док се не дође

до чисте руде

анђели држе у руци

облике твог тела

затим се чуде:

шта ће сад овај овде

зар нисмо његове причице

још раније чули

до ситнице

нека стоји он ту

каже од њих један

што је тршав и благ

нек стоји ту тај камен

драг и студен

неће још дуго

имати право на кајање

које му и тако

у природи није

 

Хтео бих да будем дародавац 

који сопствено спокојство зида

да подижем стубове тврђе

од костију на које се ослањају сени

и да сводове спустим ниско

до каменог олтара

хтео бих да позовем неког

да ми наслика ликове од ћилибара

уграђене у подлогу од алабастра

одувек је градитељство чудотворно било

ктитор подиже цркву

да у њој на своју руку може да устане

затим да порасте толико

да једва може у њу да стане

 

Оживљавам тако што замишљам

како црква расте из мог тела

са свих страна око мене

састављају се зидне спреге

кроз прозоре из апсиде

допиру бистрине до мене

док лежим изваљен на леђа

и држим куполе преко колена

одакле ме обасјавају зраци

однекуд где су друкчији облаци

придижем се на оба лакта

уз помоћ Беседе на Гори

усхићен сам речима

помоћу којих човек

чврсто на темељима стоји

док ми на прсима црквена шкриња

прво светлуца затим успева

да повуче ужад тако да звони

оно из торња изнад којег

започиње висина

и појављује се једна звезда или жена

која ме посматра помоћу дурбина

и види се испод мене

лежи људских облика множина

и ја ћу бити збринут

на дан васкрсења

са њима

 октобар 2006.

 

Да помјанет Господ Бог

душе својих људи

што лебде изнад разбојишта

где су пали и остали

они плавокоси и други

тамнопути другари

усмрћени ни прави ни криви

нека је милост душама

нашим и њиним маколико

животом грешни били

Изгледом и језиком не баш исти

нису ни морали

залогај смрти до краја загристи

 

Тек на том прагу

названом замонашење

Тек када стигнеш на праг

видиш како је огромно

како је огромно било

свакодневље

А чинило се само да је

збир ситница

не већих но зрневље

гомила жита

терет збачен сада

кад прелазиш преко прага

и даље те везама веже

и вуче и хоће да савлада

огромност бившег је понор

у који се не пада

кад пређеш преко прага

и угледаш своје лице

у језеру насред храма

и светлост која те сматра

достојним за спасење

кад пређеш преко нрага

 

Ствар прва на коју сам

у црквеној новоградњи наишао

није ни спадала у област снова:

добио сам нешто од јунакових одела

и кондир у руке испуњен оним

што нас нагони на богоугодна дела

требало је да разливам вино

братији што је око округлог стола села

и то је спадало у монашка задужења

у жагору сам могао да разазнам

како се владика на мој рачун шали

а братија није оклевала да ме хвали

без обзира да ли се све дешавало

у сну или када се трезна стварност јави

и све је почело да ми се меша:

ко је од овога света а ко није

на кога се односе песме и весеља

и рекох себи: потребна је црквица

да се то разазна

и осетих како ми расте са длана

облик будућег црквеног здања

црква је расла и мирисала као лековито биље

и ја сам је ставио на сред стола

нека сија за путоказ анђелима

 

Онда сам пао у сан

необичне дубине

као да сам добио дрогу

из чудотворчеве кутије

нашао сам се у простору

испод најниже земљине

низине

у сећању

које те нити обасјава

нити се брине да те у ноћи

непровидношћу прекрије

 

Сањао сам песму

која садржи свезнање

само што нисам могао

то преобилно знање

у речи да сложим

и други су говорили

у моме сну

да се ја вртложим

 

Једина порука

која се јасно чула

гласила је: да сам изданак

аналфабета

који ниједно слово

нису могли њим самим

да помноже

нити је свету књигу

пред ђацима отворио

катихета

 

Мудрост је кажу ти:

сам се око себе окрени

пре но што се твоја црква

у небеску прашину укорени

Србијом уздуж и попреко: Куршумлија, неманјићка задужбина, храм св. Николе (Заветине, новембар 2014)

Србијом уздуж и попреко: Куршумлија, немањићка задужбина, храм св. Николе (Заветине, новембар 2014)

Милорад ПАВИЋ

ЛЕКЦИЈА ИЗ ЧИТАЊА ПОЕЗИЈЕ

 Немој отићи још.

Моји су мртви лоше вечерас;

Стави ми прст у ухо да знам да си ту

И када заспим. Више не владам

Изразом сопствених очију. Коме се оне

Откад је тако, покоравају? Слушај!

Срце у мраку избија збир нечијих година

Што се навршавају у нама.

Заустављени сат пролази опет

Кроз час тачности… Или

Окренимо светиљку овако:

Колико смо пута могли лећи

Као досад, ти и ја, а нисмо.

Да није и ово један тренутак

Што пропада узалуд? Каквом богу

Приносимо ту жртву? Умор?

Па нису нам никад порасли нокти на веслу

И со таласа спрала соли зноја.

Хајде, научићу те како се чита песма.

Уђи. Тако, сад склопи, па испружи руке.

Дакле? Да ли гуташ? Браду

У вис и напред. Немој сувише уза струју

Буди пажљива према том току;

Та вода би се могла лако удавити у теби.

Речи циљају у своје сенке

И када погоде, нестану или кажу:

„Дођи било где, али буди тачна!“

Тешко, зар не? Најближе смо када не мирујемо.

 

А сада стави влас косе међу листове.

Сутра ћеш можда наћи две

Као да си засадила нешто што је родило

У међувремену. Ако се вратиш.

Јер, ујутру се пробудиш, а још и не сањаш

Ко те је све већ ошамарио.

