Азбучник Прототипа (Крај)

Крај хиљаду и једне ноћи – верзије, књиге без краја

Посвећено Миодрагу Павловићу

зидине (снимљено у Црној Гори, лето 2013)
зидине (снимљено у Црној Гори, лето 2013)

АРГОНАУТИ – морепловци из Арга који су освојили Златно Руно. У експедицији су учествовали поред Јасона и други митски јунаци: Херакле, видовити Линкеј који је одређивао правац, Пелеј, Ахил и Теламон, Кастор и Полукс, певач Орфеј, Тезеј, два сина Борејева…Долиони, Мизијци, Бебричани, становници острва Аритеје, Колхиђани – народи који их примају…

БЕЛА ДЕМОНИЈА – …Африка и Азија називају Европејце белим демонима према томе, они би могли Европу назвати Бела демонија. Назвали би је Бела због боје коже, а Демонија због црнине душе. Јер се Европа одрекла јединога правога Бога и заузела престо и став римских ћесара. И као римски ћесари пред пропаст Рима објавила је свима народима на земљи, да се свак може клањати својим боговима како зна и уме, Европа ће то толерисати, али да се сви морају клањати њој као врховном божанству, било под именом Европе, било под именом културе. Тако се, браћо моја, у наше дане повампирио сатански Рим, онај Рим пре цара Константина, који је огњем и мачем гонио хришћане и спречавао Христу да пређе у Европу. Само што је Бела демонија пала у тежу болест него пагански Рим.  Јер, ако је пагански Рим био мучен од једног демона, Бела демонија бива мучена још од седам злих духова, љућих од онога римског демона… (Николај Велимировић, Речи Српском народу КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР.Из логора Дахау, Издање Српске православне епархије за Западну Европу, Химелстир, 1985, стр. 44)

БЕЛИ ЂАВОЛИ – културни и крштени западњаци. Трагом тих белих ђавола, тих поклоника културе, нових идолопоклоника пошли су и многи синови српски. Одричући се Христа они су навукли гнев Христа на овај светосавски народ. Због тога смо били бачени у дубину једне мрачне, крваве и грозне пропасти  (Николај Велимировић,  исто, стр. 22)

 БЕЛА КЊИГА – југословенска верзија из осамдесетих година неподобних књига, савремених југословенских, поглавито српских писаца. Комитетско удбашки памфлет, иницијатор С. Шувар. Псеудокомунистички Index librorum prohibitorum : посебан попис, устројен од идеолошког центра Загреба, и Београда, у којем се набрајају књиге које су по мишљењу меродавних идеолога штетне за народ и „вернике“

БАРА СИМИЋА – назив потеса

ДИВОВИ – синови Мајке Земље и Урана; према другом миту – Мајке Земље и тартара; браћа Титана; силни и моћни, дугих брада и коса, страшног изгледа, уместо ногу они су имали змијолике репове и били непобедиви све док су могли својим телима да додирују Мајку Земљу која им је давала снагу; било их је двадесетчетворица. Поубијали су их Богови Олимпа са Зевсом, али је свакога од њих морао да докрајчи Херакле…

свод са зеленилом, приморје (лето 2013)
свод са зеленилом, приморје (лето 2013)

ДАНУНИ, ХИПЕРБОРЕЈЦИ, СЕВЕРИ – „…По свему судећи, може се изнети хипотеза, да је место настанка
палеобалканског митолошког система Панонија, односно Средње Подунавље (а). Ствараоци мита су Дануни, тј. Хиперборјеци или Севери (б). Преношење мита ширило се од места до места, из епохе у епоху у зависности од
историјских процеса и људске комуникације (ц). Преносиоци мита били су појединци или веће популације приликом њихове миграције (д). Ове миграције биле су од од 15. до 12. в. п. н. е, под именом „народи са мора“ (е). Језик
преношења је индоевропски из групе палеобалканске глосологије (ф). Праисторијска митологија Балкана је религиозно – политичке природе и она је сачувана претежно у делима античких Хелена, делимично код римских аутора. Херодот (II, 53) истиче да су песници Хомер и Хесиод први у Хелена створили приче о постанку богова и света, дали им имена и
објаснили божанске почасти и вештине и одредили области њихове моћи и описали ликове…“
Олимпијски пантеон у Панонији.
… Митолошка имена река и ада Дунава представљају ликове из
Хесиодове козмогоније и теогоније. Велика низија у Средњој Европи у сливу
највеће европске реке Дунава, између Алпа, Карпата, Динарских и Родопских
планина носи назив ПАНОНИЈА. До њеног формирања дошло је током
географске еволуције овог простора. У палеозојском периоду, наиме пре око 40
милиона година у овој регији је био океан Тетиса (тетис, кованица од: те –
онај и тио, тис – јурити, беснити, таласати се, тј. море), који се простирао
између ондашње Африке и палео – Европе. У Тетисном океану, Балканско
полуострво је тада било систем острва и архипелага. После 10 милиона
година, новоформирано Балканско копно нашло се између Средоземног мора на
југу и Панонског мора на северу. У периоду од пре 10 – 20 милиона година, у
миоцену, Балкан је био полуострво, припадао је Европи и на његовим
просторима је владала тропска и суптропска клима, са одговарајућом
вегетацијом и животињским светом.
У Хомеровој и Хесиодовој митологији Тетија је прамајка свих богова
и живих бића, Океанова супруга, Уранова (Небо) и Гејина (Земља) кћи и
мајка три хиљаде кћери, Окенаида. У току митолошке еволуције Океана који
персонифицира праводу северног дела првобитног општег океана Тетиса, као
Панонско море добија антропоморфизам у имену једног свеопштег бога под
називом Пан (у свему, сасвим, потпуно, свеопшти) и потврдне личне
заменице нон (ја, ја лично), тј. „Ја сам свемоћни Пан – господар“…
У даљем геолошком току дошло је до отицања Панонског мора у
правцу југоистока према Понту (Црном мору), пробијањем кроз крашки
Карпатски масив, чиме је створенаЂЕРДАПСКА КЛИСУРА, митолошки
ТАРТАР или БЕЗДАН, а предео је добио топоним ТАРТЕС. Планински краш
који је преживео патње рушења назван је оронимом КАРПАТИ (од кар –
планина, гора, краш, патос – патња, бол). Ова вечита борба воде и камена у
митологији је описана као ТИТАНОМАХИЈА (од речи титанос креч, садра,
гипс и махе – бој, битка, свађа). Из те страшне дуговековне борбе, где се
Земља тресла и рушила, а Небо јечало, тј. између Геје и Урана са једне стране
и њихове деце Титана са друге стране, победила је млађа, друга генерација. То
су били њихових шест синова (Океан, Кеј, Криј, Хиперион, Јапет и Крон), и
шест кћери (Тетија, Реја, Теја, Темида, Феба и Мнемосина), под заједничким
именом ТИТАНИ. Овима су се придружила и преостала Гејина деца, а то су
били Киклопи, Гиганти, Ериније, Нимфе, Орион и др. Титани су за вођу
побуне изабрали свога храброга брата Крона, који се од стране Гревса (1990.,
6, 2), поистовећује са Цхронос (време).
„…Са ишчезавањем Панонског океана, на исушеном дну базена,
развиле су се велике панонске реке, огромне пешчаре, аде, мочваре и ливаде. Овај
географски процес у митологији је описан као ГИГАНТОМАХИЈА, који се по
Хесиоду (Теогонија, 183, и даље) одиграла у великој бици на флегријској
равници (Флеграјон Педион). Назив ове равнице потиче од глагола флего –
горети, распирити пожар, тј. Пожаревачка равница. Овај назив из митологије
семасиолошки се потврђује и на терену. Наиме, истражене бушотине у
Стишко – пожаревачком пољу у периоду 1981 – 1990. године, утврдиле су
постојање нафте и гаса. Од пет нафтних поља, два су у експлоатацији и
свака друга бушотина је дала позитивне резултате (…)
У овој гигантској борби победила је трећа генерација митолошких
богова на челу са ZEVSOMDIOSOM (коси падежи Диос и буколички Зан
и Дан и генит. Даноу са биос – живот DANUBIUS или DUONAVIOS), тј.
Дунав, који је био најстарији син богова Крона и Реје (вода). Својом снагом,
искуством и мудрошћу, Зевс је надмашио све остале богове његове генерације
и завео мирнодопски начин живота…“ итд. (БО ; 105 – 106; 113 – 114)

