Pariz pun mladih srpskih slikara

PARISKI likovni i književni kritičar Jezdimir Radenović napisao je jednom da su svi najvažniji srpski slikari druge polovine 20. veka živeli i stvarali u Parizu. Insistirao je na onom – svi. Koliko god u svakom pravilu ima izuzetaka, nepovratna je istina da se posleratni srpski likovni krug formirao na obalama Sene. Slikarska svetla Pariza oduvek su privlačila Srbe. Tako je i danas, kada na scenu stupa najmlađa generacija potomaka velikih imena srpskog slikarstva.

Ima, očito, nečeg u ovom gradu, u ultramarinu njegovog neba, smaragdu očešljanih parkova, slonovači atlantskih oblaka, tinti crnačkih kvartova, karminu vina, šarenilu buvljih pijaca.., u nepisanom pravilu da je ovde sve moguće, u večitom stvaralačkom nadmetanju, u magiji velike, svetske, otvorene galerije.

Na samom početku prošlog veka ovu riznicu otključali su Nadežda Petrović i Paja Jovanović, dok je njenu snažnu likovnu energiju istim žarom sledila generacija između dva rata, predvođena Milom Milunovićem, Markom Čelebonovićem, Savom Šumanovićem, Milanom Konjovićem, Petrom Lubardom, Peđom Milosavljevićem, Borom Baruhom … Pre njih, slikarstvo je u Parizu studirao i Moša Pijade.

Istim putem krenula je sada već srednja generacija srpskih slikara iz Pariza, od kojih su se neki vratili u Srbiju, ali zadržavši stalni kontakt sa istorijskom prestonicom umetnosti. Među njima su Bogdan i Miško Pavlović, Mihail Milunović, Darko Karadžić, Nikola Kovačević, Nebojša Vukadinović, Zoran Pejić, konceptualista Milan Atanasković, vajar-keramičar Maša Krivokapić. Tu su i potomci poznatih stvaralaca – skulptor Adriana Popović, kćerka Ljube Popovića, Danica, kćer Cileta Marinkovića, Vuk Vidor i Marko Velk, sinovi Vladimira Veličkovića.

SMELOST I SVEŽINA I MILIJA Belić naglašava da traje jedna, neprekinuta priča među srpskim slikarima, od Nadežde Petrović do danas. – Imaju svežinu, smelost. Tako i treba da bude. U svakom slučaju, makar i podsvesno, postoji kontinuitet nasleđa između naših mladih umetnika i onih koji su ranije dolazili u Pariz i prolazili kroz njega – govori Belić o mlađim kolegama.

Među mlađima, koji danas krče trnovit slikarski put su i Brankica Žilović, Milica Živadinović, Julija Dašić, Miloš Todorović, Selena Vicković, Katarina Termačić, Miloš Trifunović, Maja Marković, Kosta Kulundžić, Filip Mirazović… Ovi najmlađi su, uglavnom, bili i studenti profesora Vladimira Veličkovića na Pariskoj likovnoj akademiji.

– I svi su položili iz prve! Prave profesionalne karijere, prisutni su u likovnom životu Pariza. Ne bih nikoga posebno izdvajao, jer su svi talentovani i imaju autentičan izraz. Hrabro se bore. Ušli su u veliku avanturu, s neminovno različitim ishodom – kaže Veličković za „Novosti“.

Naš akademik nema dilemu kome je bilo teže da se pokaže i dokaže, njegovoj generaciji, ili ovoj što sada dolazi.

– Teže je njima, u svakom slučaju. Kad sam počinjao, bilo je mnogo manje umetnika u Parizu. Svi se danas jako žure da uhvate voz. Galeristi nemaju vremena da im se posvete. Bilo je mnogo više ugovora, nekih i s eksluzivitetom, sa svim onim što to donosi. Nisu današnji umetnici krivi, već sistem. I biće sve gore, zbog preteranog interesa za spoljne efekte kao što je ekonomija – tvrdi Veličković.

On ne dovodi u sumnju ni činjenicu da se srpska slikarska nit u Parizu nastavlja na odgovarajući način.

– Oni jesu naši naslednici, svaki sa svojom pričom. A vreme će pokazati na koji su nas način nasledili – zaključuje profesor koji je iškolovao brojne generacije pariskih slikara.