Слике са путовања: новембар 2014: Вражје стене, Пчињскои пејсаж

Слике са путовања: новембар 2014: Испод Вражјих стена, Пчињскои пејсаж

Владимир КОРМАН

If a man does not keep pace with his companions, perhaps it is because he hears a different drummer. Let him step to  the music which he hears however measured and far away. 
Henry David Thoreau
 
Не корача ли човек у корак са својим друговима, то може значити да слуша друге добоше. И нек прати музику коју чује – ма како она звучала и ма из какве даљине допирала.
Хенри Дејвид Торо (у преводу Аркадија Красиљшчикова)

Ко кроз челични систем
нађе рђали чавао
не хтеде корак јединствен,
другом се ритму давао.

Неће старе тандеме,
не мари за сузе, за крв, и
навали на душу тешко бреме –
на ризик одважен први.

Зар ја да хвалим пламом рима
буфонерију, затвор дуги?
Ко неће у корак са свима
чуо је добош други.

Трубе се оре, Рим се њише,
Хамбург одзвања од фанфара.
Зла воља коју сјединише
изли се сред Бабљег Јара.

Мени мерило није племе,
ни наручилац тиран.
Ко неће корак општи кроз време,
тај друкчи добош бира.

Звонко засвира хармоника.
Народни певач – глас му знан.
А мени смеши се стазица боника
кроз осунчани Магадан.

Тај, ко пропаде због
најбезумнијих химера,
са светима сад слуша збор –
музику анђеоских сфера.

Бучно је у целој Васељени.
Олује у десетак земаља.
Кикотом громови насељени
ко да их добош неки ваља.

Чујем ударе – општи гром ће.
И неразумљив свима, ступам.
Расцепљено ми срце ропће,
кроз ћелије се схема чупа.

Ако и са стратишта давног
шире лаж лашци, и глас гнусни,
приморати их није л право
да испоштују закон људски.

Тај ко захвата више, власно
држећи бич и мед, у рају
нек се удуби – чуће јасно
чији добоши ударају.

Ма каквим време чини нас,
неко – пијан ил трезан –
упркос свима диже глас,
за друкчи добош везан.

(препевао Владимир Јагличић )

Са југа Србије: у трагању за местоом погодним за "Кућу Заветина" (новембар 2014)

Са југа Србије: у трагању за местоом погодним за „Кућу Заветина“ (новембар 2014)

 Јован ХРИСТИЋ

ОПШТА МЕСТА

 Дивна, добра, стара општа места,

Што навру увек када се годишња доба мењају –

Радосно прoлeће, врелина лета, време наготе и додира,

Сетни јесењи предели када се мисли о пролазности,

Зимски снегови и топлота у затвореним собама.

Дивна, добра, стара општа места,

Што трајете дуже од времена, што нас чекате

Као свежи мирис мора на изненадној окуци у брдима,

На крају узалудних трагања за новим речима

И новим значењима која никако да навру.

Дивна, добра, стара општа места,

Сан који се дуго нисмо усуђивали да сањамо,

Млака киша у крошњама јесењег дрвећа

И велике очи веверице, сувише лепе

Да би се могле описати друкчије до општим местима.

Дивна, добра, стара општа места,

Будите са нама док живимо

И огрејте нас са оно мало лепоте

Што је скривена у вама као тиха жар

У давно угаслом пепелу. И не остављајте нас

На милост и немилост пренемагањима краткотрајних песника.

Са југа Србије: у трагању за местоом погодним за "Кућу Заветина" (новембар 2014), исто то

Са југа Србије: у трагању за местом погодним за „Кућу Заветина“ (новембар 2014), исто то

Паун М. ПЕТРОНИЈЕВИЋ

БЕЛА ПЕСМА

 Пена је небо напета чела и нигде краја од јаве чисте.

Облаци модри уморна игра, облаци бели нестална пена,

и нигде части добре лепоте и сенци смреке – шумске бисте,

па је дубина празна и нема и носи јутро зелена зена.

 

Пена је живот врелога хата и нема краја стази што ходи.

Путељци бели, путељци сиви губе се као игра равнице.

Пена је младост највеће жеље и пена жубор у свакој води

што пеном брашно у млину точи белога зноја беле пшенице.

 

Пена је јава и пена снова у кутку неке невине њиве

што плодом жели да роди здравим бојећ се града и беле туче.

Пена је бела на вранцу жустром што лудо јури дигнуте гриве

слепога вида од беле пене кружећи вечно данас ко јуче.

 

Пена је поље цветова белих и све је бело до белих бреза.

и све је пена до бескраја и ништа нема вечно до пене.

Пена је јато голубова на лицу смеха и усни реза

жарене страсти пропете змије у врелој крви беле жене.

 

Носим сву пену вирова река испод стабала стихија, бура,

и сам сам пена и ништа нисам до бео уздах кречњачке стене,

корице беле хајдучког ножа од дуге чаме и крв побели

и ништа нема изван свих страна до белих стаза и беле пене…

Са југа Србије: у трагању за местом погодним за "Кућу Заветина" (новембар 2014), исто то. Детаљ из неолитског насеља у с. Плочник

Са југа Србије: у трагању за местом погодним за „Кућу Заветина“ (новембар 2014), исто то. Детаљ из неолитског насеља у с. Плочник

Драгољуб С. ИГЊАТОВИЋ

СТЕПА У ГРЛУ

 Еј, коњи, коњи, на којој литици подземној

трепере ваше одрезане гриве. Освојен град – наша гробница.

А бесмо велелепно сазидани на муњи и глави обореној,

и све живо беше ми умна мета, а Васељена – ваша зобница.

 

Да ми је да заспим измеђ хумки степских мишева.

Да ми је ковиље, к’о некад, човештву да учим.

Ил, ко јастребу, да паднем међ дојке негованих усева,

сласно, и да, разорно, спокојство и човека разлучим.

 

Да ми је низ степске измаглице да дозивам себи друга,

к’о некад, узалудно и песмовито, и плетеницама да се надам.

Земљо широка, победише те тесна мора. Па, ко слуга

жену, верно а подло, следим овај живот – мржњу, и падам

 

из огња у угарак. Еј, коњи, коњи, вити, загасити,

на крају мозга – има степа: ваља нам из смрти рано поранити.