ДИРИС – натурални порез немачком окупатору

ЗВЕЗДА ПЕЛЕН – помиње се у ОТКРОВЕЊУ Јована Богослова; злокобна звезда која ће загорчати многе воде

ЗДРАВИЦА – …онај колач и чаша с вином што се износе испод трна, глога, ружиног шибља и остави да тамо преноћи и да виле, зли дуси дођу на гозбу коју им приређује какав тешки болесник, који од тих бестелесних сила тражи лека својој болести. Здравица се носи нарочито кад се мисли да болесник болује од намере, кад се верује да је нагазијо. – 2. кад се зову сватови на свадбу иде један и носи здравицу, у буклији вино. Позвани узме мало вина из буклије (карте) о позивар добија дар од позватог, његових укућана : мараму, чарапе и сл. (РКМ 1, 205 – 206)

ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА – митска Земља неповрата

ЛОНДОН – престоница Вел. Британије; једна од највећих метропола света. Лежи на обалама Темзе, југоисточна Енглеска. Иако је око 70 км удаљен од ушћа Темзе у Северно море, захваљујући високој плими развио се у једну од највећих светских лука (дужина лондонског пристаништа са доковима износи преко 40 км). Лондон (укључујући и шире градско подручје) обухвата велики простор (1 871 кв. километар). Ширењем града, 28 градских насеља, која су раније представљала засебне градове, срасли су у једну градску целину. Лондоном се простиру велики паркови, засађени увек зеленом енглеском травом. Градско језгро – Сити, на левој издинутој тераси Темзе основали су Келти. У доба Римљана Лондиниум је трговачки град. У средњем веку води трговину са феудалним држвама западне Европе. Нагли успон и развој Лондона почиње открићем Америке и премештањем светских поморских путева из Средоземног мора у Атлантик. Постао је највећи светски банкарски и трговачки центар, али и средиште у коме се кројила политичка судбина многих народа и земаља. У Лонодну је живео, радио и умро Карл Маркс; ту је основана Прва интернационала; ту је одржан Други, Трећи и Пети конгрес Руске социладемократске радничке партије. Ту је повремено боравио и Лењин. У архитектури града уочљива је класна структура енглеског друштва. Индустрија је измештена на далеку периферију града. Чувен је Лондонски универзитет, као и многе друге научне установе, школе, концертне дворане и позоришта. Британски музеј чува благо непроцењиве вредности, донето из свих делова света…Библиотека
Британског музеја броји преко 6 000 000 свезака. Знамените грађевине, од којих неке потичу још из 9., 10., и 11. века: Катедрала Св. Павла, Вестминстерска опатија, Парламент, Бакингемска палата, Тауер, Tauerbridž, и др…

ЛОНДОНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА АМБАСАДОРА ВЕЛИКИХ СИЛА – 20. 12. 1912. године на којој је одлучено да се Албанији обезбеди независност, што је и потврђено Лондонским уговором о миру с Турском 30. 5. 1913. године

МИСТЕРИОЗНЕ РЕЛИГИЈЕ – паганске религије које су примале посвећенике у тајним обредима који нису откривани јавности. Тајно знање које је посвећеник стицао обезбеђивало је предности у његовом садашњем и будућем животу, после смрти. Најзначајније религије мистерија биле су грчке, фригијске, сиријске, египатске, персијске. Код Грка обреди у Елеусини били су најчувенији. Предање их везује за Деметру и Персефону и тумачење концепта вегетације. Друге грчке мистерије су се одржавале у Анданији и на острву Самотрака. Дионизијске мистерије су се одржавале на разним местима. Церемоније оргијастичког карактера садржале су испијање светог вина, једење сировог меса жртвених животиња и
испијање њихове крви. Коначни циљ култа био је стицање бесмртности. Посебну групу у склопу Дионисовог култа чине ОРФИЦИ, о којима се мало зна. Орфеј је необичан лик, нека врста пандана Дионису и Аполону. Он је легендарни певач и песник чија је музика имала моћ да очара животиње и дрвеће, чак и да наговори владаре мртвих да ослободе његову супругу Еуридику. Један сачуван рељеф (римска копија, из 5. в. п. н. е.) приказујеХермеса, Еуридику и Орфеја. Један од Хермесових задатака, које му приписује митологија, јесте и одвођење мртвих у подземље. Орфеј одлази у подземље да ослободи своју мртву жену Еуридику. Његова је музика тако дирнула владаре мртвих, Плутона и Персефону, да су му допустили да поведе Еуридику на земљу. Али Орфеј се окренуо да је погледа, пре но што су напустили свет мртвих, и она је за њ била заувек изгубљена.
Мит је вероватно подразумевао да људској души није могуће да избегне канџама смрти и да досегне блажену бесмртност. Орфеја су растргле Менаде, али му је глава и након смрти наставила да пева.
Орфеј је био природно средиште тајне религије која обећава живот након смрти.
У Фригији су мистерије биле посвећене Кибели Мајки – Богињи. Као богиња Природе она је оплакивала смрт свога младог мужа Атиса и радовала се његовом повратку на земљу. У Сирији су се мистерије укључујући мит о вегетацији бавиле Адонисом мужем богиње Природе који умире и поново се рађа. У римском раздобљу увођење у Кибелине и Атисове мистерије састојало се у крштењу у крви бикова – тауроболиум. Жене су могле присуствовати Кибелинским мистеријама, али им Митрине нису биле допуштене. Култ Митре преузет је са истока, из Персије у 1. в. п. н. е. и проширио се међу трговцима и војницима по провинцијама римскога царства. Митра је, можда, имао више присталица и у 4. веку после Христа, него Христ! Ослонци ове религије налазили су се у рајнским и дунавским провинцијама – на средњем и доњем Дунаву. У Митриној религији, култ сунца и месеца, имао је централно место. То је последња религија мистерија, којој би
свет данас припадао, да је хришћанство у свом развоју пало у неку неизлечиву болест. Култ Митре и његовог сукоба са Ахриманом, Духом зла, био је врло популаран у Римском царству. Церемоније иницијације су захтевале велике припреме и уздржавање. Постојали су сакраментни обреди, обреди прања, посвећена јела. Кроз седам нивоа напредовања у станиште благословених, посвећеник је постизао коначну унутрашњу мистерију. Митрине мистерије одржавале су се у подземним капелама тзв. спиљама. Обреди иницијације укључивали су стварни и симболични испит храбрости и издржљивости, а сврха мистерија била је да омогуће посвећенима улаз у краљевство светлости. Као стваралачка сила светлости, Митра је такође и спасиоц од мрака и смрти. „Ти си нас спасио тиме што си пролио вечну крв“ (каже се уједној химни Митри). Према миту, Митра се родио из стене. Најпре се борио са Сунцем, а потом га је придобио за савезника. Убио је дивљега бика из чије су крви потекли блаженство и плодност света. Према другим предањима, он је спасио човечанство од поплава и суша. Главна мистерија односи се на пут душе. Душа је бесмртна. Она при рођењу силази кроз сфере планета прикупљајући у пролазу нечистоћу. Време које живи на земљи је време искушења. Напрезањем и откривањем мудрости душа може засенити нечистоће. Након смрти, духови светлости и таме боре се за душу.
Митра се заузима за своје посвећенике. Они којима је подарена милост поново крећу горе, у краљевство светлости и астралне просторе.
Најнижи ступањ посвећених обухватао је гаврана, младожењу, војника; наредних четири или судионици били су лав, Персијанац, Сунчев гласник, Отац. Увођење у сваки ступањ укључивало је стварни или симболични испит издржљивости. Посвећеници су носили одела у складу са достигнутим ступњевима… и тд.

НЕГОЈСКА АФЕРА – краљ Александар Први Обреновић, био је веома грамзив. Покушао је да преотме уз помоћ адвоката и дворске камариле, велико имање Негоје, које је требало да припадне ванбрачном сину кнеза Михаила Обреновића, чија је жеља била да се оснује једна задужбина „Велимирианум“ (РК)

НЕГОТИНСКА КРАЈИНА – између Тимока, Дунава, Кључа и Поречких планина. У Крајини је варош (и мали градић, што је зидао Пасманџија) Неготин (два сата од Дунава и од Тимока), старе зидине ПРАОВО (на Дунаву), извор ЦАРИЧИНА (од прилике сахат и по од Дунава, и мало мање од Неготина), ријека ЗАМНА, мала варошица (са старим зидинама) БРЗА ПАЛАНКА ( на Дунаву, на међи Крајине и Кључа), и два намастира: ВРАТНА и БУКОВА (Букова је мали намастирић баш код Неготина). Од Царичине до Праова налазе се прокопи испод земље, куда је некад вођена вода на Праово; људи онуда приповиједају, да су до скора налазилии чункове од олова и растапали на танета пушчана. (…)Обадвије су ове кнежине (Крајина и Кључ) биле султанијине, и за то су некако од старине остале те у њима нијесу судили Турци, него Српски кнезови (приповиједа се да су такови ферман од цара имали да не смије Турчин с поткованим коњем наступити на ту земљу). Крајински је кнез сједио у Неготину, а од Кључа у Кладову ( нигдје у Србији, ни у Босни, ни у Херцеговини под владом Турском нијесу кнезовали варошани сељацима, до ту).
Крајински је кнез бивао од кољена Карапанџића, а од Кључа се мијењао често. Ти су кнезови купили порезе и остале данке, па су новце (колико је било одређено да се даје султанији) давали бегу, који је долазио из Цариграда и сједио у Кладову,
а бег је слао у Цариград…
…Под владом Турском у Србији свака је кнежина имала свога кнеза, који се ради разлике од сеоскије кнезова звао и обор кнез, вилаетски кнез; гдјекоји од овакијех кнезова, особито по оним мјестима куда се нијесу претресали због
ратова, имали су и царске берате и звали су се бератлије….
Људи у Крајини давали су од прије до Пасманџијна времена на годину : а) порезе на пореску главу 7 гроша, б) харача ( на мушкиње као што се и по другијем местима плаћало)по 2 гр. и 20 пара, в) мртвине по 1 гр. и 22 паре, г) свадбарине по 1 гр., д) тулумине на 1000 чокота по 20 пара, ђ ) на камен воденинични по 2 гр., е) на овцу 5 пара, ж) на свињу 5 пара, з) на кошницу 5 пара, и) на 1000 главица купуса 5 пара, ј) десетак на оно жито које се жање.
Осим тога за храну и за друге потребе које бегу и његовијем Турцима који су сједили у Кладову, које башкнезу и његовијем пандурима и кметовима који би народнијех послова ради долазили у Неготин или управо рећи башкнезу у конак, давала је свака пореска глава на годину : по једну литру масла, по један шиник (20 ока) јечма, по једна кола сијена и по једна дрва; свака бачија по 7 ока сира, и свако село по 6 ока лоја и по 6 ока граха. Све ове дације купио је од народа
башкнез преко сеоскије кметова; а колико је од тога он Турцима давао, колико ли је њему остајало, то се данас управо није могло дознати, него најстарији људи говоре само да су чули да је Крајински кесим био 50 кеса, а Кључки 30, а
башкензовима да је било одређено по 15 кеса (на годину).
Десетак од жита сасипао се у амбаре на Прахову, пак се је оданде по наредби Турској носио у градове, а кашто су башкнезови закупљивали десетак особито, пак су с њим чинили шта им је воља.
Башкнез је имао три буљубаше с пандурима; двојица су од овијех имали по 15 пандура, и један се од њих налазио поред Тимока, а други од Кључке стране, те су чували да неби какви рђави људи (Турци или хајдуци или лопови) отуда
дошли и народ узнемиривали; а трећи је са 30 -40 пандура био код њега те га је чувао и слушао ( т.ј. заповијести му по селима разносио) . Све три ове буљубаше са својијем пандурима били су Хришћани.
Кад су људи имали за што распру један с другијем, најприје су долазили башкнезу на тужбу, па које би он могао намирити оне би водио к војводи и онамо би им њи двојица судили.
Бег и војвода нијесу се смјели ништа мијешати сами од себе у управљање народно; ако ли би се на силу стали у што мијешати, башкнез их је могао тужити и промијенити.
Кад би један башкенз умро и други настао, новоме се свагда давао берат на његово име.
Ово је све овако било до времена Пасманџија, а Пасманџија поставши царски противник, није марио за Крајинске правице и берате, него у Неготину начини мали градић и у њему намјести Турке, који су по Крајини владали као и по осталоме његовом подручју, тако је и у њу поред харача уведена спенџа : по 3 гроша на сваку харачку главу (ако ли би ко како дијете сакрио па би га Турци пронашли, онда је ваљало платити још један грош ономе који га је пронашао); за ово вријеме башкнез је био као Турски слуга. У томе и Срби устану на дахије (1804) и пошљедњи Крајински башкнез Перча Станковић Карапанџа са својијем братом Мишом пребјегне 1807 године у Пореч, и тако се сврше Крајинске правице (СР ; 307-308; 289; I – X)

ПАВЛОВИЋ. МИОДРАГ – (1928, Нови Сад  ) , песник, есејист, прозни и драмски писац; балкански бард. Од 1952. године, када објављује 87 песама, па до краја века, представља најплодотворнију  и најкомплекснију стваралачку личност српске књижевности ХХ века. Објавио је преко педесетак наслова, а почев од 1999. године београдска „Просвета“ објављује сукцесивно његова Сабрана дела. На жалост, она нису изашла одједном, као што је то био случај са друга два песника из послератне песничке Тројке ( Попа, Раичковић), са којима се често, као обновитељ српске поезије доводи у везу, иако их је у сваком погледу надрастао: и као песник, и као есејист, и као један од најобразованијих и интелектуално врло радозналих духова у Срба. Разликује се од спомињаних песника по изузетном стваралачком развоју, тј. по стрпљивим стваралачким чиновима…Овај песник се неправедно подцењује на рачун есејисте. У књижевном животу, он је стекао несумњив ауторитет на основу својих најбољих песничких књига, али и есејистичких: Дневник пене ( 1972), Поезија и култура (1974), Поетика модерног ( 1974), Есеји о српским песницима (1981), Природни облик и лик (1984), Обредно и говорно дело (1986), Поетика жртвеног обреда (1987), Храм и преображење ( 1989), Читање замишљеног (1990), Огледи о народноји српској поезији (1993), итд.
Аутор који је о стварању и почецима, о древном и суштинском изрекао ствари које ће бити полазишта за нова раз – откривања. По Павловићу је геометрија друга природа човека, односно друга природа природе. Предложен је за Нобелову награду за књижевност. Кренувши из сигурних база које су створили најбољи међуратни српски и европски песници, Павловић је ишао трагом дисиметричности, путевима неутабаним и тежим (путевима природних облика и искуства древних уметника), стварајући Дело дубоко прожето живом традицијом, али и стрпљењем модерне поетике и синтезе…

„Уметник је онај који запажа и тражи облик, њиме се открива
садашњост и прошлост. Од кад сам човек ствара, и свет постаје „створен“.
Загонетању почетка и чудности постојања, придружује се и питање
настанка, стварања. Стварање није само покрет који претходи свету и
постепени преображај органских створова. Оно није ни само продужени покрет
тачку стварног почетка и да преко стварања можемо да се појавимо и сами
на том видику на којем је свемир учинио свој први корак у постојање. (…)
Говор о стварању постаје тако пример узвишености и високог стила. Он се
преноси као да га је подарило неко биће из виших региона мотрења и знања. То
је она велика и свештена поезија сачувана у високим цивилизацијама, помоћу
безимених преносилаца, коментатора, допуњивача. Али та свештена,
химнична поезија није једини пример реторике о стварању и настанку свега.
Постоји и дискретно фабулирање малих заједница, – легенде о настанку овог
или оног, кратке песме које поздрављају долазак земаљских циклуса…“ итд.
(Теорија природних облика, стр. 18 – 19, Нолитово, беогрдаско издање, 1984).

ПИЈАДЕ, МОША – Јеврејин, уметник и револуционар, моћник који је иза леђа Сретена Вукосављевића, савезног министра за колонизацију, прогурао одлуку да се Срби и Црногорци, избеглице са Косова, не могу вратити на своја огњишта

СОЦИЈАЛИЗАМ – “ У социјализму је иверје, а у хришћанству максималан развој личности и сопствене воље. Бог је идеја колективног човечанства, масе, свих.
Када човек живи у маси ( првобитним патријархалним општинама, о којима се сачувала предања), тада човек живи непосредно.
Затим наступа прелазно доба, то јест даљи развој, то јест цивилизација. ( Цивилизација је прелазно доба. ) У том даљем развоју наступа феномен, нова чињеница која никога не може да мимоиђе, а то је развој личне свести и одрицање неспоредних идеја и закона ( ауторитарних, патријархалних, масовних закона). Човек као личност увек је у том стадијуму свог општегенетског развоја ступао у непријатељски, негативан однос према ауторитарном закону маса и свих. Стога је увек губио веру у Бога.( Тиме су зе завршавале најразличитије цивилизације…“
„Социјализам је себе назвао Христом и Христовим идеалом, а је ли ту Христ или тамо…не верујте Апокалипси.
Социјализам је онај последњи, крајњи ступањ развоја личности,ступањ пре идеала, али он није норма, тј. у њему нема максимално свесно развијених појединачних личности максимално сједињених у име лепоте идеала са другим личностима, личности које су, колико својим разумом толико и целим својим бићем (тј. најнепосреднијим путем) дошле до уверења да се максимално располагање самим собом граничи са саможртвовањем.
Патријархат је био првобитно стање. Цивилизација је средње,прелазно стање. Хришћанство је трећи и последњи ступањ развоја човека, али ту се развој и завршава, ту се достиже идеал, иза којег – већ по самој логици, већ самим тим што је у природи све математички тачно те, према томе, ни ту не може бити ироније и подсмеха – постоји будући живот“.
„Учење материјалиста је свеопште кочење и механизовање материје, дакле смрт. Учење истинске филозофије јесте уништење инерције, тј. оно је мисао, тј. средиште и Синтеза васељене и њене спољашње форме – материје, тј. Бог, тј. бесконачни живот“.
„Револуционарна партија зато и не ваља што ће жртвовати више него што сам резултат вреди, што ће пролити крви далеко више него што вреди сва вајда. ( Уосталом, крв је за њих јефтина.) Свако друштво може да прихвати само онај ступањ прогреса до кога се развило и који је почело да схвата. Зашто ићи даље и скидати с неба звезде?…“ (Ф. М. Достојевски: БЕЛЕЖНИЦЕ, Љубљана – Београд, Партизанска књига, 1982 , стр. 67; 69 – 70 ; 37; 38)

ЋУМУР – дрвени угаљ. Разликују се две врсте дрвеног угља, према дебљини дрвета које је употребљено за његово грађење. Од дебелих облица грађени ћумур зове се : калем ћумур. Угаљ од грања и огранака који граде Цигани зове се : цигански ћумур (РКМ 2; 370)

УФ – узвик за изражавање досаде, бола : Уф, тако ми нешто није добро! Турски тако исто. – Векови заједничког живота Турака и Срба на Балкану, показали су, поред осталог, да и један и други народ имају исте изразе за неке ствари, за руку: време, почетак: Из прве руке плаћаше нам добро, па после јок. Кришом: Може ли испод руке да се нађе? У једном ферману из Дубровачког архива од 24 реби – ул – ахара 1020 ( 6 – VII – 1611) год. стоји : El altindan satanlarin tuz akčesi miri ičun girift olunmasi (тј. новац од соли који се кришом – испод руке продаје да се заплени у државну корист) , итд. (РКМ 2; 185) Велики је број турских речи и израза, које су добеглице са Косова донеле у Звижд и Босиљковац,  обнављајући га, почетком 18. века. Више су п р и м и л и, у ствари, у обичај узете речи из турског, него из влашког од својих најближих, првих суседа. Донели су и лирске песме које нису биле – како вели Г. Елезовић – д о м о р о д н е, него су и оне донесене са стране. За трговачким караванима ишле су и песме које су полазиле најпре од Сарајева и Скадра, а после су долазиле и из Скопља и из крајева даље низ Вардар. Обе се те оријентације, не само трговачко – привредне него и духовне, јасно запажају и на народним песмама… (РКМ 2; 548)
Zavetine, 5, 14, 2000, a

УШУР – десетак у стварном и фигуративном значењу: Њему је Бог узео ушур, ти немој да гледаш њега!... Арап. ušr im. 1 / 10; по шеријатском пропису узимање за државу десетог дела од свега што земља роди…

ЦИГАНСКЕ ПОЉАНЕ – т. Циганско падалиште, изнад Босиљковца; утрине

ЦРНЕ СВАДБЕ – обред из самртног ритуала Влаха. Кад младић или девојка умру, приређују им се црне свадбе да не би неожењени (неудате) отишли на онај свет. То се чини на дан сахране, пре укопа. Изабрани младић и девојка иду са буклијом кроз село и позивају остале младиће и девојке да се сакупе у одређено време ради одржавања црне свадбе. Ако умре младић, девојка (обично његова вереница), прави барјак од белога платна, на њему извезе речи посвећене умрлом и његово име. На барјак окачи канице, огледало, фотографију покојника, мараму и друге дарове (чарапе, пешкире и др.).
Барјак на челу поворке у којој се налазе младићи и друге девојке и покојникова родбина, носи најчешће покојников најбољи друг. Свим девојкама је распуштена коса, а у рукама носе свеће. Поворку прате обавезно свирачи. Поворка се креће кроз село, поље , обилазећи места на којима је покојник најрадије боравио, затим иду до извора и намењују му воду, и врате се кући. Након сахране сваке недеље
са барјаком се иде на гроб покојника и у коло приликом организовања игранки. Тада се намењује коло за душу покојника, а присутнима дели храна и пиће намењено покојнику. На четрдесет дана или пола године прекида се црна свадба тако што се код куће или на гробу сломи црни барјак. Позову се момци и девојке и оките
цвећем, марамама и огледалима

Крај хиљаду и једне ноћи – верзије, књиге без краја : … Допире са раскршћа, кроз расцветано жбуње јоргована.
Христос се роди!
Ваистину се роди!
Место са кога извиру митови, пуно је паучине. И полумрачно као таван, на коме има слепих мишева. Ко жели да упозна Србију, нека крене возом уочи ускршњег празника, на исток, запад, север или југ, свеједно. Нека обухвати погледом купе,
физиономије сапутника. Нека се удубљује у пределе кроз које јури воз. Нека баци, на успутним станицама, поглед на “клозете” станичне; они ће му одмах рећи у какву је земљу стигао…
Христос се роди!
Ваистину се роди!
Нека понешто од мноштва утисака и прибележи.Нека у његов путнички пртљаг ускочи дивљи зец у трку, крик јутарњи паунова, прелет јаребица…

Београд, Спасовдан 2009 – Васкрс 2012.

Азбучник Прототипа (001а)

АЛХЕМИЈА – уобичајено значење, најповршније: фантастични огледи који су имали за циљ претварање обичних метала у злато и сребро помоћу тзв. Камена мудраца: сви напори алхемичара били су усмерени на тражење тога камена; у процесу тих фантастичних истраживања откривен је читав низ хемијских елемената и различитих хемијских спојева… Алхемичари: Мишљеновићи, Ф. Сенковићи и др., што су  се трудили да уздигну – како би Б. Хамваш рекао – ниво заједничког блаженства. Не треба се усмерити на стварање предмета, него на подизање нивоа заједничког бивства. Ако се односи на стварање предмета, онда је култура,као резултат ове делатности, само споља и предметна; у том случају делатност је само рад; онда је активна личност само индивидуално Ја и циљ је одржавање Ја, његовог имања и моћи. Ако је делатност усмерена на подизање нивоа заједничког бивства, онда је резултат универзалан; онда је делатност култ; активна личност је универзални човек; циљ је успостављање изворног поретка света. Алхемија је оваква култна делатност: алхемичар је универзални човек који не жели да ствара предметну културу, него жели да подиже ниво заједничког блаженства. Заједничко блаженство је оно што означава иранска реч аша, што алхемија назива златом, оно што разни митови називају сатја – југа, или рај, или еденски врт, или Елизијум. Ово заједничко блаженство је оно што човек треба да оствари. Тиме што своје способности, које је добио својом делатношћу, снагом, стваралачком енергијом, знањем, користи у своју корист: тиме одржава себе, повећава своје Ја. То је постало резултат судбоносне забуне и збрке, чије последице му се лупају о главу. Делатност је деградирана скроз на ја – циљ, обезвредила се, згаснуо је у њој космички карактер. Престала је да буде универзална, престала је да буде култ. Алхемија учи човека да стваралачка снага, знање, делатност не служе за одржавање и материјално умножавање, али чак ни за стварање предметне културе, него једино за оно како Иранци кажу: повећавање аше , или како каже алхемија: за прављење злата. Оно што човек чини у материјалној природи није ништа друго до бућкање путера у океану млека, то је оно што сваки човек, у сваком тренутку непрекидно обавља заједно с боговима. То је сакрална делатност. То је култ. То је смисао земљорадње, трговине, ратништва, васпитавања, учења, кувања. То је права алхемија. „Оно што је човек изнутра изгубио, каже Сен Мартен, мора поново да прибави својом активношћу у спољњем свету“. Оно што је изнутра изгубио, то је мир, вечни живот, владавина над земљом и блиставило божанског смисла ; то треба поново да прибави својом делатношћу у материјалном свету. Свака делатност која поново прибави ма и само једно једино зрнце овог древног блаженства – подиже заједничко блаженство човечанства. Ова делатност може бити и одговор Сфинги; може бити и усамљена истина у пећини; може бити плетење корпе од врбовог прућа на обали реке; може бити орање, вртларство, битка, песма, васпитавање, кување, шивење одеће и владање народом. Ако је то таква делатност, онда је култ аше. Ако само ствара предмете, ако само изграђује машине, ако само одржава своје сопствено бивство, ако само умножава своје имање, онда није култ, није аша, не уздиже заједничко блаженство света, и зато је ова активност празна, бесмислена, узалудна, небитна: не ствара злато. Само је рад. Циљ културе у древности: подизати заједничко блаженство човечанства; а средство културе је: на свим подручјима човековог живота култна делатност. Алхемија је учење које говори о овој делатности“. (Бела Хамваш, КУЛТ И КУЛТУРА, Крагујевац, Кораци, 1 – 2 / 1993, стр. 64 – 70)

АТОМСКА БОМБА – популарни назив за нуклеарно оружје код којег је целокупна енергија експлозије условљена ланчаном реакцијом фисије урана – 235 или плутонијума – 239. Експлозија атомске бомбе битно се разликује од експлозије класичне бомбе како по величини дејства тако и по карактеру разарања. Када експлодира, наступа примарно и почетно, а затим секундарно дејство, посредно. Атомска експлозија праћена је истовременим топлотним, ударним и  радиоактивним дејством. У тренутку експлозије у зони где је бачена атомска бомба развија се температура од неколико милиона степени, а појављује се као резултат ланчане реакције фисије и огроман број неутрона, као и гама – зрачење. Већ у следећих неколико милионитих делова секунде настаје веома јак светлосни блесак који по свом интезитету превазилази јачину сунчевог светла. У центру експлозије притисак нарасте више од пола милиона атмосфера. Од центра експлозије почиње да се шири усијана лопта која после два стота дела секунда од експлозије има пречник већи од неколико стотина метара, а њена температура износи 5000 – 7000 ° Ц. … Неколико минута после експлозије формира се услед уздизања и хлађења усијане лопте облак облика печурке. Пречник тога облака износи 2 – 3 км, пречник његовог стуба до 500 м, а висина преко 10 км. Приликом експлозије атомске бомбе настају као резултат фисије огромне количине радиоактивних изотопа. Они се растурају у простору око места експлозије изазивајући радиолошку контаминацију средине – ваздуха, воде, земљишта. Својим зрачењем још дуго времена угрожавају живот – здравље свих живих бића, а ветрови и ваздушна струјања расејавају радиоактивне отпатке и прашину хиљадама километара у околни простор…Прва проба атомске бомбе извршена је 16. јула 1945. године у пустињи Аламогордо – САД, а већ августа исте године атомске бомбе су бачене на јапанске градове : 6. на Хирошиму и 9. августа на Нагасаки. Практично су разориле ове градове и изазвале огромне људске жртве… (РП)

Азбучник Прототипа (001)

(по Сахарину)

А

АРИЈАДНА – кћи критског краја Миноја и Пасифаје. Приликом Тесејевог похода на Крит ради ослобођења Атињана срамне обавезе да сваке девете године, због убиства Минојевог сина Андрогеја, дају седам младића и исто толико девојака Минотауру, Аријадна му помогне да убије Минотаура и изађе из Лавиринта, из којег нико жив, кад једном уђе, није умео нити могао да изађе. Послушао је њен савет и на улазним вратима привезао један крај конца и одмотавао клупко све док није доспео до најскривенијих одаја и ту се приближио чудовишту које је спавало. Убио га је голим рукама и одмах принео на жртву Посејдону. Помоћу конца, Тесеј је лако изашао на светлост дана, где га је нестрпљиво ишчекивала Аријадна. Аријадна и Тесеј, посада, младићи и девојке доведени као данак Минотауру, срећно су испловили из критске луке. После неколико дана пловидбе брод је стигао до острва Накса, где се укотвио, а путници се искрцали на обалу. Уснулу Аријадну, Тесеј је напустио на обали и отпловио са посадом, поступио је тако, зато што је а) више волео Еглу, Панопејеву кћер; б) бојећи се да би Аријаднин долазак у Атину изазвао незадовољство грађана; в) у сну му се јавио Дионис и захтевао Аријадну за себе. Пробудивши се и видевши да је остављена, Аријадна је јадиковала због изневерене љубави: Зевс није допустио да буде сама, послао јој је свога сина Диониса, он се оженио са њом, а на свадби су главну реч водили Сатири и Менаде. Дионис је Аријадну окрунио златном круном богиње Тетиде. Аријадна је родила Енопиона, Тоанта, Стафила, Лартомија, Еуанта и Тауропола…

АСТРОНОМИЈА – од грчких речи : астрон – звезда и номос закон. Наука о звездама проучава кретање, величину, удаљеност, физичка и хемијска својства, постанак, развитак и међусобне односе небеских тела, структуру свемира као целине. Ова најстарија Наука развила се прво код Халдејаца, Египћана, Индијаца и Кинеза,а преко Грка и Арапа прешла је у средњевековну Европу, где је на универзитетима била редован предмет. Она је тада имала сасвим практичан карактер: поморска навигација, календар, одређивање поплава, и др.

Астрономија српске средњевековне државе почивала је на основама које су јој поставили Аристотел, Ератостен, Хипарх и Птоломеј. Те основе, и гледишта, сукобљавали су се са црквеним погледима и учењем о постанку и устројству света, позивајући се на прве две главе КЊИГЕ ПОСТАЊА.

Један од првих Срба који се бавио астрономијом, био је Теодор Граматик из Хиландара, писац ШЕСТОДНЕВА…

АФРОДИТА – прастаро женско божанство, познато готово свим народима Месопотамије, Египта, Мале Азије и Егејског архипелага као велика богиња – Астарта, Иштар, Изида, Мелита. Грчка богиња љубави и плодности. Кћи Зевса и Дионе, кћери Океана и Тетије. Богиња љубавне чежње. Постоје разне претпоставке о томе како се родила, постала: од споја Ваздуха и Земље; из пене која се скупила око Уранових гениталија пошто их је Крон, одрезавши их српом, бацио у море. Појавила се нага из пене и на шкољки допловила до острва Китере, где је ступила на копно. Други мисле да је то био Кипар, Пелопонес, Паф – где је и главно средиште њеног култа. За Афродиту су везани многи митови. Афродита се никада није одвајала од свог чаробног појаса, чија се моћ састојала у томе да се свако заљуби у ону која га има на себи; отуда је и њених доживљаја толико много у митовима. Жртве њених љубавних пустоловина су многи богови и смртници. Изродила је много деце: Ероса, Антероса, Дејмоса, Фобоса, Дејну и Хармонију. С Хермесом – двополно створење Хермафродита. С Дионисом – Пријапа, ружно дете с неприродно развијеним гениталним органом, итд.

У периоду експанзије архајских и касније дорских племена и њен култ се ширио и обликовао. Њена светилишта су постојала у Пафу и Аматунту на острву Кипру, на острву Китери, у Коринту, на острву Косу, у Теби, Мегалопољу и другде. Паф на Кипру главно је средиште њеног култа. Било је то једно од светих места у старом свету, у коме је постојао обичај да се све жене пре ступања у брак одају обредној проституцији у храму богињином. Овај обред, везан за свечаности, сматран је дужношћу и обавезом према великој богињи. Временом, њему су приступале све жене, без обзира на то јесу ли биле удате или девице. Обред у Пафу, одржаван столећима, тек је укинуо цар Константин и разорио Афродитин храм. У појединим светилиштима, често, овај обред се претварао у оргије страсти… У Коринту се налазио познати Афродитин храм у коме су се свештенице јавно бавиле проституцијом.

( Херодот:) …Свака жена мора једном да седне поред Афродитина храма и да се једанпут у животу да неком странцу. Многе, охоле због богатства, нису хтеле да имају посла с другим људима, па би се довозиле до храма у затвореним кочијама и са бројном послугом…По правим стазама, које воде поред жена у свим правцима, лутају страни људи и бирају. Кад жена онде седне, не може да оде кући пре него што би је имао неки странац изван храма и гурнуо јој у крило сребрни новчић… Није важно колики је то новчић, жена не сме одбити да га прими; то би био злочин, јер је тај новац сад светиња. Жена иде за оним који јој први убаци новчић и не сме ништа да му одбије. После обљубе, пошто је испунила своју дужност према богињи, одлазила би кући и не би после ни по коју цену више пристала на то. Лепе и згодне брзо одлазе својим кућама, али ружне чекају дуго и не могу да испуне обичај. Чак се деси да неке чекају по три и четири године… – В. Гостинска обљуба, Синвасиј, Стрнџање 

Видети почетак: https://sifrajegulja.wordpress.com/%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%B5%D1%82%D0%B0/

Poeta u fraku

(i kao Kazanova?)

_______________________

Nekoliko godina Crnjanski je proveo u diplomatskoj službi kao saradnik Presbiroa u inostranstvu, što se u savremenoj diplomatiji naziva atašeom za štampu. Počeo je u Berlinu 1927. godine, što je odmah bilo propraćeno zajedljivim komentarima da je pošto-poto hteo da se dočepa tog posla

U „Embahadama“, u kojima je izneo oštru kritiku naše diplomatske delatnosti između dva svetska rata, Crnjanski je zapisao: „U diplomatiju se kod nas, u to vreme, ulazilo preko tetaka i strina. Da sam hteo, ja sam preko moje tašte 1921. mogao ući u to ministarstvo, lako. Nikada nisam to hteo, nikada nisam bio ono što Francuzi zovu ‘fils de familie’.“ Kaže da je u ovu službu ušao isključivo iz materijalnih razloga, „bez naročite želje i bez nekog cilja“. U to vreme bio je profesor beogradske gimnazije, pa je smatrao da će mu nova služba omogućiti da se više posveti pisanju romana. Pretpostavljeni mu je bio njegov prijatelj Živojin Balugdžić Balug, novinar i pravnik.

Već prvih dana primetio je jednu vrstu bolesti od koje su patila naša poslanstva: „Poslanik je uvek zazirao od svog savetnika (naslednika?), a sekretar je uvek gledao da savetnika smunđa.“ Nije mu se svideo ni grad. U pismu Ivi Andriću beleži: „Berlin je očajan. Nemačka grozna. Uopšte je svet grozan i idiotski bedan“. Iako je Ministarstvo inostranih poslova njegov rad, a posebno izveštaje koje je slao, pozitivno ocenilo, pisac je neočekivano povučen sa dužnosti 1929, o čemu je Andriću u pismu samo natuknuo: „Danas sam smenjen, na jedan način o kome ne smem, čak ni u privatnom pismu da govorim, a o tome ćete čuti, kada tome bude vreme“. Srećom, pisanje mu ide od ruke, pa je rukopis prve knjige „Seoba“ poslao poznatom beogradskom izdavaču Geci Konu, svom zemljaku, koji je inače rođen u Čongradu iste godine kad i Crnjanski.

