Ознаке

HRVATSKA pojačava svoj advokatski tim koji će pokušati da dokaže da je Srbija nad njom izvršila genocid, uprkos pomirljivim porukama iz Beograda. Srpski istoričari kažu da ovo nije prvi put da Zagreb dugotrajnim parničenjem pokušava da sakrije odgovornost za najsistematičnije etničko čišćenje u 20. veku, u kome su Srbi potpuno izbrisani sa teritorija na kojima su vekovima živeli kao autohtono stanovništvo.

– Srbi još nisu svesni da su doživeli genocid, jer su skrivali zločine nad samima sobom zbog Jugoslavije. Moramo već jednom da deidelogizujemo istoriju i prestanemo da predstavljamo stvari s pozicije komunističke jugoslovenske ideologije, koja je bila pobednička, ali posle Drugog svetskog rata. Inače ćemo ponoviti katastrofalnu grešku koja je učinjena tada prikrivanjem zločina genocida u NDH da bi se ponovo stvorila „bratska zajednica“ – upozorava akademik prof. dr Vasilije Krestić.

On podseća da je prvi izveštaj o genocidu nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj sačinila Srpska pravoslavna crkva, prikupljajući izjave od izbeglica koje su se od aprila 1941. kao reka slivale u Srbiju. Prognanici su svedočili o najužasnijim ubistvima, prekrštavanjima u katoličanstvo pod pretnjom smrću, progonima i pljačkama.

– Ta svedočanstva su ne samo rasturana po raznim arhivima po naređenju komunističke vlasti, već su bacana u smeće. Ja sam za Arhiv SANU kupio gomilu tih potresnih ispovesti od ljudi koji prekopavaju otpade – otkriva Krestić.

KONTRAMEMORANDUM – Ima indicija da su dolazak Dr Sekulića u London sprečavale britanske obaveštajne službe povezane s Vatikanom. Kao i da su neki nemački oficiri o memorandumu javili svojim poverljivim ljudima koji su bili naklonjeni Vatikanu. Ove indicije idu u prilog tvrdnji da su iz Vatikana naručili kontramemorandum – smatra istoričar dr Mihailo Stanišić.

Sinod SPC je jezive podatke o stradanju Srba u NDH sažeo u memorandum koji je već u julu 1941. predao nemačkom vojnom komandantu Srbije. Uprkos očajničkim molbama da se srpski civili zaštite, odziva nije bilo, iako su nemački obaveštajci potvrđivali zločine.

– Ustaše su primorale desetine hiljada Srba da pređu u katoličku veru. Onim pravoslavcima koji su se tome protivili masovno je prerezano grlo – ovo treba shvatiti doslovno – ili im je sva imovina oduzeta i onda su bez ičega proterani iz zemlje – napisao je dr Eugen Gerstenmajer 24. septembra 1941. u izveštaju nemačkom ministru spoljnih poslova Ribentropu.

Ugledni beogradski lekar dr Miloš Sekulić je zato 28. septembra 1941, rizikujući život, u jugoslovensku ambasadu u Carigradu doneo svedočanstva zločina u NDH. Memorandum SPC je telegrafski prosleđen u London.

– U depešama iz Carigrada grozote pogroma u Hrvatskoj i Bosni prevazilaze sve što se može zamisliti. Računaju broj žrtava na 300.000. Simović umesto užasavanja primećuje: „Ko je brojao?“. Ali i da je triput manje, to je strahota. Krnjeviću (hrvatski ministar, prvi zamenik premijera) se u diskusiji otela i odbrana hrvatskih vojnika – zabeležio je zgroženi ministar Milan Grol.

Hrvatski ministri jednoglasno su tvrdili da su podaci o srpskim stradanjima netačni i zlonamerni, a da bude još gore, pridružuje im se i deo Srba u vladi. Na primer, dr Branko Čubrilović zapisuje: „Što se više studirao izveštaj SPC o pokoljima Srba, uviđalo se da u njemu ima pored tačnosti i izvesne zlonamerne tendencije“. Oni traže da dr Sekulić dođe u London i lično svedoči o stanju u zemlji.

– Danas je poznato da su srpski ministri koji su bili protiv memoranduma bili na vezi sa službama Velike Britanije i SSSR. Njihova ideološka ubeđenja bila su jača i od zdravog razuma. Nisu ih menjali ni kada su stradali članovi njihovih porodica – kaže prof. dr Veljko Đurić Mišina.

On naglašava da je istog trenutka kad je Memorandum SPC stigao u London započela perfidna igra zataškavanja i diskreditovanja podataka o genocidu nad Srbima.

– U tom špijunskom trileru učestvuju i Britanci, Sovjeti i Nemci, u potpuno neočekivanim ulogama. Postoje indicije da je časni oficir Vermahta pukovnik Fon Rajsvic dostavio predstavnicima SPC fotografije ustaških zločina, jer nije želeo da na Nemačku padne ljaga za takve nečovečnosti. Istovremeno, saveznici, Britanci i Sovjeti, savetuju kraljevskoj vladi da se o zločinima nad Srbima ćuti jer „Jugoslavija mora da opstane po svaku cenu“ – kaže dr Đurić.

Istoričari podsećaju da je dr Sekulić od Carigrada do Londona, zbog neuobičajene sporosti britanske birokratije, putovao skoro mesec dana iako je imao status savezničkog diplomatskog kurira sa važnim dokumentima.