Јесен на радану (новембар 2014, снимак К. Соколовић)

Јесен на Радану (новембар 2014, снимак К. Соколовић)

Бранислав ПЕТРОВИЋ

ОДЛАЗАК БОХУМИЛА ХРАБАЛА

 Мој друг, пријатељ и кум

Бохумил Храбал,

Песник из златног града Прага,

“Пао је с прозора болнице

Хранећи голубове.“

 

Тако јављају агенције.

 

А, међутим, није лепо рећи да је Пао

За господина који је Одлетео.

Пасти и одлетети није исто.

Та непрецизност доиста жалости дух.

 

И није Бохумил Храбал хранио голубове

Како јављају пискарала

Него су голубови хранили њега

У господском сиромаштву и слави старости.

Мрвицама светлости хранили су њега

Голубови његовог града.

 

Да му ојачају крила.

Да буде јак кад полети.

Живодраг ЖИВКОВИЋ

РЕЗА И ЈЕК

 С оне стране где трепере

Крхки вокали и лишћа, млечна румен

Где пржи свето огњило златном кишом

И ствара зебњу птичја свита

И где зелена крв поља мирише на мртве

Мноштва према мени пружају руке

И ја видим да су то душе зова што плачу

 

Свемоћном жестином времена омамљен

Анђел рече кукавици:

Помакни резу

И сат кључевни окрени

Насупрот доба што долазе

Мекетави рој деце што лети свуд

Већ у ништавилу има спремљен лежај тврд

 

Сан што лебди над крошњама судњим! баца

Сену с оне стране бића, а до нас стиже

Само мук небрањеног плода што туче

О тло и њена јека: ку – ку чини да бивам

И нестајем мед звезданим грозницама крви

Рањен од звериња нежног! те скроз нагој

Души зборим језик чији смисао не разуме.

 Иван РАСТЕГОРАЦ

КОШУЉА ОД СВИЛЕ

 Љубави, осећам те на себи

као капут.

Шкољко еустахијевска,

уво моје,

коме толико трубим

да ми је зло

кад ми је добро,

да ми је добро

кад ми је зло.

Сунце, моја нова униформо.

Крашки предели – непријатељски гуштери.

Рупа коју сам провртео

мој је завичај,

предео који крије чуда.

Лагум у који су се скрили

преостали пријатељи.

Ви који остајете на површини

чувајте се

изненадног пропадања,

претеране буке,

пуцања бубне опне.

Пуцања уопште.

 

Све што је било закопано

– откопано је.

 

Улазим у град – навлачим капут.

Улазим у шуму – навлачим медвеђу бунду.

Улазим у воду – навлачим кошуљу од свиле.

Са југа Србије: у трагању за местом погодним за "Кућу Заветина" (новембар 2014), Црква у с. Ивање

Са југа Србије: у трагању за местом погодним за „Кућу Заветина“ (новембар 2014), Црква у с. Ивање

Слободан РАКИТИЋ

ДУША И СПРУД

 Коме да зборим: мук је свуда,

куда да кренем: мркну пути?

Обала спрам обале слути

и моју душу насред спруда.

 

Шта снује празни облик суда,

Шта извор у ком вода ћути?

Шта над реком позни минути?

Куда са међе, будан куда?

 

Не затрепти ни врх топoлe

кад заноси је тајни скoлe.

Али са међе ко нам збори?

 

Кад приклоних се твоме лику,

видех да у истом облику

и моја душа ко твоја гори.

 

Миодраг СТАНИСАВЉЕВИЋ

ПЕСМА

 Неосетно таложи се

бреме дана и година,

к`о прах брашна што се слаже

на паучину старог млина.

 

Ал` млаз што прах озарује

већ бледи увелико.

Гле црва што омегу

назива својом верном сликом.

 

Већ сутра, већ сутра

мање ће да ми сија!

Гле црва што милећи

у омегу се извија.

 

Једино моје срце,

тек по чувењу ми знано,

негде у пустоши куца

упорно, непрестано.

 

Али и за њ чујем

да слаби, увелико;

гле црва што омегу

назива својом верном сликом.

 

Већ сутра, већ сутра

мање ће да се дури!

Гле црва што – ходом

омеги сличан – некуд жури.

 

А ви, о мора далека,

да л` још рачунате на ме?

Ја ћу кренути макар

плутајућ на бали сламе!

 

Ја слутим, тај час

ближи се увелико;

гле црва чију тајну

досад не одавах ником.

 

Колико сутра, коначно,

некуд ћу да се денем…

Тек у омегу згрчен

црв може да крене.

 

САЊАО САМ

 

Сањао сам своју смрт:

Пао сам и људи се скупише.

Драга принесе мом лицу огледало

– Огледам се, али не дишем.

 

Ја сам посртао, падао.

Устајао, падао опет…

Ал одлуку сам стварао увек:

Почећу испочетка све!

 

Ко дечак, једнако губећи,

Измишљах увек нове игре.

Ал сад – не могу устати,

Не могу отићи нигде.

 

Лежим непомичан, нем.

Покрише ми нечим лице.

Претурају по мојим џеповима

Претрпаним, као у скитнице.

 

Сањао сам своју смрт:

Пао сам и људи се скупише.

Драга приноси мом лицу огледало.

Мој лик је тамо, али не дишем.

 

Ристо ВАСИЛЕВСКИ (1943)

 БОЛНИЧКИ ЧАРШАВ

 Повучеш доле: нема главу.

Подигнеш горе: нема ноге.

Рупе, закрпе, острва крви,

исцедака на све стране.

 

На њему лежи оперисани пацијент,

чека превоз у завичајну болницу,

чека и стрепи

да му се ране успут не отворе.

 

Ја га храбрим речима,

покушавам да га разведрим –

честитам му јуначке ране,

желим да што пре оде

да се сместим у његов кревет.

 

Столица на којој сатима седим,

сто на који се лактом ослањам

и држим ствари,

припадају некој далекој прошлости,

не личе на ствари чије име носе.

 

Коначно стиже болнички ауто,

пацијент одлази на Југ.

 

Љубазно молим да се чаршав замени,

показујем на његово стање

које сви виде,

а дежурни лекар потврђује.

 

Сестра одбија да то учини,

тврди да је чаршав сасвим нов и чист!

 

Ја претим да нећу лећи у тако прљав кревет,

да ћу ноћ пробдети на столици,

сестра, којој је тек двадесетак,

даје ми на вољу да то учиним,

али своју одлуку неће променити!

 

Сати и сати чекања и ината!

Коначно, стиже сестра с другим чаршавом.

Скида стари, намешта кревет и каже:

– Ни ја не бих легла на овај чаршав,

нити у овај кревет, који је пролазан!

Кревет већ нисам могао да бирам!

Ранко РИСОЈЕВИЋ

ПРОЉЕЋЕ

 Све почиње као болест, из немања,

испражњених ормара, пустих тавана,

тамних подрума у које нико више не силази.

Све почиње као тихо дозивање

мишјег окота под подницама, у зиду,

као да ће и оно мало из уста однијети.

Између двије грознице, упале плућа,

грипе, поребрице, незалијечених прехлада –

сва у жутом тијелу се прикрада смрт –

отјерана, обазире се на прагу, вршља

двориштима, баштама, сокацима, све

у потрази за остављеним гладним дјететом.

Отворене небеске уставе, разјажени

потоци што долазе из тамне близине,

као талог на дну предубоке боце,

смириће само нови талог у свој сретни час.

БОЛ

Све је подијељено, остао је бол.

Прти, објема рукама, да шаке буду пуне,

Ни трун да не остане; не брини за друге,

Намирио си се за цијели живот, устани

И корачај као у дан стварања свијета.

Испунио те је, његова си бачва,

Забрекла, нијема, пијаних дуга и дна.

Плодна берба, дуго зрење, стари рецепти.

Коме ће се и када отворити, цурак неки,

Док звони велико подне слободе?

Ври, сврдла, бачва се не да, никоме ништа!

Да остане у теби, во вјеке вјекова,

Насљедно лено, исповијест блата и прашине,

Девети круг, Мрчај дом, осојна думача.

Србијом уздуж и попреко: Пчиња, новембар 2014

Србијом уздуж и попреко: Пчиња, новембар 2014

Сергеј ШЕЛКОВИЈ

 **

Црвенкасте вишње и риђи љиљани —

разгорело лето што не хте у кљуса!

Ваздух се од нотних мириса сав храни

ко дрвена флота Страдиваријуса.

 

Врт мој подивљалом малином занављен

с њом — пелин с ђубришта — ситноцвет, ђутуре.

Множе се предзнаци да напустих славље —

недоигран. Само гуцнух из чутуре.

 

Но у партитури птичјој, на постави

пунозвучног лета, ко под фразом новом,

светли ли — с паузом — да мене настави?

Питање претешко. Не чујеш одговор…

Мирослав ТОДОРОВИЋ

ДРЕВНИ РУКОПИС ОБЛАКА

Жарку Ђуровићу

Прочитах* да Јономами живе у изолацији

Немају писани језик и броје само до два

Све изнад тог броја називају вахоро

А реч вахоро значи много

 

Април 2008. проводим у родном селу

Читам Пишем Позно земљу обделавам

Шуркам око куће пуне самоте

И ћутим на начин пролећног зеленила

Премда знам да се и траве на свом језику

Дошаптавају да све има свој језик

 

(Искрсну однекуд сенка вавилонска)

 

Ево већ три дана како не чух реч људску

Само пој птица само ветра хуј

Хуј у којем су сабрани сви језици света

И сви знаци које међ горама овим чујем

Док са земљом разговарам

Поимам њен језик без иједног знака

Данима гледам древни рукопис облака

 

Разумем Јономаме

И Карaјoна песника који и моје речи записа

Подношљив је живот

кад си завршио са животом

 

*Политика, 22. март 1998.

 

РУКОПИС МАЛИЊАКА

ОСВИЋЕМ у малињаку

Ваља подићи сваку младицу малине

Сагнути поклонити мајчици земљи

Усправити уз жицу повезати орезати да засја

У шпалиру уметност пролећне лирике

А на Свеловини гробље зелена тишина траве

Док визија поезије

Горе у висинама вија облаке

 

Идуће зиме имаћу шездесет љета

Сетих се очевих речи По века ми је Мирославе

У трену затреперише десетлећа

А на Свеловини гробље зелена тишина траве

Ево ме стојим на месту истом камен самац

Света овог о нама стварна истина

 

Уређујем невешто по три реда стабљика

Повезујем проређујем окопавам – лекторишем

Рукопис малињака његову пролећну верзију

Коју ће склопити јулска берба и врева

Отворити тему наслеђа са метафором земље

У свему што јошт дише што биће нам дом

Трешњевица, 17. 04. 2005.

 Душан СТОЈКОВИЋ

ДРУГИ ПИШУ ТВОЈУ СМРТ

 други пишу твоју смрт

а ти је доживљаваш

 

налик си штипаљци коју отвориш

а она се склопи

или цвету који исто чини

 

али ниси налик небеској маховини

која урања под твојим ногама

кад небу закорачиш

 

свему си сличан само себи не

док лежиш у небеском ковчегу

пун зелених мириса

а птице зобају песме

које ниси стигао или ниси хтео

да запишеш

Србијом уздуж и попреко: Пчиња, новембар 2014, исто то, али мало друкчије

Србијом уздуж и попреко: Пчиња, новембар 2014, исто то, али мало друкчије

ТОДОР ДУТИНА

ПОНОЋНА ПУСТОШ У ДОМУ МОЈЕ МАЈКЕ

 Знаш ли ти, Господе,

како је сада пуст дом моје мајке…

 

Како су празне собе

пуне прашине и паучине

и која пуста мјесечина

бије у њене прозоре.

Знаш ли ти, Господе,

који је час тишине у дому моје мајке…

 

Како се све скаменило

и мачак на греди и миш у дувару

и бршљан на зиду са источне стране

и лоза напето тишину ослушкује.

 

Свака је мртва ствар на своме мртвом мјесту:

очев алат и његов мртви занат

сат у времену и вријеме у сату

и плахте бијеле

лани за нас стеране.

 

Ти ништа, Господе,

у празном дому не навјешћујеш…

Пусто је срце моје мајке

и празнина је из њега исцурила.

 

Зјакаш ли зјакаш, Господе,

лијено око, свјетлости равнодушна –

ни један од нас, ни једно дијете њено

у овај скровит час

у њезин прозор неће закуцати.

Порта манастира св. Прохор Пчињски. Путоказ. (новембар 2014)

Порта манастира св. Прохор Пчињски. Путоказ. (новембар 2014)

Радомир БАТУРАН

ПОШТОВАНА РУЉО

                       Растку Петровићу

I

Поштована руљо скупштинска

црвена

кличите свом Вожду

свом Комесару

Црвеном Цару

Док он не стигне

увежбајте на Народном Посланику

црвеном обашка

Кад вам штрајкују металци

претопите им самоуправне топионице

у државне ваљаонице

А кад штрајкују новинари

само им префарбајте уреднике

Просветне раднике извиждите

или им пошаљеите своје бабе

и мушке и женске

око школе

да поведу козарачко коло

и загужвају златним протезама

ону стару њихову питу

о другу Титу

Ђацима запретите новим реформама

студентима и сељацима

новим мобилизацијама

За чланкописце и старе књигописце

што у литературе својих промишљања

рата и мира

најчешће рабе

Кардеља и Броза

Набавите им много паpira

за њихове фусноте

где ће их ускоро

пребацити у новим промишљањима

Топчидер добро заложите

да се не прехлади ваша ознојена

најударнија смена

ковача лажног новца

Златним ореолом овенчајте

Факултет политичких наука

да не посустане у произвођењу

професора марксизма и општенародне одбране

да не пресахне прилив новокомпонованих доктораната

и социјалистичког и самоуправног и удруженог

и производног и непроизводног рада

и њихових бивших ментора

садашњих началника секретара и министара

образовања

За политичаре и генерале

изгласајте ново Дедиње

на коме ће само да важи

једна плата – једна паалата

Диктаторну радничку класу

призовите Светом Спасу

бетонске блокове и олаисане подове-јеле

нека им отплате њихове беле пчеле

нерођени унуци

II

Поштована руљо скуп

жута

кличите својој демократији

Републици

Монархији

и Нацији

Док оне не стигну

увежбавајте на Поштованој руљи

ванскупштинској

обашка народној

И четрдест осме кликнули сте

оно одлучно НЕ

Стаљиново или Титово

На Голооточком универзитету

ништа превели нисте

а ни научили богме

Једни сте сенке социјалиста

други комуниста

трећи реформиста

четврти национални

пети наднационални

шести монархисти   (….)

Најпромућурнији одавно

Засели режимске факултете

Оплодили нашу социјалистичку

и самоуправну и научну праксу

и радничко-сељачку напредну омладину

они дионизијског смера и омладинке

Бивши секретари самоуправних

заједница и комитета

председници и стални чланови

свих жирија и комисија

државни ктитори и аутори

свих споменика и комплекс-обележја

од Слободишта до Јасеновца

Националне демократе кличу

Сви сви сви

Потписују петицију

за смену Председника

а сами самоуправно изабрани

доживотно председавају у државним редакцијама

секу руке и зелене барјаке

а потом котрљају шумадијске јабуке и крушке караманке

на серџадама и шаховницама

и греју се на благим

и топлим очима туђим

и за сат-два о свему договарају

дарујући крајине и аутономније

и капом и шаком

III

Поштована руљо скупштинска

и ванскупштинска

нећемо трчкарати од ваших страначких канцеларија

па и кад их сместите у музичке школе

до кабинета ваших режимских факултета

од државних и демократских редакција

до деспотских станова

у којима бабе ваше печате чувају

у левој или десној фијоци вашег нерадног стола

Чине то ревносно ваши херувими

дични подмладак партија ваших

Носе и саопштења у државне новине

А ви самоуправни ил демократски барди

гласноговорно лично изговарате

важна саопштења на ТВ Бастиљи

Херувими су вам увек при руци

да вас превезу

препаркирају вам ауто

и телесно заштите

и мало грлатије и свежије кликну

Херувимске шефове половњаке вечне

регрутујте обавезно из бивших комитета

били су изврсни извршни секретари

партијски у више наврата

Знају они када и како наша ствар да одјекне

Најшармантнији су они који су цртали петокраке

по бутинама својих секретарица

а сада крстиће

на преломљеној народној погачи

Поштована руљо

скупштинска и ванскупштинска

кличите властољубљу своме

и пљачки својој

и нашем суноврату

Али знајте

Усуд се и над вама врши

Неће вам дати да тргујете

и нашим белим пчелама

– нашом нерођеном децом

НОВИЦА ТАДИЋ

ПЕСМА О ЈАГЊЕТУ

 Јагње Јагње неуништиво

Ти које си натоварено кристалима планину прешло

Јагње из најдаље пећине

Јагње које си по црном камењу мокрило

Чигро што се на највишој стени окрећеш

Јагње са руном од костију

У најдубљој ноћи

Међу старим стаблима блејиш

 

Јагње које памтиш

Јагње које пасеш брстиш мозак човечји

Јагње које си измислило плаветнило

Јагње свих сводова

Јагње које за собом остављаш јагоде шумске

Јагње које отворене очи изнова отвараш

Јагње са водама најдубљим

У ужареним очима

Јагње Јагње неуништиво

 

