Ознаке

Крај хиљаду и једне ноћи – верзије, књиге без краја

Посвећено Миодрагу Павловићу

зидине (снимљено у Црној Гори, лето 2013)

зидине (снимљено у Црној Гори, лето 2013)

АРГОНАУТИ – морепловци из Арга који су освојили Златно Руно. У експедицији су учествовали поред Јасона и други митски јунаци: Херакле, видовити Линкеј који је одређивао правац, Пелеј, Ахил и Теламон, Кастор и Полукс, певач Орфеј, Тезеј, два сина Борејева…Долиони, Мизијци, Бебричани, становници острва Аритеје, Колхиђани – народи који их примају…

БЕЛА ДЕМОНИЈА – …Африка и Азија називају Европејце белим демонима према томе, они би могли Европу назвати Бела демонија. Назвали би је Бела због боје коже, а Демонија због црнине душе. Јер се Европа одрекла јединога правога Бога и заузела престо и став римских ћесара. И као римски ћесари пред пропаст Рима објавила је свима народима на земљи, да се свак може клањати својим боговима како зна и уме, Европа ће то толерисати, али да се сви морају клањати њој као врховном божанству, било под именом Европе, било под именом културе. Тако се, браћо моја, у наше дане повампирио сатански Рим, онај Рим пре цара Константина, који је огњем и мачем гонио хришћане и спречавао Христу да пређе у Европу. Само што је Бела демонија пала у тежу болест него пагански Рим.  Јер, ако је пагански Рим био мучен од једног демона, Бела демонија бива мучена још од седам злих духова, љућих од онога римског демона… (Николај Велимировић, Речи Српском народу КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР.Из логора Дахау, Издање Српске православне епархије за Западну Европу, Химелстир, 1985, стр. 44)

БЕЛИ ЂАВОЛИ – културни и крштени западњаци. Трагом тих белих ђавола, тих поклоника културе, нових идолопоклоника пошли су и многи синови српски. Одричући се Христа они су навукли гнев Христа на овај светосавски народ. Због тога смо били бачени у дубину једне мрачне, крваве и грозне пропасти  (Николај Велимировић,  исто, стр. 22)

 БЕЛА КЊИГА – југословенска верзија из осамдесетих година неподобних књига, савремених југословенских, поглавито српских писаца. Комитетско удбашки памфлет, иницијатор С. Шувар. Псеудокомунистички Index librorum prohibitorum : посебан попис, устројен од идеолошког центра Загреба, и Београда, у којем се набрајају књиге које су по мишљењу меродавних идеолога штетне за народ и „вернике“

БАРА СИМИЋА – назив потеса

ДИВОВИ – синови Мајке Земље и Урана; према другом миту – Мајке Земље и тартара; браћа Титана; силни и моћни, дугих брада и коса, страшног изгледа, уместо ногу они су имали змијолике репове и били непобедиви све док су могли својим телима да додирују Мајку Земљу која им је давала снагу; било их је двадесетчетворица. Поубијали су их Богови Олимпа са Зевсом, али је свакога од њих морао да докрајчи Херакле…

свод са зеленилом, приморје (лето 2013)

свод са зеленилом, приморје (лето 2013)

ДАНУНИ, ХИПЕРБОРЕЈЦИ, СЕВЕРИ – „…По свему судећи, може се изнети хипотеза, да је место настанка
палеобалканског митолошког система Панонија, односно Средње Подунавље (а). Ствараоци мита су Дануни, тј. Хиперборјеци или Севери (б). Преношење мита ширило се од места до места, из епохе у епоху у зависности од
историјских процеса и људске комуникације (ц). Преносиоци мита били су појединци или веће популације приликом њихове миграције (д). Ове миграције биле су од од 15. до 12. в. п. н. е, под именом „народи са мора“ (е). Језик
преношења је индоевропски из групе палеобалканске глосологије (ф). Праисторијска митологија Балкана је религиозно – политичке природе и она је сачувана претежно у делима античких Хелена, делимично код римских аутора. Херодот (II, 53) истиче да су песници Хомер и Хесиод први у Хелена створили приче о постанку богова и света, дали им имена и
објаснили божанске почасти и вештине и одредили области њихове моћи и описали ликове…“
Олимпијски пантеон у Панонији.
… Митолошка имена река и ада Дунава представљају ликове из
Хесиодове козмогоније и теогоније. Велика низија у Средњој Европи у сливу
највеће европске реке Дунава, између Алпа, Карпата, Динарских и Родопских
планина носи назив ПАНОНИЈА. До њеног формирања дошло је током
географске еволуције овог простора. У палеозојском периоду, наиме пре око 40
милиона година у овој регији је био океан Тетиса (тетис, кованица од: те –
онај и тио, тис – јурити, беснити, таласати се, тј. море), који се простирао
између ондашње Африке и палео – Европе. У Тетисном океану, Балканско
полуострво је тада било систем острва и архипелага. После 10 милиона
година, новоформирано Балканско копно нашло се између Средоземног мора на
југу и Панонског мора на северу. У периоду од пре 10 – 20 милиона година, у
миоцену, Балкан је био полуострво, припадао је Европи и на његовим
просторима је владала тропска и суптропска клима, са одговарајућом
вегетацијом и животињским светом.
У Хомеровој и Хесиодовој митологији Тетија је прамајка свих богова
и живих бића, Океанова супруга, Уранова (Небо) и Гејина (Земља) кћи и
мајка три хиљаде кћери, Окенаида. У току митолошке еволуције Океана који
персонифицира праводу северног дела првобитног општег океана Тетиса, као
Панонско море добија антропоморфизам у имену једног свеопштег бога под
називом Пан (у свему, сасвим, потпуно, свеопшти) и потврдне личне
заменице нон (ја, ја лично), тј. „Ја сам свемоћни Пан – господар“…
У даљем геолошком току дошло је до отицања Панонског мора у
правцу југоистока према Понту (Црном мору), пробијањем кроз крашки
Карпатски масив, чиме је створенаЂЕРДАПСКА КЛИСУРА, митолошки
ТАРТАР или БЕЗДАН, а предео је добио топоним ТАРТЕС. Планински краш
који је преживео патње рушења назван је оронимом КАРПАТИ (од кар –
планина, гора, краш, патос – патња, бол). Ова вечита борба воде и камена у
митологији је описана као ТИТАНОМАХИЈА (од речи титанос креч, садра,
гипс и махе – бој, битка, свађа). Из те страшне дуговековне борбе, где се
Земља тресла и рушила, а Небо јечало, тј. између Геје и Урана са једне стране
и њихове деце Титана са друге стране, победила је млађа, друга генерација. То
су били њихових шест синова (Океан, Кеј, Криј, Хиперион, Јапет и Крон), и
шест кћери (Тетија, Реја, Теја, Темида, Феба и Мнемосина), под заједничким
именом ТИТАНИ. Овима су се придружила и преостала Гејина деца, а то су
били Киклопи, Гиганти, Ериније, Нимфе, Орион и др. Титани су за вођу
побуне изабрали свога храброга брата Крона, који се од стране Гревса (1990.,
6, 2), поистовећује са Цхронос (време).
„…Са ишчезавањем Панонског океана, на исушеном дну базена,
развиле су се велике панонске реке, огромне пешчаре, аде, мочваре и ливаде. Овај
географски процес у митологији је описан као ГИГАНТОМАХИЈА, који се по
Хесиоду (Теогонија, 183, и даље) одиграла у великој бици на флегријској
равници (Флеграјон Педион). Назив ове равнице потиче од глагола флего –
горети, распирити пожар, тј. Пожаревачка равница. Овај назив из митологије
семасиолошки се потврђује и на терену. Наиме, истражене бушотине у
Стишко – пожаревачком пољу у периоду 1981 – 1990. године, утврдиле су
постојање нафте и гаса. Од пет нафтних поља, два су у експлоатацији и
свака друга бушотина је дала позитивне резултате (…)
У овој гигантској борби победила је трећа генерација митолошких
богова на челу са ZEVSOMDIOSOM (коси падежи Диос и буколички Зан
и Дан и генит. Даноу са биос – живот DANUBIUS или DUONAVIOS), тј.
Дунав, који је био најстарији син богова Крона и Реје (вода). Својом снагом,
искуством и мудрошћу, Зевс је надмашио све остале богове његове генерације
и завео мирнодопски начин живота…“ итд. (БО ; 105 – 106; 113 – 114)