Po povratku u Beograd nekoliko godina je radio kao profesor, da bi krajem 1935. bio postavljen za dopisnika Centralnog pres biroa u Berlinu. Jednoga dana bio je predstavljen i Gebelsu, koga je kasnije opisao kao čoveka koji ima lice majmunsko, ali i lepe, umne crne oči, a glas glumca, a zapazio je njegovu suprugu „lepu plavušu“. Za vreme Olimpijade bio je izuzetno aktivan u organizovanju gostovanja naših sportista i umetnika, a objavio je i bedeker o Beogradu.

Posle tri godine, ukazom Milana Stojadinovića premešten je u Rim za savetnika za štampu kraljevskog poslanstva. Kako je kasnije zabeležio, dopao mu se grad markiza i grofova, frizera i poštara, šofera i čistača, kafedžija i lepih dama. Živeo je otmeno stanujući u vili sa koje su se videli dvorac Borgeze i kube crkve Svetog Petra. Posebno ga je zanimao Mikelanđelo, o kome će dugo godina pisati knjigu. Ostalo je zabeleženo da je dobijao pisma od jedne Španjolke iz Salamanke, jedne Dankinje iz Orhusa, i dve Šveđanke. Svakoga jutra odlazio je na poljanu kraj Tibra „da tuče loptu“. Ugodan život prekinuo je početak Drugog svetskog rata, kada je zajedno sa jugoslovenskom kolonijom morao da napusti Rim sa samo dva kofera. Put ga je zatim odveo u London, gde ga je pozvao tadašnji predsednik Vlade Dušan Simović da radi u Odeljenju za štampu. Emigrantske vlade su se, međutim, često menjale, a pisac se našao u pravom zverinjaku intriga, ogovaranja i podmetanja. U takvoj atmosferi nije mogao uopšte da piše, govoreći: „Ne peva se u kući mrtvaca“.

U maju 1945. napustio je posao, ali je odbio da se vrati u Beograd strahujući od svojih predratnih žestokih protivnika Milana Bogdanovića i Marka Ristića, koji su bili veliki kritičari njegovog časopisa „Ideje“ nazivajući ga profašističkim glasilom. Želeo je da živi kao profesionalni pisac, ali se vrlo brzo pokazalo da je to nemoguće. Počeli su dani dugog i teškog stranstvovanja…

DAFINA JE JEDRA UJNA

Pesnik i izdavač iz Johanesburga Dragan Aćimović prvi put je objavio poemu „Lament nad Beogradom“ 1962. godine. Ovaj Jagodinac Crnjanskom je prirastao za srce i rado ga je primao u svoj dom. U svojim beležnicama Aćimović je zapisao neka kazivanja Crnjanskog (koga je nazivao Crnja) kada ga je posetio u Londonu decembra 1961:

– Fizički, Dafina (junakinja „Seoba“) je ujna Crnjanskog, supruga Vase Vujića, trgovca iz Beča, kod koga je Crnja jedno vreme stanovao. Crnjanski je spavao u jednoj maloj sobi. Ujutru bi dolazila ujna, jedna jedra i plava Bečlijka, da mu lično donese belu kafu. Ponekad bi preko spavaćice prebacivala lak ogrtač. Ispod se naziralo njenom bogato (tako reče Crnja) telo, a već je imala lice lepo i privlačno. Ujak je rano napuštao kuću i bio na poslu. Ujna bi sela na krevet do mladog Miloša i gledala kako ispija belu kafu i guta kiflu. A mladi Miloš, užaren ovim prisustvom, nekomotno se osećao. Reče: erekcija je bila tako nagla i velika da se to moglo opaziti ispod čaršafa. Verovatno Crnjanski nikada nije išao dalje u svojim odnosima sa ujnom, ali ona je postala fiksacija koja se manifestovala u slikanju Dafine…

…“Crnja mi je otvoreno i bez lažnog stida govorio o svojim avanturama. Pričao mi je kako je, kao lektor u jednom britanskom koledžu ‘obradio’ jednu mladu Engleskinju. Jednog dana, u biblioteci kad su ostali sami Crnjanski je ‘svuče i navuče’ (baš tako reče), u to začuje korake u hodniku. Veli: ‘Ah, da znate kakva je slast – na strahu'“…

Poeta u fraku | Kultura | Novosti.rs.

Englezi pale visoke peći u Železari!

POSLE Amerikanaca u smederevsku železaru stižu Britanci. Kako „Novosti“ ekskluzivno saznaju, Investicioni fond iz Ujedinjenog Kraljevstva najozbiljniji je strateški partner za našu čeličanu. Oni bi prema našim saznanjima u naredne dve godine trebalo da preuzmu upravljanje u ovoj kompaniji.

Dok traju pregovori, proizvodnja u srpskoj čeličani biće privremeno zaustavljena naredne sedmice zbog remonta Visoke peći 2. Sindikati, koji zastupaju interese 5.200 radnika, ne znaju ništa o planovima za nastavak proizvodnje u 2014. godini i opstanku Železare.

Sindikati Železare Smederevo nemaju informacije o potencijalnim strateškim partnerima uprkos glasinama da oni postoje.

– Od kada je „Ju-Es stil“ otišao, kroz fabriku su prošle brojne delegacije investitora sa raznih krajeva sveta, od Evrope do Azije. Nikada se sa njima nismo susreli, niti znamo detalje tih poseta, osim onoga što predstavnici države izjave za medije, kaže Siniša Prelić predstavnik Samostalnog sidnikata Železare Smederevo.

Prelić navodi da od obnavljanja proizvodonje u aprilu, sindikati nisu sa predstavnicima države, koja je poslodavac čeličane, seli za sto kako bi razgovorali o budućnosti fabrike.

Sindikati smatraju da je opstanak fabrike politička odluka, a da glasine o gašenju Železare, koje bi prema ovdašnjim procenama koštalo i do 150 miliona dolara, nanose ogromnu štetu.

PROIZVODNI PLAN Železara Smederevo, zbog teškoća oko kredita i nabavke sirovina iz uvoza, ovog leta nije ispunila proizvodni plan. Od aprila do septembra obezbeđeno je više od 60 miliona evra za proizvodnju. Ipak, proizvodnja je bila na nivou od 40 do 50.000 tona, umesto planiranih 70.000 tona.

– Oni što navijaju da se Železara zaustavi, moraju da znaju da bi to donelo velike probleme – upozorava Prelić.

Iako zasada nema jasnog stava države o budućnosti čeličane, sindikati očekuju podršku za očuvanje proizvodnje.

– Koliko znamo, predlogom budžeta Republike Srbije za 2014. godinu kroz bankarske garancije za održavanje proizvodnje opredeljeno je 30 miliona evra – kaže Saša Čolić glavni poverenik ASNS u Železari Smederevo.

Naredne sedmice proizvodnja će biti zaustavljena zbog redovnog remonta Visoke peći 2 koji će trajati tri nedelje. Radnici čije angažovanje nije neophodno, biće upućeni na plaćena odsustva sa 60 odsto zarade, saznaju „Novosti“.

font color=#29426cbEKSKLUZIVNO:/b /font Englezi pale visoke peći u Železari! | Ekonomija | Novosti.rs.

