Ознаке

…………………………………………………………………..

Андрејин крст на пружном прелазу, Мишљеновац, лето 2013, снимак Иван Лукић

Андрејин крст на пружном прелазу, Мишљеновац, лето 2013, снимак Иван Лукић

Војници су положили свечану заклетву другу Титу,
Партији и домовини, и то је све било парадно, патетично, лепо; али
на стражи, ноћу, у мраку, кита им се често дизала од страха, па су
понекада онанисали и два пута у току два сата – и нису запажали
лепоту јужних звезданих ноћи. Августовских ноћи.
Човеку треба дати власт, па видети какав је.
Младића треба отерати на два сата у помрчину, где криче
соколови, и где се понекад чини да се сваки грм помера према њима…
Долазили су са страже ћутљиви, пребледели…
(…..)

БОЛ СРЦА (УНДЕРГРОУНД ТАНГО) (1)
…Чинило ми се да ће ме тескоба загушити и да ће ми стати
срце.
Плавшић изгубљена погледа пише писмо оној својој цури у С.
Карловцима…
Авлија Бране Аћима на крају села, у страни уз
поток…Зеленило орахових крошњи жутосјајно… И бурдељ Станка
Таниног усред воћњака, мало даље…Брана је још у основној школи
свирао на хармоници; певао кроз нос. Певали смо у дуету. И
победили бисмо на такмичењу, да се ја нисам напио ледене воде и
насред бине наједанпут изгубио добар глас. Ој, девојче пироћанче,
ко ј’ ти купи то доламче?Ту песму смо добро били увежбали, и:
Кафу ми, драга, испеци…Деда Коста, Бранин деда, личио је на Русе,
и тепао је Брани : Бране – Бране…
Био сам бољи ђак од њега, бољи од свих других, и можда ме
зато нису волели. Кад су без разлога викали на Брану, схватио сам,
то је значило да ја треба да идем својој кући…
Молери (Лука Вученовић, Максути, Лукшић, Хол и
Ђорђован) фарбају хол и канцеларије Шк. центра. Орно, у нади да ће
им дати наградно одсуство…
Далеко у брдима на североистоку, експлозије. Затим, вика,
узбуђени гласови. Туча. – Уби га, уби…уби… Аој, Петре Јебиветре!
Наш десетар, тј. разводник је Пустињска лисица.
Сетих се како се иживљавао првих дана на регрутима.
-Ноге на шипке!…Остав!… Ноге на шипке! …Остав!… Остав
због Лукића…Ноге на шипке!…Остав!… Поновићете ово, ако треба пет
стотина пута, све док не урадите како треба….Батинићу, не
коментариши!…Ноге на шипке!…Остав!
Или грубо буђење. – Диг се! Диг се!! Диг се, брее!! Ко то тамо
спава? Асан Река? Илчо?Славевски? … Стргни ћебе, Гигићу!!
Па – смотра кревета, смотра касета. Паковање ранчева. По
четрдесет пута су неке момке враћали. Ко се побуни – неколико
ванредних пожарстава…
Хоџић би ме погледао и одвалио : – А, Лукићу, ко их јебе?
Први месеци у војсци су по тортури били слични данима у Алкатразу…
Свим старешинама, малим људима, од разводника до
поручника, пружила се прилика да се наиживљавају. Што мањи чин,
веће иживљавање!
Кад је Старији Водник осетио да га не ценимо, побеснео је.
Неколико дана заредом смо пузали и по асвалту и по трави.
– Дижи се! Залегни, пузи.
Реџо, двометраш, пузао је уз мене сав у зноју.
– Чуо сам на трему кад им је Старији Водник дао дозволу да
запенимо!
Муштрали су нас како су хтели. Формално то је обука, а у
ствари апсолутно иживљавање зверова у људском облику…
Пола батерије је добило запалење мишића…
Нови водник – стажиста агресивно, тј. силом, као и
претходник му, учвршћује свој ауторитет… Где су их само нашли?
Машинбравари, тапетари, барабе. Нису бољи ни они који су
свршили факултете, као водници – стажисти… ….

(Из Бележница, вођебих средином осамдесетих минулог века)

Advertisements