Ознаке

PARISKI likovni i književni kritičar Jezdimir Radenović napisao je jednom da su svi najvažniji srpski slikari druge polovine 20. veka živeli i stvarali u Parizu. Insistirao je na onom – svi. Koliko god u svakom pravilu ima izuzetaka, nepovratna je istina da se posleratni srpski likovni krug formirao na obalama Sene. Slikarska svetla Pariza oduvek su privlačila Srbe. Tako je i danas, kada na scenu stupa najmlađa generacija potomaka velikih imena srpskog slikarstva.

Ima, očito, nečeg u ovom gradu, u ultramarinu njegovog neba, smaragdu očešljanih parkova, slonovači atlantskih oblaka, tinti crnačkih kvartova, karminu vina, šarenilu buvljih pijaca.., u nepisanom pravilu da je ovde sve moguće, u večitom stvaralačkom nadmetanju, u magiji velike, svetske, otvorene galerije.

Na samom početku prošlog veka ovu riznicu otključali su Nadežda Petrović i Paja Jovanović, dok je njenu snažnu likovnu energiju istim žarom sledila generacija između dva rata, predvođena Milom Milunovićem, Markom Čelebonovićem, Savom Šumanovićem, Milanom Konjovićem, Petrom Lubardom, Peđom Milosavljevićem, Borom Baruhom … Pre njih, slikarstvo je u Parizu studirao i Moša Pijade.

Istim putem krenula je sada već srednja generacija srpskih slikara iz Pariza, od kojih su se neki vratili u Srbiju, ali zadržavši stalni kontakt sa istorijskom prestonicom umetnosti. Među njima su Bogdan i Miško Pavlović, Mihail Milunović, Darko Karadžić, Nikola Kovačević, Nebojša Vukadinović, Zoran Pejić, konceptualista Milan Atanasković, vajar-keramičar Maša Krivokapić. Tu su i potomci poznatih stvaralaca – skulptor Adriana Popović, kćerka Ljube Popovića, Danica, kćer Cileta Marinkovića, Vuk Vidor i Marko Velk, sinovi Vladimira Veličkovića.

SMELOST I SVEŽINA I MILIJA Belić naglašava da traje jedna, neprekinuta priča među srpskim slikarima, od Nadežde Petrović do danas. – Imaju svežinu, smelost. Tako i treba da bude. U svakom slučaju, makar i podsvesno, postoji kontinuitet nasleđa između naših mladih umetnika i onih koji su ranije dolazili u Pariz i prolazili kroz njega – govori Belić o mlađim kolegama.

Među mlađima, koji danas krče trnovit slikarski put su i Brankica Žilović, Milica Živadinović, Julija Dašić, Miloš Todorović, Selena Vicković, Katarina Termačić, Miloš Trifunović, Maja Marković, Kosta Kulundžić, Filip Mirazović… Ovi najmlađi su, uglavnom, bili i studenti profesora Vladimira Veličkovića na Pariskoj likovnoj akademiji.

– I svi su položili iz prve! Prave profesionalne karijere, prisutni su u likovnom životu Pariza. Ne bih nikoga posebno izdvajao, jer su svi talentovani i imaju autentičan izraz. Hrabro se bore. Ušli su u veliku avanturu, s neminovno različitim ishodom – kaže Veličković za „Novosti“.

Naš akademik nema dilemu kome je bilo teže da se pokaže i dokaže, njegovoj generaciji, ili ovoj što sada dolazi.

– Teže je njima, u svakom slučaju. Kad sam počinjao, bilo je mnogo manje umetnika u Parizu. Svi se danas jako žure da uhvate voz. Galeristi nemaju vremena da im se posvete. Bilo je mnogo više ugovora, nekih i s eksluzivitetom, sa svim onim što to donosi. Nisu današnji umetnici krivi, već sistem. I biće sve gore, zbog preteranog interesa za spoljne efekte kao što je ekonomija – tvrdi Veličković.

On ne dovodi u sumnju ni činjenicu da se srpska slikarska nit u Parizu nastavlja na odgovarajući način.

– Oni jesu naši naslednici, svaki sa svojom pričom. A vreme će pokazati na koji su nas način nasledili – zaključuje profesor koji je iškolovao brojne generacije pariskih slikara.