Јагње црногоричних шума

Са венцем иглица у руну

Јагње смрекових страна

Са модром бобицом у папку

Јагње од амбиса најдубљих низ планину силазиш

Јагње које кроз ноћ шириш мирис јеловине

Јагње са грудвама лањског снега на леђима

Јагње белозубо Јагње високоного Јагње које ћеш ме

Убити

 

Јагње страховито

Ископало си ми ноћас усред света

Згодан гроб

Где ћу сместити најзад сместити

Као што се језик твој међу вилице твоје

Тачно смешта

Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ

ЦАР НАГЛАВАЧКЕ

На њему нема црвених чизама:
Ал му свод звездани тек сад под ногама

Наопако обешен лиже горку траву
Али гледа небо не дижући главу

Да је на престолу ово вежбао често
Одавно би легло све на своје место

Смотри бивше слуге и од срца жали
Што га раније нису извешали

Сад на круни држи Земљин глобус цео
У лицу као млади зумбул поплавео

Једино се козе од њега не грозе
Брсте му уши: лишће царске лозе

А син превратник Божју милост стиче:
Жезлом тера козу-досадно марвинче

Србијом уздуж и попреко: Пчиња, новембар 2014 (Бела Тукадруз)

Србијом уздуж и попреко: Пчиња, новембар 2014 (Бела Тукадруз)

 Бела ТУКАДРУЗ (алиас М. Лукић)

У ТРАГАЊУ ЗА ЈЕДНОМ ЈЕДНОСТАВНОМ И ДУБОКОМ ПЕСМОМ

Када сам имао двадесет и две године, мислио сам да је то песма коју ћу већ једном написати. Имао сам њен наслов; није био на српском језику, на језику матерњем. Та је песма подсећала на песме које сам слушао у  завичају, оном најужем; она је упила помало од свих мелодија које сам чуо, од мелодија влашких и српских, циганских,  македонских, албанских, грчких, наполитанских. Упила је понешто и од филмске музике коју сам слушао. Почео сам да је пишем у двадесетој уз помоћ летњих ноћи, зрикаваца, уштапа и носталгије….

…Нема такве песме међу свим песмама које сам временом написао. Као педестогодишњак, нашао сам Нацрт такве једне песме, нацрт пожутео – вршњак моје младости. Када сам највише на њу мислио, она је измицала; иза ње су остајале само месечина и сенке дрвећа на месечини.

О ЧЕМУ РАЗМИШЉА ЧЛАН КОГИТО КЛУБА?

Размишља о старењу, о боловима у раменима,

о замарању тела, док чека да машина испере шарени веш,

док се поврће не скува.
Његов чукун – деда је умро прерано, још док су му била мала
деца, под околностима никада протумаченим.
Његов прадеда је настрадао трагично у најбољим годинама.
Његов деда је умро од болести срца у шесдесет и трећој.
Његов отац је последњи срчани удар преживео у седамдесет и
четвртој…
Једино је његов прадеда по мајци доживео стотинак година…
Био је нерођен, или врло мали да бих понеке од њих боље
упознао…

Чини му се да треба да уради и заврши толико тога и да
је тек на половини пута у четрдесет и деветој…
Они су живели у свету који је имао патину,
чак и кад се чини да је био храпав, нерезбарен.

СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ БЕЛАТУКАДРУЗА

Педесет и три године је тражио псеудоним који би га читавог обухватио, њега, Белатукадруза, све оно што хоће и све оно што може. Чак и немогуће.

Досадило му је име које су дали кумови, или укућани, као надимак који су му прилепили вршњаци…

…Његове су мисли и помисли тужне. Не усуђује се да забележи све. Тамо, у кухињи нешто капље; тако и у њему из неке покварене славине непрестано цури. Старост је… Когито клуб.

– Где је његов живот? Јуче му се чинило да тек треба да дође; малопре да је прошао, или да га живим сада, сутра, прекосутра, ишчекујући некакав концерт, не птичији, не славуја, не. Концерт препариране чешљугарке? …

Омашке имају свој невидљиви извор.

Много тога је у њему залеђено и у сенци. И сам је у сенци.

Ни додирнуо није помисли које су му се ројиле у глави чим је устао…

Србијом уздуж и попреко: Пчиња, новембар 2014, , висећи мост

Србијом уздуж и попреко: Пчиња, новембар 2014,  висећи мост

Зоран М. МАНДИЋ

САМОЋА (фрагмент)

 

… Самоћа

повезује најзамршеније чворове правих

оштрих и тупих углова

Сазвежђа ироније

попут ракета окренутих према облацима са

бројаницама најусамљенијих сањара

Свет увек постоји после

После тридесете Исус се одао себи

Напустивши усамљене јахаче

апокалиПСЕ

Петру КРДУ

БИЦИКЛ СИОРАН

 Спазих песника на блиндираном бициклу

тутњи између две љубичасте месечине

напред назад

вози ка богу

у кога би хтео да верује

али само као изгнаник у ноћној самоћи

 

спазих руку онога који простире

месечину на слици френсиса бекона

на вршачком брегу

док му тајне службе пролећа

не уђу у траг

 

спазих песника на блиндираном бициклу

испробава окретање улица као педала

лепећи плакате

по молитвама богу

успорава време кроз муње

и громове

 

јури између два нерођена детета

загледан у неиживљену стварност

пратећи сопствено кретање

од потопа до љубичасте месечине

Србијом уздуж и попреко: Пчиња, новембар 2014, , (С оне стране Пчиње)

Србијом уздуж и попреко: Пчиња, новембар 2014, , (С оне стране Пчиње)

Ненад ГРУЈИЧИЋ

ЖАБАР

4
Од Гомјенице до Саничана
осипа се летњи сумрак
сребром младих шарана
што искачу из воде I
као жива надахнућа
у потрази за границом светова.
Преко мора и долина
светски жабари
довукли од прућа корпе
с поклопцима.
Отац узео стотину и
– ето стоваришта од дворишта.
Како коју напуни жабама,
сутрадан крекет путује у Рим.
Наша је кућа освитала
рујем жабље певаније.
Ругала се и луда Дуда.