PAPA PIJE XII: PAVELIĆ DOBRONAMERAN Saveznici su znali istinu o genocidu nad Srbima, napominje akademik Dragoljub Živojinović. – Amerika je bila neutralna sve do decembra 1941. i preko svojih konzularnih predstavništava i biznismena dobijala je podatke o zločinima u Hrvatskoj. Ruzvelt je verovatno pod utiskom tih izveštaja jednom prilikom javno rekao da Jugoslavija ne treba da se obnavlja i da Srbija treba ponovo da bude samostalna. Međutim, kasnije je promenio stav. Britanski otpravnik poslova u Vatikanu jednom prilikom upitao je papu Pija XII zašto ne osudi zločine u NDH, a ovaj je odbio optužbe protiv Pavelića rečima da je on „dobronameran čovek“ – kaže akademik Živojinović.

Dok je dr Sekulić čekao britanske vize u Africi, hrvatski političari napisali su pamflet kao odgovor na memorandum SPC.

– Rudolf Bićanić, ministar u kraljevskoj vladi, pripremio je kontramemorandum po nalogu Vatikana, otkrio je kasnije hrvatski ministar Ilija Jukić. Bićanić je poslao svoje tumačenje srpskih podataka i Amerikancima. Za zverstva je okrivljivao Nemce, Italijane i ustaše i pravdao nezavisnu Hrvatsku kao izraz težnji hrvatskog naroda potlačenog pod „batinaškim“ srpskim režimom. Tvrdio je da je memorandum SPC iznesen iz Srbije uz pomoć Nemaca, koji žele da izazovu razdor u izbegličkoj vladi. Tu tezu su prihvatili i neki srpski političari, kao ministar Sava Kosanović, koji kaže: „Ovaj memorandum je jedan od najuspelijih akata Gebelsove propagande“ – navodi Đurić.

Zahvaljujući Arhivu SANU, „Novosti“ su imale uvid u izveštaj o putovanju koji je napisao dr Sekulić.

– Stigao sam u Bristol 1. novembra ujutro. Na moje veliko iznenađenje nisam odveden predsedniku vlade već u neku zgradu opkoljenu žicom i čuvanu od naoružanih vojnika. Odveli su me kod jednog mladog gospodina koji je dobro govorio srpski. On mi je izjavio da je Englez i da je dugo živeo u Zagrebu i radio u engleskom konzulatu – zabeležio je dr Sekulić.

Beogradski lekar uzaludno je protestovao zato što ga saslušavaju i što mu je oduzeta diplomatska pošta koju je nosio.

– Pošto sam prenoćio u toj zgradi, kojom prilikom mi nisu dali ni najosnovnije stvari, onaj isti „Zagrepčanin“ pozvao me je i rekao da sama slobodan i da mogu da idem u Kingston haus gde se nalazi predsednik Kraljevske vlade – piše dr Sekulić.

Srpski ministri u vladi bili su užasnuti Sekulićavim svedočenjem, ali su ćutali jer je general Simović pretio da neće dozvoliti da mu „velikosrbi“ rasturaju Jugoslaviju. Krajem novembra na konferenciji za štampu Simović pred više od 200 novinara zabranjuje dr Sekuliću da govori o sadržaju memoranduma tvrdeći da „to može da rasturi Jugoslaviju“.

– Ipak, zahvaljujući Mihailu Pupinu i Jovanu Dučiću, podaci o masovnim ubistvima, progonima i nasilnom pokatoličavanju iz Memoraduma SPC ugledali su svetlo dana u SAD, u listu „Amerikanski Srbobran“. Međutim, odmah je usledio kontranapad od strane bana Šubašića, hrvatske emigrantske štampe, ali i od srpskih levičarskih listova. Njima je koordinirao Stevan Dedijer, visoki funkcioner Komunističke partije Amerike, brat Titovog biografa Vladimira Dedijera – objašnjava dr Đurić.

On navodi da je originalni memorandum navodno nestao 1944, kad su komunisti uzeli vlast u Beogradu.

– Dokumentacija koju su pravili Komesarijat za izbeglice Tome Maksimovića i Srpska pravoslavna crkva, gde je najvažniji posao obavljao akademik Radoslav Grujić, posle rata je rasparčana u arhive Jugoslavije, Srbije, Udbe, Maršalata, a nešto je ostalo i u Sinodu, ali nikada nije publikovano. Grujić i Maksimović, najzaslužniji za spasavanje izbeglica i dokumentovanje zločina, proglašni su saradniciima neprijatelja i oduzeta su im sva građanska prava – kaže dr Đurić.

Za razliku od njih, ljudi koji su se borili protiv memoranduma, Ivan Šubašić, Rudolf Bićanić, Branko Čubrilović, Savo Kosanović, Dušan Simović u Brozovoj Jugoslaviji ostaju uzorni građani koji obavljaju značajne političke i akademske funkcije.

POP DRAGANIĆ PRIZNAO ZLOČINE

MASOVNE zločine u NDH, koje su demantovali hrvatski ministri u kraljevskoj vladi u egzilu, potvrdio je viskopozicionirani katolički sveštenik dr Krunoslav Draganović, organizator „pacovskih kanala“ kojima je hiljade ustaških i nacističkih zločinaca pobeglo u južnu Ameriku.

– Kad sam doznao za mnogobrojna i teška dela u više mesta u zemlji, najviše protiv srpskog elementa, smatrao sam svojom ljudskom i kršćanskom dužnošću izneti te stvari pred dr Pavelića kao šefa države i šefa ustaša, te odlučno zatražiti da te strahote prestanu… „Čast hrvatskog naroda je ukaljana, nevino prolivena krv vapije za osvetom. Jadni hrvatski narod koji će sutra plaćati ono što se dans čini u njegovo ime“ – zabeležio je Draganović u dnevniku iz 1941. nedavno otkrivenom u Beogradu.

Zašto su sve vlasti krile genocid nad Srbima? | Reportaže | Novosti.rs.

Advertisements