I velika dama srpske umetnosti, doajen našeg slikarstva Ljubinka Jovanović, ceni naslednike.

– Uspem, tu i tamo, zbog godina, još ponešto da obiđem. Pre nekoliko dana sam prisustvovala jednoj instalaciji. Gledam neke meni potpuno strane stvari, novo, svetski aktuelno. Krčka se nešto. I, naši to prate. Uvek smo bili talentovani – ističe Jovanovićeva.

Supruga Bate Mihailovića, koja slika buru u tišini, takođe nema dilemu kad je bilo teže: onda, ili sad.

SLAVNA KOLONIJA PEDESETIH godina prošlog veka u ovom gradu nastanili su se Bata i Ljubinka Mihailović, Petar Omčikus i Kosa Bokšan, Dado Đurić, Ljuba Popović, Vlada Veličković, Mića Popović, Vera Božičković, Đorđe Ivačković, Radovan Kragulj, Marko Stupar… Nikako iz ovog miljea ne treba isključiti Slobodana Jevtića Puliku izmeštenog u daleki Klermonferan. Tu su i pariski skulptori Momčilo Milovanović, Zlatko Glamočak, Raško Marinković Rasko. Parisku koloniju naših slikara nastavili su Miloš Šobajić, Milan Cile Marinković, Jarmila Vešović, Mirjana Maoduš, Drago Dedić, Branko Papović Papo, Mikan Aničić, Ljubica Mrkalj, Miki Tica, Zoran Ljutica, Pero Nikčević, Milija Belić, Vesna Milunović, Vesna Bajalska, Nenad Žilić, Evgenija Demnievska…

– Galeristi bi nekada bili srećni kada bi seli sa slikarima za isti sto. Sad beže kad ih slikari pozovu. Desio se preokret u društvu. Nema interesa za slikarstvo. Vlada tehnika. Vreme je pronalazaka u nekom drugom pravcu. Ipak, osećam da ljudi polako, doduše još uvek veoma stidljivo, počinju da se vraćaju pravoj umetnosti – kaže naša sagovornica.

A šta misle oni iz mlađe garde, kojih se sve to i najviše tiče?

– Prethodne generacije su nam prokrčile put. Da nije bilo njih, svakako bi nam bilo teže. Mnogi slikari su bili na akademiji u klasi Vladimira Veličkovića. On, Petar Omčikus, Bata Mihailović, Dado i ostali bili su nam podstrek, vodilja, primer – ističe Brankica Žilović, koja predaje na američkoj privatnoj školi „Parsons“ za primenjeni modni dizajn.

Mnogi umetnici su ekonomsku sigurnost našli kao profesori slikarstva i umetnosti. Među njima je i Bogdan Pavlović, koji predaje u poznatoj pripremnoj školi za likovnu akademiju „Atelje Sevr“.

– Svet se promenio – kaže Bogdan Pavlović i navodi nekoliko razloga za to. – Mnogo više mladih se danas bavi umetnošću i konkurencija je znatno veća. Zatim, zemlja se smanjila: Evropa je politički, ekonomski i na svaki drugi način bila otvorenija onda prema Jugoslaviji nego danas prema Srbiji. Treba uzeti u obzir i ekonomsku krizu. Na delu je i umetnički raskol s večitim pitanjem šta je savremeno, šta nije, i šta ima „prođu“.

Zbog svega, Pavlović ističe još jedan fenomen, da se mnogi umetnici danas, i pored toga što su prešli četrdesetu, i dalje smatraju mladim slikarima. Milica Živadinović se nadovezuje na ovu priču.

– Čoveku se uvek čini da je onim drugima bilo lakše. Mislim da je ipak tako. Kome danas galerije još otkupljuju slike? Moramo da se bavimo i drugim poslovima, dajemo časove, radimo po galerijama. Sve nas je više, a kolekcionara sve manje – kaže Živadinovićeva.

Tako misli i Vuk Veličković, alijas Vidor.

– Okolnosti nisu kao što su nekada bile – ističe, i dodaje: – A ni Pariz nije više slikarski centar sveta. To su sada Njujork, London i Berlin.

Pariz pun mladih srpskih slikara | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements