Ознаке

Духови воде, 4 (Снимио у Белилу, Пек, с-и Србија, Иван Лукић, 1. 07. 2012. фотодокум4ентација "заветина")

Духови воде, 4 (Снимио у Белилу, Пек, с-и Србија, Иван Лукић, 1. 07. 2012. фотодокументација „Заветина“)

(Писмо у себи Писцу)

Сањах, давила ме велика Вода, помињане Твоје, омалене реке Рек.
На речицу избих пред крај дана, поткрај лета, окрај срца…, ненамерном стазом.
Да расхладим бридећи табан у провидеће згазих таласање, док ми се облуцима само својим, бистрином умиљавало.
Камичак се под ногом обруни и тело ми захвати невиђен талас, струк обујни  ручердом руком. И већ сва бех у неслућеној, прегустој, до преко главе… води.
Кобељах се лудо, кобељах мудро, силоватеља свог просто молих, и некако докопах
обале. Бујавом, отех, току, и на суво искобељах.
На чврсто згазив задуго само гледах, невидећи буљих, у таласаво мрачно из воде  палацање. А кад и та кап снаге низ поглед ми оде, на прежедну грудву горуће кану, само на
земљу легох.

Духови воде, Пек, 2012 (фотодокументација "Заветина")

Духови воде, Пек, 2012 (фотодокументација „Заветина“)

Преуморна преуморном полегох обалом.
Мрак ме у тој постељи једини покри.
Бескрајан, врз мене леже.
Раздање нас све затече као иза мртвог сна. Први трак светла посред чела кану, под недижући капак очињи себе суво разли.
Удова уоколо разбацаних лежах опружена и без мрдаја: дављеник кога на обалу  избаци игре жељна, у обести игром брзо и задовољена, пре-Река Вода.
Утробјем роварило ми чупаво животињче звано… БОЛ.
Главе повелике, несташно као младунци све зверади што су, њушкало је  свеиграјући се, премештало се размештало, за себе отуд излаз тражило.
Да сам могла од земље одлепити макар само шаку макар једне руке, и низ тело длан  пустити, осетила бих то уздизање и угибање себе. Напипала живу грудву што, грудима па трбухом провлачила се, посвуда меко увлачила…, као свеприсутна, свудпродирућа, ама
само мука и само бол.
Није гребало, ни гризло ни уједало, то канџасто и зубато створењце. Већ само
пренежно, и само блискошћу, претило.

Духови воде, 2. 2012, (фотодокументација "Заветина!)

Духови воде, 2. 2012, (фотодокументација „Заветина!)

А болело је одвојено од разума и свакога смисла. Као пред понором сласти, у
слутњи предубоке неке… страсти, али линију ка стварности не прелазећи: само безнадежно,
ванвременски лебдеће болело. У телу и не-мојем.
Не могах покренути се, ишта рећи, у помоћ звати. Од жеље да ишчилим бранити
се… Јер, душа ми више не би у тачку скупљена, у центру снаге као у срцу срца у моћ збана,
већ телом и не-телом, посвуда у не-моћ разливена.
И само је, као немоја, само и болела.
Јутро од дављеника већ и диже руке. Дланове своје све врелије ка подневу дан ми
брижно на чело спуштао.
Ту на Рекиној на Обали, на корак од Рекине и Воде.
Али не прочувах, и непрогледавах, још задуго.
Утробјем харало је, ко зна ком тору отето, одасвуд домилело посвуда размилело,  свакојаких зверчица и незверчица, поплашено већ и читаво стадо.
И не знам колико требало је да ми до ува допре протицање оне праве, истинске ту
на корак у реци воде.
Кад најзад снаге смогох и мало кренух главу, иза бусена оком провирих: Та била је
то безазлена, одувек знана, свепитома Рек! Колико пута речена изречена. О-Речена. Никад
доречена.
Оплићала да ногу једва сквасиш а иста она у коју по синоћном мраку упадох и
водама невиђеним допадох…

Духови воде, Пек, 2012 (фотодокументација "Заветина")

Духови воде, Пек, 2012 (фотодокументација „Заветина“)

Та зар се током ноћи, и предубоког сна, у тело ми прели неизмерна, сва она вода?!
Сва река у душу пређе! У растуреност, у пометњу, у муку. У неисказ и безизлаз. У бол.
А да све то барем одатле негде могло је, или некуд даље барем хтело!
Још увек земљом опружена, обаљем све у мени стале, неотичуће воде, полако ка
небу кренух главу.
У тај, бескрај, упрех око.
И, Пишче, о како знах: да све ово не би, никако не би, Твоја… само ЛИТЕРАТУРА.

___ ( Из необјављене поетске прозе “Драги Пишче”)

Advertisements