I velika dama srpske umetnosti, doajen našeg slikarstva Ljubinka Jovanović, ceni naslednike.

– Uspem, tu i tamo, zbog godina, još ponešto da obiđem. Pre nekoliko dana sam prisustvovala jednoj instalaciji. Gledam neke meni potpuno strane stvari, novo, svetski aktuelno. Krčka se nešto. I, naši to prate. Uvek smo bili talentovani – ističe Jovanovićeva.

Supruga Bate Mihailovića, koja slika buru u tišini, takođe nema dilemu kad je bilo teže: onda, ili sad.

SLAVNA KOLONIJA PEDESETIH godina prošlog veka u ovom gradu nastanili su se Bata i Ljubinka Mihailović, Petar Omčikus i Kosa Bokšan, Dado Đurić, Ljuba Popović, Vlada Veličković, Mića Popović, Vera Božičković, Đorđe Ivačković, Radovan Kragulj, Marko Stupar… Nikako iz ovog miljea ne treba isključiti Slobodana Jevtića Puliku izmeštenog u daleki Klermonferan. Tu su i pariski skulptori Momčilo Milovanović, Zlatko Glamočak, Raško Marinković Rasko. Parisku koloniju naših slikara nastavili su Miloš Šobajić, Milan Cile Marinković, Jarmila Vešović, Mirjana Maoduš, Drago Dedić, Branko Papović Papo, Mikan Aničić, Ljubica Mrkalj, Miki Tica, Zoran Ljutica, Pero Nikčević, Milija Belić, Vesna Milunović, Vesna Bajalska, Nenad Žilić, Evgenija Demnievska…

– Galeristi bi nekada bili srećni kada bi seli sa slikarima za isti sto. Sad beže kad ih slikari pozovu. Desio se preokret u društvu. Nema interesa za slikarstvo. Vlada tehnika. Vreme je pronalazaka u nekom drugom pravcu. Ipak, osećam da ljudi polako, doduše još uvek veoma stidljivo, počinju da se vraćaju pravoj umetnosti – kaže naša sagovornica.

A šta misle oni iz mlađe garde, kojih se sve to i najviše tiče?

– Prethodne generacije su nam prokrčile put. Da nije bilo njih, svakako bi nam bilo teže. Mnogi slikari su bili na akademiji u klasi Vladimira Veličkovića. On, Petar Omčikus, Bata Mihailović, Dado i ostali bili su nam podstrek, vodilja, primer – ističe Brankica Žilović, koja predaje na američkoj privatnoj školi „Parsons“ za primenjeni modni dizajn.

Mnogi umetnici su ekonomsku sigurnost našli kao profesori slikarstva i umetnosti. Među njima je i Bogdan Pavlović, koji predaje u poznatoj pripremnoj školi za likovnu akademiju „Atelje Sevr“.

– Svet se promenio – kaže Bogdan Pavlović i navodi nekoliko razloga za to. – Mnogo više mladih se danas bavi umetnošću i konkurencija je znatno veća. Zatim, zemlja se smanjila: Evropa je politički, ekonomski i na svaki drugi način bila otvorenija onda prema Jugoslaviji nego danas prema Srbiji. Treba uzeti u obzir i ekonomsku krizu. Na delu je i umetnički raskol s večitim pitanjem šta je savremeno, šta nije, i šta ima „prođu“.

Zbog svega, Pavlović ističe još jedan fenomen, da se mnogi umetnici danas, i pored toga što su prešli četrdesetu, i dalje smatraju mladim slikarima. Milica Živadinović se nadovezuje na ovu priču.

– Čoveku se uvek čini da je onim drugima bilo lakše. Mislim da je ipak tako. Kome danas galerije još otkupljuju slike? Moramo da se bavimo i drugim poslovima, dajemo časove, radimo po galerijama. Sve nas je više, a kolekcionara sve manje – kaže Živadinovićeva.

Tako misli i Vuk Veličković, alijas Vidor.

– Okolnosti nisu kao što su nekada bile – ističe, i dodaje: – A ni Pariz nije više slikarski centar sveta. To su sada Njujork, London i Berlin.

Pariz pun mladih srpskih slikara | Kultura | Novosti.rs.

КРИК СОКОЛОВА, СТРАХ И ОНАНИСАЊЕ / Б. Тукадруз

…………………………………………………………………..

Андрејин крст на пружном прелазу, Мишљеновац, лето 2013, снимак Иван Лукић
Андрејин крст на пружном прелазу, Мишљеновац, лето 2013, снимак Иван Лукић

Војници су положили свечану заклетву другу Титу,
Партији и домовини, и то је све било парадно, патетично, лепо; али
на стражи, ноћу, у мраку, кита им се често дизала од страха, па су
понекада онанисали и два пута у току два сата – и нису запажали
лепоту јужних звезданих ноћи. Августовских ноћи.
Човеку треба дати власт, па видети какав је.
Младића треба отерати на два сата у помрчину, где криче
соколови, и где се понекад чини да се сваки грм помера према њима…
Долазили су са страже ћутљиви, пребледели…
(…..)

БОЛ СРЦА (УНДЕРГРОУНД ТАНГО) (1)
…Чинило ми се да ће ме тескоба загушити и да ће ми стати
срце.
Плавшић изгубљена погледа пише писмо оној својој цури у С.
Карловцима…
Авлија Бране Аћима на крају села, у страни уз
поток…Зеленило орахових крошњи жутосјајно… И бурдељ Станка
Таниног усред воћњака, мало даље…Брана је још у основној школи
свирао на хармоници; певао кроз нос. Певали смо у дуету. И
победили бисмо на такмичењу, да се ја нисам напио ледене воде и
насред бине наједанпут изгубио добар глас. Ој, девојче пироћанче,
ко ј’ ти купи то доламче?Ту песму смо добро били увежбали, и:
Кафу ми, драга, испеци…Деда Коста, Бранин деда, личио је на Русе,
и тепао је Брани : Бране – Бране…
Био сам бољи ђак од њега, бољи од свих других, и можда ме
зато нису волели. Кад су без разлога викали на Брану, схватио сам,
то је значило да ја треба да идем својој кући…
Молери (Лука Вученовић, Максути, Лукшић, Хол и
Ђорђован) фарбају хол и канцеларије Шк. центра. Орно, у нади да ће
им дати наградно одсуство…
Далеко у брдима на североистоку, експлозије. Затим, вика,
узбуђени гласови. Туча. – Уби га, уби…уби… Аој, Петре Јебиветре!
Наш десетар, тј. разводник је Пустињска лисица.
Сетих се како се иживљавао првих дана на регрутима.
-Ноге на шипке!…Остав!… Ноге на шипке! …Остав!… Остав
због Лукића…Ноге на шипке!…Остав!… Поновићете ово, ако треба пет
стотина пута, све док не урадите како треба….Батинићу, не
коментариши!…Ноге на шипке!…Остав!
Или грубо буђење. – Диг се! Диг се!! Диг се, брее!! Ко то тамо
спава? Асан Река? Илчо?Славевски? … Стргни ћебе, Гигићу!!
Па – смотра кревета, смотра касета. Паковање ранчева. По
четрдесет пута су неке момке враћали. Ко се побуни – неколико
ванредних пожарстава…
Хоџић би ме погледао и одвалио : – А, Лукићу, ко их јебе?
Први месеци у војсци су по тортури били слични данима у Алкатразу…
Свим старешинама, малим људима, од разводника до
поручника, пружила се прилика да се наиживљавају. Што мањи чин,
веће иживљавање!
Кад је Старији Водник осетио да га не ценимо, побеснео је.
Неколико дана заредом смо пузали и по асвалту и по трави.
– Дижи се! Залегни, пузи.
Реџо, двометраш, пузао је уз мене сав у зноју.
– Чуо сам на трему кад им је Старији Водник дао дозволу да
запенимо!
Муштрали су нас како су хтели. Формално то је обука, а у
ствари апсолутно иживљавање зверова у људском облику…
Пола батерије је добило запалење мишића…
Нови водник – стажиста агресивно, тј. силом, као и
претходник му, учвршћује свој ауторитет… Где су их само нашли?
Машинбравари, тапетари, барабе. Нису бољи ни они који су
свршили факултете, као водници – стажисти… ….

(Из Бележница, вођебих средином осамдесетих минулог века)

ЗАВРШНА НАПОМЕНА (Уместо поговора) / Бела Тукадруз

знак препознавања
знак препознавања

ФАТАМОРГАНА једне немогуће књиге дуго је мучила Филипа Сенковића, али јој је понајближе био – поновићемо -, можда његов ујак Бора Мишљеновић када је започињао и писао као једну пешчану књигу МАГАЦИНСКУ КЊИГУ и, уз њу, речник ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ, тамног вилајета, обимне рукописне заоставштине. Дугогодишњи и аргатски рад на њима, стрпљив, мукотрпан, усложио је првобитну Мишљеновићеву замисао, тако да је Речник, прерастао првобитну замисао, толико прерастао да понекога то може и поплашити! Узмимо најбаналнију ствар: имена и надимке, на стотине имена и надимака, који се спомињу у њему, и уз које стоји „преминуо“ – и ту је речник прерастао првобитно лексикографско искушење!

То више није само књига, речник, већ СПОМЕНИК (у оном смислу како је ту реч схватио и описао неуморни и плодотворни, и неправедно заборављени зналац Г. Елезовић!).

Читалац, који није видео ту Мишљеновићеву прелиминарну верзију, већ само ову, заједничку, можда ће се упитати понекад: “Да којим случајем нестану са овог света све до једног примерци Рукописне књиге, Књиге примања и издавања, Живе књиге, Магацинске књиге – да ли би се могли реконструисати на основу ове Енциклопедије уврежених идеја?”

Да ли би?

Радије сам читао Јунга, него Фројда; и требало је да прође  много времена да схватим – зашто? Постоји један писац – Корнел – који је споменуо очигледност аналогије између археологије и психоанализе.

Фројд се сигурно препознао у Хајнриху Шлиману, који се, мало – помало, укопавао испод старе Троје…“

Јунг је ту очигледност живео. Оно што је код Фројда била пасија, код Јунга је постало алхемија.

Сећам се – једног пасуса написаног у четири руке о томе шта смо Сенковић и ја –  „затекли“  на врху босиљковачког Старог гробља  у пролеће 1995. године:

…Уместо Крстоношног Храста на врху Старог Гробља, затекли смо само огроман црни трули пањ.

Да ли је и судбина рукописне заоставштине фамилије Мишљеновић и Сенковићевог рукописа слична судбини тог босиљковачког Крстоношног Храста?

Који је посечен, пре него што се с а с у ш и о – првих послератних година – разбијен у делове, у цепанице, како би лакше био пренет на теретни воз и транспортован у велике градове да у временима најжешће студени на породичним огњиштима огреје прозебле укућане?

Тај пањ је умео да прича, и исповедио се у тишини порте:

Тражио сам надахнуће од човека, и омлитавио сам као павит, што се савија у врео песак да нађе воду. Бог је имао чистије обиталиште у природи, у дрвећу, у буквама, у брестовима и храстовима, него у човеку. И дрвеће је пружало бистрији извор мира и среће него човек. Ја, некадашње посвећено дрво, мирни и хиљадугодишњи Кртоношни храст, на врху Старог Гробља, давао сам више надахнућа, више светлости и истине, и више љубавног огња што осветљава широки и вечити живот, и заштиту од непогода, грома и олуја, него било који други самозвани цар или вођа.

Зашто нас човек никад братом не назива – горди човек – нас смирене и величанствене крстоношне храстове?Научили бисмо га стрпљењу.

И чистоти. И ведрини.

Они који су дошли к мени са секиром на рамену, никад нису ослушнули моју столетну ћутњу, нити су икад разумели моје шумљење.

То су разбојници који су дошли с телом, да нађу огрева за тело. Нису дошли с осећањем братства да се здраве са мном, још мање са смирењем, да ме питају за истину, за савет. Да су дошли с душом, срели би душу…

Магарац боље од човека зна:

Успешнија је на земљи организована глупост него дезорганизована памет…

И пчела човека може научити нечем важном: Пчела пуни кошницу медом, право пуни земљу горчином. Страх од жртве страх је од вечног Божјег занимања. Како ћеш разумети и заволети Бога, док не осетиш сласт његовог занимања?…


Јунаци ове Енциклопедије  – писци или писари – зашто то не рећи и за њеног са-купљаче и приређиваче ?), испуњавали су  и верујем испунили АМАНЕТ. Они су као они „древни морепловци“ Чарлса Симића:

Господ се побринуо за њихово дуго и непознато путовање.