Ђурђиjи Цветић награда Жанки у част

БEOГРAД – Награда „Жанки у част“ за наjбоље глумачко остварење дванаестих Позоришних свечаности у Раброву биће додељена глумици Ђурђиjи Цветић у среду, 11.децембра у Београдском драмском позоришту након представе „Mесец у пламену“.
cvetic Ђурђиjи Цветић награда Жанки у частСа представом „Mесец у пламену“ Сање Домазет у режиjи Стефана Саблића ансамбл Београдског драмског позоришта гостовао jе на 12. фестивалу „Жанки у част“ коjи се одржава у месту Раброво из кога чувена глумица Жанка Стокић и потиче.
Kако jе истакнуто у наjави БДП, стручни жири и публика уживали су у аутентичноj причи Домазет о животу сликарке Mилене Павловић Барили коjу су сjаjно и снажно интерпретирали Ђурђиjа Цветић, Зорана Бећић и Mатеjа Поповић.
Kомад прати причу о животу наjпознатиjе српске сликарке кроз писма коjе су маjка и ћерка писале jедна другоj.
Jедногласном одлуком Уметничког савета фестивала у саставу: глумац и редитељ Tома Kурузовић, директор Центра за културу Kучево Jасмина Благоjевић и историчар уметности Љиљана Jовић, награда за наjбоље глумачко остварење припала jе глумици Цветић за улогу Данице Павловић Барили, Mиленине маjке.

Ђурђиjи Цветић награда Жанки у част – Правда.

РЕШЕНА ДИЛЕМА: Иво Андрић је био Србин!

БЕОГРАД-Нобеловац и један од највећих светских књижевника свих времена Иво Андрић последњих година био је мета својатања српске и хрватске јавности али из званичних личних докумената које је велики писац попуњавао нема никакве дилеме-Андрић је био Србин!

ivo Andric РЕШЕНА ДИЛЕМА: Иво Андрић је био Србин! (ФОТО)Наиме у личној карти из 1951. године где су се наводили лични подаци, Иво Андрић је у рубрици „народност“ написао „српска“!

Андрић је као што је познато рођен у Травнику од оца Антонија, Хрвата и мајке Катарине Андрић, рођене Пејић, Српкиње. До завршетка факултета, Андрић се изјашњавао као Хрват али се од тада па до краја живота декларисао искључиво као Србин.

andric РЕШЕНА ДИЛЕМА: Иво Андрић је био Србин! (ФОТО)Највећи део живота провео је у Београду а био је познат и као страствени навијач Црвене Звезде, посебно њеног женског кошаркашког клуба.

РЕШЕНА ДИЛЕМА: Иво Андрић је био Србин! (ФОТО) – Правда.

Душан Ковачевић: Вучић је спреман да учини оно што каже!

BEOGRAD – Dramski pisac, akademik Dušan Kovačević rekao je danas da smo „uprostačili sve oko sebe“ i da živimo u zemlji u kojoj kultura „vapi pre svega za egzistencijom“.
DUSAN KOVACEVIC Dušan Kovačević: Vučić je spreman da učini ono što kaže!-Umetnost je danas skrajnuta. Nekako smo uprostačili život. Meni nije problem to što se pozorište snalazi, mi smo se uvek snalazili. Neki put je bilo malo bolje, neki put malo gore. Ali, meni je veliki problem kultura svakodnevnog života, kultura u kući, na ulici, na poslu, odnosno nekultura, rekao je Kovačević gostujući u emisiji „Kažiprst“ TV B92.
On je konstatovao da živimo u zemlji koja je poražena ekonomski, moralno, u zemlji koja je duboko razorena, duboko siromašna i koja što se tiče kulture vapi pre svega za egzistencijom.
-Pogrešno smo pročitali i preveli tu reč „demokratija“ i mislim da je neko to preveo u reč „anarhija. Demokratija se uči i ne može da se nauči na jednom času. Ona se uči u kući. To je kultura našeg življenja, nije samo vladavina naroda, nego je pitanje pameti, vaspitanja, obrazovanja“, smatra Kovačević.
O radu Nacionalnog saveta za kulturu čiji je član, Kovačević je rekao da dve i po godine daju predloge, koji su pre svega upućeni ministarstvu, a onda se prenose na vladu.
-U jednom trenutku sam rekao da se osećam kao hajduk – s vremena na vreme izletim na drum, želim da prepadnem nekog da nešto učini i onda se povučem u šumu. Taj princip rada ne vodi ničemu, istakao je Kovačević, dodavši da želi da završe Zakon o pozorištu, koji je u svim zemljama bivšeg socijalizma/komunizma završen.
On je skrenuo pažnju i da Ministarstvo kulture „vrlo slabo komunicira sa njima“.
-Čovek koji danas pristane da bude ministar za kulturu, mora da bude svestan toga da će „nastradati“. On jednostavno ne može da ispuni nijedan zahtev sa 0,62 posto iz budžeta, sada je malo veći 0,8. To je sve minimalno, ocenio je Kovačević, čiji će komad „Maratonci trče počasni krug“ u režiji Milice Kralj biti premijerno izveden sutra u Zvezdara teatru.
Kovačević smatra da ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac ne može da uradi mnogo, „da niko ne može ništa da uradi“.
-Bilo bi lepo kada bi se pojavio neko ko ne zna šta će sa parama da dođe ovde da donese malo para i da se počne ispočetka da se gradi. Nama je potreban plan, reorganizacija kompletna. Mi smo nasledili jednu zastarelu mašinu iz socijalizma koja ne radi i mnoge kuće su njome opterecene. Mora nešto da se promeni, ceo pogled na kulturu da se izmeni, naglasio je dramski pisac.

On je ispričao anegdotu kada ga je posle 2000. godine pozvao Zoran Đinđić i pitao ga da li bi bilo dobro da on (Kovačević) bude ministar kulture.
„Rekao sam mu da mi da dva-tri dana da razmislim i da mu predložim nekoga koga najviše mrzim. I tada sam znao kao i danas, kada se sve pare podele, i kada se svi resursi, koji su uloženi u golu egzistenciju naroda, potroše i onda ostane dva–tri dinara negde sa strane, onda neko pita: Da li ima tu nekog iz kulture, evo ostala je neka sitnina“, ispričao je Kovačević.
On je rekao da je razgovarao sa prvim potpredsednikom vlade Aleksandrom Vučićem o tome šta bi moglo da se učini da se poboljša situacija.
-Neko iz vlasti mora početi da se interesuje o tome šta se zbiva u kulturi. Kultura ne može jednoj stranci mnogo da pomogne, ali može puno da odmogne. Najbolji primer za to je Narodno pozorište. Ti i takvi problemi ne smeju da se dešavaju u kulturi. Ako već nemamo para, ne smemo da činimo nešto što komplikuje situaciju, naglasio je Kovačević.
Misli da je Vučić „čovek koji je operativan i koji je spreman da učini ono što kaže“.
-On vrlo dobro zna, kao i svi mi, da je rizik u Srbiji biti čovek koji nosi barjak. To je vrlo opasno, ako iza sebe nemaš armiju, u ovom slučaju ako iza sebe nemaš instituciju. Niko u Srbiji neće ništa moći da uradi sam ako ne uspostavi strašno jake institucije, rekao je Kovačević.

Душан Ковачевић: Вучић је спреман да учини оно што каже! – Правда.