5
А лов на жабе — овако:
Крене се лети
касно ноћу
до бара сред шума.
Около виркају виле
и цурка месечев кљун.
Крекеће велико количество жаба.
Хорови се разлежу
под земљом до неба.
На обали отац пали
карбитушу лампу
и приноси води.
Кружницом пламена захваћен
свемир звучних мехурова
утихне нагло
и жабе буљаво блену у њ.
Отац узима,
као крофне са тацне,
једну по једну:
травњача,
времењача,
онда бабурача,
па једна без имена.
Бере у корпу колико му драго.

8
Никад не додирнух
бели стомак жабе.
Само сам се дивио
очевој вољи.
На ручковима недељом,
уз јагњетину и ракију,
пригледао сам му велике шаке
без палца на левој:
одрезала машина у августу,
у дворишту под жалосном врбом,
у ритуалу око нове каце
кад се сваки прави мајстор
занесе као песник у језику
и заборави да је
од крви и меса
све док се на тлу,
поред ногу,
не закопрца
тек одсечен
прст у пиљевини.

Песник Александар Лукић (снимљено у Шпанији, 2011)

Песник Александар Лукић (снимљено у Шпанији, 2011)

Александар ЛУКИЋ

АЗ БУКИ ВЈЕДИ

Аз буки вједи: светлост, ипак, обасјан спруд, и зелен дуд

на непознатом приобаљу. Сенка стасава за стаблом.

Труд безличне птице са палубе брода сплашњава. Усуд

је чини рањивом напослетку снага у сосу гадном

 

да безусловно пада међу стеге вилица. Аз буки вједи.

Народна кухиња – во на ражњу. Друшкане седи и једи.

Творац историјског романа замакао усред потопа вреди

колико обичан мртвац. Покојников пев са небеса цеди

 

тачку. Јер, држи повлашћено место на крају реченице.

“Нисам се убио из патриотске одговорности према

својим савременицима”. Писац уморним гласом сенице

саопштава разлог што је живео. Не хотећи да дрема

 

зарад другова. Цртало плугова подвлачи: “ За сваки случај

још увек имам револвер” ­ та, мани причу… Слушај:

било је гадно газити ђоновима оштро голо камење

морског пристаништа, пред укрцавање на труп Галеба.

 

Аз буки вједи! Савести ради, Јосипу рецитовах песму: Стење.

Тврд кредо есхатологије – идеологије доба. Реци, треба

ли због тога повући ороз. Истина цури полако, али цури.

Пиле расте у петла, да би певац скочио у лонац.

 

По новинама до прве даће објављиваће штури

коментар о значају барда: саборци, који питомац,

ледоломци: друштвено корисни грозд чара ватру.

А после даће: брајко на видело. Сасуће у очи истину

 

какав је ко за живота био. Да се на земаљском кантару

не би изгубила тачна мера. Пожурити полако на брзину.

Аз буки вједи! Очева проповед нацији. Потопе грдни

стисни и прдни истовремено: макар у истом дану.

Дужност младости испуњена прелива ­ зато мрдни

да се пресни живот писца у настојању склони у страну.

 

“За сваки случај још увек имам револвер” ­ лугер,

издужен у ковчегу. Мртва рука стеже јаре и паре.

Аз буки вједи! Време смрти качи флор о ревер.

Другови моји: пуче тиква у гатаре, ам и шкаре.

 

КЛАСИК

Свргни стару догму, макар прст у око

гурао диктатору. Невидљив дух рађа

отпор. Смет лишћа диже вртлог ветра

са земље. И погибељно баца за зид.

 

Средња Европа – лавиринт. Изгледа!

Лична карта лобања. Сува чесма.

Куц – куц чикице. Затворена врата.

соцреалистички класик ствара: Тлапња.

 

Ах, тај срамни рат, куд је довео нацију

у шта увалио већину – стари лисци

кваре омладину. Досадне реченице

буђаве печенице. Обавезна лектира.

 

Утроба стараца грми срамну музику ­

мода дечијих фризура уједначена

по узору метли владајуће партије.

 

Ур.

Крива рогуља, медијски Нострадамус

загуљен крилати црни Calaptamus italicus

диктира вечерњу колумну за сутра, плус

насловницу новина: црну листу – кус, кус

индекс будућег одстрела ­ лични дур;

кесу мишомора потписује скраћеницом Ур.

Докле досеже гадост, пре објаве, већ зна.

Рачун без кусура: сведен на два слова Ур.

пиље као полутрула јабука из вазне у Вла,

или подметач зашо под бирократски тур.

Који кур копка такав: статус, плату? У редакцији

мотајућ калем кола – оданих цуњала чиновника.

Маторе гузице Савла и Павла васкрсава у акцији

пресним метафорама циљајућ у виновника:

пету колону. Владин став закуцан: складиште пуно.

Јавно мњење сив пластелин ­ глисту вести гута.

Ур. пијан од званичног става, пише: златно руно

(напомена Ур.) код Срба због Срба сија из Апсолута.

 

БЛАГОСИЉАЈ

Мој немир Господе од Тебе долази,

у летњој ноћи након престанка кише.

Кад се небо разведри и плава светлост

месечине падне блага на трем куће

ја седим сетан на дрвеној клупи

чекајући глас да ми дође из нутрине:

Ту сам Господе. Ту у близини.

Ослушкујем девојке гиздаве

на обали језера док певају у болу

химне, певају молитве,

певају уместо мене.

Мој немир од Тебе Господе долази,

та и сам знаш стихови су ми једино благо.

Мени није дато да чиним што нам је срцу драго

колико да лепоту потиснем још бољом лепотом.

Благосиљај немир мој Господе.

Искварени свет се поправити неда.

 

Владимир ЈАГЛИЧИЋ

ВЛАСТ

Уцрвани, дубоко.

Уз штит дебеле коже.

Истећи може око,

а гле – суза не може.

 

КЕСА

           Миловану Данојлићу

Кеса у парку. Врх ње – трава.
Огризак земље из ње вири.
Ветар је, пирнув, надувава:
стане л – она се спласне, смири.

Непропадљива, ту скапава
и кад рам смрти уоквири
кораке људске, и шум трава,
тополе крошњу, руже мирис.

Нико је неће – цело лето
преспава она ту, под клупом.
Тек оњуши је каткад псето,

и ја, с вечери летњих, касних,
дођем понекад, зурим глупо
у њу, и мислим о пропасти.

ЗБОГОМ

Не прескочих ни један бездан,
а ево оде пола века.
Где сам то? Нигде. А још не знам
кога то чекам, шта ме чека.

Не тражим савет ума трезна,
нисам одавде, већ из прека.
Ја нисам човек, него звезда,
улогу играм, тек, човека.

Једно ћу време бити с вама,
исти ћу ваздух удисати
и онда — збогом! Ред је на ме.

А кад пожелим да се вратим,
ко тиха реч ћу, духа знамен,
лебдети, јутром, над водама.

 

Калемегдан, тврђава, Београд (детаљ, пролеће, 2014)

Калемегдан, тврђава, Београд (детаљ, пролеће, 2014)

Милош ЈАНКОВИЋ (1963)

ЗНАЧАЈНА КЊИЖЕВНА ПОЈАВА

Духовним растом нижи од ивичњака,
од образовања – туце великих одмора,
песме су му налик каријесу очњака,
а романи брису из малигних тумора.

Члан је комитета, комисија и форума,
разних редакција, жирија и одбора,
уместо образа ђон, уместо кичме гума,
од хијене се лако преобрази у твора.

Част му је исказива у свакој валути,
реч му вреди колико и мртвацу брада,
не зна да домисли, не може да наслути,
не сме да одлучи, не уме да се нада.

О свему све зна, сем о оном о чему пише,
просуђује и вреднује по туђој памети,
беседе су му празне, промишљања клише,
једино су му сујети бескрајни домети.

Талента нема, али је частохлепан,
пристаје на све да постане неко,
као да је од трулих дасака склепан –
све му је честито мрско и далеко.

Бољима завиди, себи сличне гаји,
живи од продаје прежваканих лажи,
моћне не псује, чак ни у потаји,
клони се свега што храброст тражи.

Све што дотакне – одмах и унизи,
ситан и мали, без личног става,
испљувак је што сливником клизи,
он – значајна књижевна појава.

Србијом уздуж и попреко: Куршумлија, Бела Тукадруз испред храма св. Николе

Србијом уздуж и попреко: Куршумлија, Бела Тукадруз испред храма св. Николе

________________ НАПОМЕНА: У ову Божићну панораму ушле су песме објављиване, или из рукописа аутора – од крфског „Забавника“ (1918), до зборника „Шумадијских метафора“ (2014), тј до  данашњих дана: песме српских песника, два савремена руска, по један македонски, хрватски и румунски….Редослед у овом избору је по годинама рођења, осим у случају Светислава Стефановића. Стефановић није на првом месту само зато што је његова изабрана песма штампана 1923. године, док је песма Августина Ујевића објављена 1918. Што се тиче осталих песама и песника, и извора: овде се наводе само извори за песме и песнике, чије су књиге штампане у последње време, или из рукописа, или из „Архива Заветина“.Двадесет одабраних песника  у овој констелацијиније више међу нама; а ни они при крају избора нису више млади, напротив. – Извор за Стефановићеву одабрану песму: Republika, VII/32, 22. 04. 1923, 1.; „Protiv tiranije“…, 82-83.- = :  Светислав Стефановић   БУНТОВНЕ ПЕСМЕ. –   Приредио  Предраг  Пузић. АРТАС, Нови Сад, 2005.  ( Штампање књиге омогућено је средствима из фонда Антона Стефановића ). – Песме Миодрага Павловића уврштене овде, тј. фрагменти преузети су из две последње Павловићеве књиге, у издању смедеревске „Арке“.Песма  Владимира КОРМАНА (1932), руског песника и преводиоца, доносе се у препеву Владимира Јагличића (публиковане на локацијама „Сазвежђа З“). – Песма Риста Василевског  преузета је из књиге: Миљурко Вукадиновић & Душан Стојковић НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ, Београд, 2013). Песме Р. Рисојевића из: Ранко Рисојевић: Изабране и нове песме / Одбрани и нови песни, 2008. Песма Сергеја Шелковија, другог руског песника у овој панорами, преузета је из: двојезична књига ДАНАС: песме / ДНЕС: стихотворенија,  Сергеја Шелковија Владимира ЈАГЛИЧИЋА. – Харков, „Мајдан“, 2013.; 160 стр. ; стр. 1-11.   препев В. Јагличић  Видети више .Песма Батуроанова преузета је из: Радомир Батуран: Дамарице / Прометеј, Нови Сад, 2014. Песме Беле Тукадруза из: Бела Тукадруз: КОГИТО КЛУБ, сепарат нишког часописа „УНУС МУНДУС“, пролеће, 47/2014.  Песме Н. Грујичића из: Ненад Грујичић – Ненад Грујичик: Неко ми узе реч – Некој ми го зеде зборот. – Са српског на македонски превео Ристо Василевски. – 1. изд. 179 стр. . – 21 цм. – Скопје; Смедерево: Матица Македонска, Арка, 2014. – одломци из истоимене песме Н. Грујичића,штампани у двојезичном српско македонском издању, Стр. 94, 96, 102. Песме из необјављених рукописа (М. Димитријевића, З. Мандића,  Александра Лукића, Вл. Јагличића, Милоша Јанковића и др.) –  стизале су, последњих година, у  „Заветине“, и чекале свој тренутак и дочекале га…

 

ЛеЗ 0003595    

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s