За ову Енциклопедију  (насталу на плодној подлози књига без будућности, као и рукописне заоставштине фамилије Мишљеновић-Сенковић), важи оно што је на најсажетији могући начин изразио Г. Бастос (аутор изванредног романа ЈА, ВРХОВНИ). Ма колико то парадоксално звучало, све је најпре било прочитано, па тек потом написано!

„Уместо да каже и искаже нешто ново, ово штиво само верно преписује оно што су други већ срочили и смислили. Према томе, у овом приређеном облику нема ни једне једине странице, ни једне једине реченицв, па ни једне једине речи, почев од наслова па до ове завршне напомене, која на овакав начин није написана.

СВЕКОЛИКА НЕСАВРЕМЕНА ИСТОРИЈА ЈЕ СУМЊИВА, волео је да каже Врховни. НИЈЕ ПОТРЕБНО ЗНАТИ КАКО СУ НАСТАЛЕ ДА БИ СЕ ВИДЕЛО ДА ТАКВЕ ИЗМИШЉЕНЕ ПРИЧЕ НИСУ ИЗ ВРЕМЕНА У КОМЕ СУ НАПИСАНЕ. ПОСТОЈИ ВЕЛИКА РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ КЊИГЕ КОЈУ САСТАВЉА ПОЈЕДИНАЦ И ПУШТА ЈЕ У НАРОД. И КЊИГЕ КОЈУ ПРАВИ САМ НАРОД КОЈИ ЈУ ЈЕ КАЗАО У ПЕРО. – Ето тако, још једном опонашајући Диктатора ( а диктатори баш имају дужност да замењују писце, историчаре, уметнике, мислиоце, итд.), са-купљач изјављује, позивајући се на речи савременог писца, да се прича уткана у ове БЕЛЕШКЕ своди на чињеницу да прича КОЈА ЈЕ У ЊОЈ

ТРЕБАЛО ДА БУДЕ ИСПРИПОВЕДАНА НИЈЕ ИСПРИПОВЕДАНА. Према томе, личности и догађаји који су овде приказани, заслужили су, по усуду писаног језика, ПРАВО НА ИЗМИШЉЕНО И НЕЗАВИСНО ПОСТОЈАЊЕ, а на добробит не мање измишљеног и независног читаоца“.

Догодило се невиђено чудо са оним што је, хиљаду година, носило наслов ВЕЛИКА МАГАЗА. Истинска Велика магаза у којој је био цео Босиљковац са околином заљубила се у себе и зачела у себи још једну Велику магазу. Велика магаза Велике магазе заљубила се и она у себе и зачела је у себи још једну Велику магазу. И тако је то кренуло у бескрај. Цео свет из Велике магазе требало је да буде у последњој магази Велике магазе.

Али, ни једна од магаза у Великој магази није последња…

То је добро знао Филип Сенковић. Али –  не и пуковник Амарилис, који је почев од осамдесетих година минулог века писао прве реферате о рукописима Филипа Сенковића, Боре и Павла Мишљеновића (чије је прве копије Служба преузела из стана пок.  Доктора Владе,  и неколико београдских књижевних редакција)  и узалудно трагао за  тзв. „Малом магазом“ или  пећином-скривницом….

Мала магаза скрива многе тајне, али о томе, потом.

Сад је дошло време да енциклопедист одложи перо и крене пешке Србијом уздуж и попреко…

… Допире са раскршћа, кроз расцветано жбуње јоргована.

Христос се роди!

Ваистину се роди!

Место са кога извиру митови, пуно је паучине. И полумрачно као таван, на коме има слепих мишева. Ко жели да упозна Србију, нека крене возом уочи ускршњег празника, на исток, запад, север или југ, свеједно. Нека обухвати погледом купе,

физиономије сапутника. Нека се удубљује у пределе кроз које јури воз. Нека баци, на успутним станицама, поглед на “клозете” станичне; они ће му одмах рећи у какву је земљу стигао…

Христос се роди!

Ваистину се роди!

Нека понешто од мноштва утисака и прибележи.Нека у његов путнички пртљаг ускочи дивљи зец у трку, крик јутарњи паунова, прелет јаребица…

Београд, Спасовдан 2009 – Васкрс 2012.

__________________ Завршетак обимног рукописа ЦЈЕЛОМУДРИЈА ОВОГ СВЕТА