Ознаке

знак препознавања

знак препознавања

ФАТАМОРГАНА једне немогуће књиге дуго је мучила Филипа Сенковића, али јој је понајближе био – поновићемо -, можда његов ујак Бора Мишљеновић када је започињао и писао као једну пешчану књигу МАГАЦИНСКУ КЊИГУ и, уз њу, речник ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ, тамног вилајета, обимне рукописне заоставштине. Дугогодишњи и аргатски рад на њима, стрпљив, мукотрпан, усложио је првобитну Мишљеновићеву замисао, тако да је Речник, прерастао првобитну замисао, толико прерастао да понекога то може и поплашити! Узмимо најбаналнију ствар: имена и надимке, на стотине имена и надимака, који се спомињу у њему, и уз које стоји „преминуо“ – и ту је речник прерастао првобитно лексикографско искушење!

То више није само књига, речник, већ СПОМЕНИК (у оном смислу како је ту реч схватио и описао неуморни и плодотворни, и неправедно заборављени зналац Г. Елезовић!).

Читалац, који није видео ту Мишљеновићеву прелиминарну верзију, већ само ову, заједничку, можда ће се упитати понекад: “Да којим случајем нестану са овог света све до једног примерци Рукописне књиге, Књиге примања и издавања, Живе књиге, Магацинске књиге – да ли би се могли реконструисати на основу ове Енциклопедије уврежених идеја?”

Да ли би?

Радије сам читао Јунга, него Фројда; и требало је да прође  много времена да схватим – зашто? Постоји један писац – Корнел – који је споменуо очигледност аналогије између археологије и психоанализе.

Фројд се сигурно препознао у Хајнриху Шлиману, који се, мало – помало, укопавао испод старе Троје…“

Јунг је ту очигледност живео. Оно што је код Фројда била пасија, код Јунга је постало алхемија.

Сећам се – једног пасуса написаног у четири руке о томе шта смо Сенковић и ја –  „затекли“  на врху босиљковачког Старог гробља  у пролеће 1995. године:

…Уместо Крстоношног Храста на врху Старог Гробља, затекли смо само огроман црни трули пањ.

Да ли је и судбина рукописне заоставштине фамилије Мишљеновић и Сенковићевог рукописа слична судбини тог босиљковачког Крстоношног Храста?

Који је посечен, пре него што се с а с у ш и о – првих послератних година – разбијен у делове, у цепанице, како би лакше био пренет на теретни воз и транспортован у велике градове да у временима најжешће студени на породичним огњиштима огреје прозебле укућане?

Тај пањ је умео да прича, и исповедио се у тишини порте:

Тражио сам надахнуће од човека, и омлитавио сам као павит, што се савија у врео песак да нађе воду. Бог је имао чистије обиталиште у природи, у дрвећу, у буквама, у брестовима и храстовима, него у човеку. И дрвеће је пружало бистрији извор мира и среће него човек. Ја, некадашње посвећено дрво, мирни и хиљадугодишњи Кртоношни храст, на врху Старог Гробља, давао сам више надахнућа, више светлости и истине, и више љубавног огња што осветљава широки и вечити живот, и заштиту од непогода, грома и олуја, него било који други самозвани цар или вођа.

Зашто нас човек никад братом не назива – горди човек – нас смирене и величанствене крстоношне храстове?Научили бисмо га стрпљењу.

И чистоти. И ведрини.

Они који су дошли к мени са секиром на рамену, никад нису ослушнули моју столетну ћутњу, нити су икад разумели моје шумљење.

То су разбојници који су дошли с телом, да нађу огрева за тело. Нису дошли с осећањем братства да се здраве са мном, још мање са смирењем, да ме питају за истину, за савет. Да су дошли с душом, срели би душу…

Магарац боље од човека зна:

Успешнија је на земљи организована глупост него дезорганизована памет…

И пчела човека може научити нечем важном: Пчела пуни кошницу медом, право пуни земљу горчином. Страх од жртве страх је од вечног Божјег занимања. Како ћеш разумети и заволети Бога, док не осетиш сласт његовог занимања?…


Јунаци ове Енциклопедије  – писци или писари – зашто то не рећи и за њеног са-купљаче и приређиваче ?), испуњавали су  и верујем испунили АМАНЕТ. Они су као они „древни морепловци“ Чарлса Симића:

Господ се побринуо за њихово дуго и непознато путовање.

За ову Енциклопедију  (насталу на плодној подлози књига без будућности, као и рукописне заоставштине фамилије Мишљеновић-Сенковић), важи оно што је на најсажетији могући начин изразио Г. Бастос (аутор изванредног романа ЈА, ВРХОВНИ). Ма колико то парадоксално звучало, све је најпре било прочитано, па тек потом написано!

„Уместо да каже и искаже нешто ново, ово штиво само верно преписује оно што су други већ срочили и смислили. Према томе, у овом приређеном облику нема ни једне једине странице, ни једне једине реченицв, па ни једне једине речи, почев од наслова па до ове завршне напомене, која на овакав начин није написана.

СВЕКОЛИКА НЕСАВРЕМЕНА ИСТОРИЈА ЈЕ СУМЊИВА, волео је да каже Врховни. НИЈЕ ПОТРЕБНО ЗНАТИ КАКО СУ НАСТАЛЕ ДА БИ СЕ ВИДЕЛО ДА ТАКВЕ ИЗМИШЉЕНЕ ПРИЧЕ НИСУ ИЗ ВРЕМЕНА У КОМЕ СУ НАПИСАНЕ. ПОСТОЈИ ВЕЛИКА РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ КЊИГЕ КОЈУ САСТАВЉА ПОЈЕДИНАЦ И ПУШТА ЈЕ У НАРОД. И КЊИГЕ КОЈУ ПРАВИ САМ НАРОД КОЈИ ЈУ ЈЕ КАЗАО У ПЕРО. – Ето тако, још једном опонашајући Диктатора ( а диктатори баш имају дужност да замењују писце, историчаре, уметнике, мислиоце, итд.), са-купљач изјављује, позивајући се на речи савременог писца, да се прича уткана у ове БЕЛЕШКЕ своди на чињеницу да прича КОЈА ЈЕ У ЊОЈ

ТРЕБАЛО ДА БУДЕ ИСПРИПОВЕДАНА НИЈЕ ИСПРИПОВЕДАНА. Према томе, личности и догађаји који су овде приказани, заслужили су, по усуду писаног језика, ПРАВО НА ИЗМИШЉЕНО И НЕЗАВИСНО ПОСТОЈАЊЕ, а на добробит не мање измишљеног и независног читаоца“.

Догодило се невиђено чудо са оним што је, хиљаду година, носило наслов ВЕЛИКА МАГАЗА. Истинска Велика магаза у којој је био цео Босиљковац са околином заљубила се у себе и зачела у себи још једну Велику магазу. Велика магаза Велике магазе заљубила се и она у себе и зачела је у себи још једну Велику магазу. И тако је то кренуло у бескрај. Цео свет из Велике магазе требало је да буде у последњој магази Велике магазе.

Али, ни једна од магаза у Великој магази није последња…

То је добро знао Филип Сенковић. Али –  не и пуковник Амарилис, који је почев од осамдесетих година минулог века писао прве реферате о рукописима Филипа Сенковића, Боре и Павла Мишљеновића (чије је прве копије Служба преузела из стана пок.  Доктора Владе,  и неколико београдских књижевних редакција)  и узалудно трагао за  тзв. „Малом магазом“ или  пећином-скривницом….

Мала магаза скрива многе тајне, али о томе, потом.

Сад је дошло време да енциклопедист одложи перо и крене пешке Србијом уздуж и попреко…

… Допире са раскршћа, кроз расцветано жбуње јоргована.

Христос се роди!

Ваистину се роди!

Место са кога извиру митови, пуно је паучине. И полумрачно као таван, на коме има слепих мишева. Ко жели да упозна Србију, нека крене возом уочи ускршњег празника, на исток, запад, север или југ, свеједно. Нека обухвати погледом купе,

физиономије сапутника. Нека се удубљује у пределе кроз које јури воз. Нека баци, на успутним станицама, поглед на “клозете” станичне; они ће му одмах рећи у какву је земљу стигао…

Христос се роди!

Ваистину се роди!

Нека понешто од мноштва утисака и прибележи.Нека у његов путнички пртљаг ускочи дивљи зец у трку, крик јутарњи паунова, прелет јаребица…

Београд, Спасовдан 2009 – Васкрс 2012.

__________________ Завршетак обимног рукописа ЦЈЕЛОМУДРИЈА ОВОГ СВЕТА

Advertisements