ДИРИС – натурални порез немачком окупатору

ЗВЕЗДА ПЕЛЕН – помиње се у ОТКРОВЕЊУ Јована Богослова; злокобна звезда која ће загорчати многе воде

ЗДРАВИЦА – …онај колач и чаша с вином што се износе испод трна, глога, ружиног шибља и остави да тамо преноћи и да виле, зли дуси дођу на гозбу коју им приређује какав тешки болесник, који од тих бестелесних сила тражи лека својој болести. Здравица се носи нарочито кад се мисли да болесник болује од намере, кад се верује да је нагазијо. – 2. кад се зову сватови на свадбу иде један и носи здравицу, у буклији вино. Позвани узме мало вина из буклије (карте) о позивар добија дар од позватог, његових укућана : мараму, чарапе и сл. (РКМ 1, 205 – 206)

ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА – митска Земља неповрата

ЛОНДОН – престоница Вел. Британије; једна од највећих метропола света. Лежи на обалама Темзе, југоисточна Енглеска. Иако је око 70 км удаљен од ушћа Темзе у Северно море, захваљујући високој плими развио се у једну од највећих светских лука (дужина лондонског пристаништа са доковима износи преко 40 км). Лондон (укључујући и шире градско подручје) обухвата велики простор (1 871 кв. километар). Ширењем града, 28 градских насеља, која су раније представљала засебне градове, срасли су у једну градску целину. Лондоном се простиру велики паркови, засађени увек зеленом енглеском травом. Градско језгро – Сити, на левој издинутој тераси Темзе основали су Келти. У доба Римљана Лондиниум је трговачки град. У средњем веку води трговину са феудалним држвама западне Европе. Нагли успон и развој Лондона почиње открићем Америке и премештањем светских поморских путева из Средоземног мора у Атлантик. Постао је највећи светски банкарски и трговачки центар, али и средиште у коме се кројила политичка судбина многих народа и земаља. У Лонодну је живео, радио и умро Карл Маркс; ту је основана Прва интернационала; ту је одржан Други, Трећи и Пети конгрес Руске социладемократске радничке партије. Ту је повремено боравио и Лењин. У архитектури града уочљива је класна структура енглеског друштва. Индустрија је измештена на далеку периферију града. Чувен је Лондонски универзитет, као и многе друге научне установе, школе, концертне дворане и позоришта. Британски музеј чува благо непроцењиве вредности, донето из свих делова света…Библиотека
Британског музеја броји преко 6 000 000 свезака. Знамените грађевине, од којих неке потичу још из 9., 10., и 11. века: Катедрала Св. Павла, Вестминстерска опатија, Парламент, Бакингемска палата, Тауер, Tauerbridž, и др…

ЛОНДОНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА АМБАСАДОРА ВЕЛИКИХ СИЛА – 20. 12. 1912. године на којој је одлучено да се Албанији обезбеди независност, што је и потврђено Лондонским уговором о миру с Турском 30. 5. 1913. године

МИСТЕРИОЗНЕ РЕЛИГИЈЕ – паганске религије које су примале посвећенике у тајним обредима који нису откривани јавности. Тајно знање које је посвећеник стицао обезбеђивало је предности у његовом садашњем и будућем животу, после смрти. Најзначајније религије мистерија биле су грчке, фригијске, сиријске, египатске, персијске. Код Грка обреди у Елеусини били су најчувенији. Предање их везује за Деметру и Персефону и тумачење концепта вегетације. Друге грчке мистерије су се одржавале у Анданији и на острву Самотрака. Дионизијске мистерије су се одржавале на разним местима. Церемоније оргијастичког карактера садржале су испијање светог вина, једење сировог меса жртвених животиња и
испијање њихове крви. Коначни циљ култа био је стицање бесмртности. Посебну групу у склопу Дионисовог култа чине ОРФИЦИ, о којима се мало зна. Орфеј је необичан лик, нека врста пандана Дионису и Аполону. Он је легендарни певач и песник чија је музика имала моћ да очара животиње и дрвеће, чак и да наговори владаре мртвих да ослободе његову супругу Еуридику. Један сачуван рељеф (римска копија, из 5. в. п. н. е.) приказујеХермеса, Еуридику и Орфеја. Један од Хермесових задатака, које му приписује митологија, јесте и одвођење мртвих у подземље. Орфеј одлази у подземље да ослободи своју мртву жену Еуридику. Његова је музика тако дирнула владаре мртвих, Плутона и Персефону, да су му допустили да поведе Еуридику на земљу. Али Орфеј се окренуо да је погледа, пре но што су напустили свет мртвих, и она је за њ била заувек изгубљена.
Мит је вероватно подразумевао да људској души није могуће да избегне канџама смрти и да досегне блажену бесмртност. Орфеја су растргле Менаде, али му је глава и након смрти наставила да пева.
Орфеј је био природно средиште тајне религије која обећава живот након смрти.
У Фригији су мистерије биле посвећене Кибели Мајки – Богињи. Као богиња Природе она је оплакивала смрт свога младог мужа Атиса и радовала се његовом повратку на земљу. У Сирији су се мистерије укључујући мит о вегетацији бавиле Адонисом мужем богиње Природе који умире и поново се рађа. У римском раздобљу увођење у Кибелине и Атисове мистерије састојало се у крштењу у крви бикова – тауроболиум. Жене су могле присуствовати Кибелинским мистеријама, али им Митрине нису биле допуштене. Култ Митре преузет је са истока, из Персије у 1. в. п. н. е. и проширио се међу трговцима и војницима по провинцијама римскога царства. Митра је, можда, имао више присталица и у 4. веку после Христа, него Христ! Ослонци ове религије налазили су се у рајнским и дунавским провинцијама – на средњем и доњем Дунаву. У Митриној религији, култ сунца и месеца, имао је централно место. То је последња религија мистерија, којој би
свет данас припадао, да је хришћанство у свом развоју пало у неку неизлечиву болест. Култ Митре и његовог сукоба са Ахриманом, Духом зла, био је врло популаран у Римском царству. Церемоније иницијације су захтевале велике припреме и уздржавање. Постојали су сакраментни обреди, обреди прања, посвећена јела. Кроз седам нивоа напредовања у станиште благословених, посвећеник је постизао коначну унутрашњу мистерију. Митрине мистерије одржавале су се у подземним капелама тзв. спиљама. Обреди иницијације укључивали су стварни и симболични испит храбрости и издржљивости, а сврха мистерија била је да омогуће посвећенима улаз у краљевство светлости. Као стваралачка сила светлости, Митра је такође и спасиоц од мрака и смрти. „Ти си нас спасио тиме што си пролио вечну крв“ (каже се уједној химни Митри). Према миту, Митра се родио из стене. Најпре се борио са Сунцем, а потом га је придобио за савезника. Убио је дивљега бика из чије су крви потекли блаженство и плодност света. Према другим предањима, он је спасио човечанство од поплава и суша. Главна мистерија односи се на пут душе. Душа је бесмртна. Она при рођењу силази кроз сфере планета прикупљајући у пролазу нечистоћу. Време које живи на земљи је време искушења. Напрезањем и откривањем мудрости душа може засенити нечистоће. Након смрти, духови светлости и таме боре се за душу.
Митра се заузима за своје посвећенике. Они којима је подарена милост поново крећу горе, у краљевство светлости и астралне просторе.
Најнижи ступањ посвећених обухватао је гаврана, младожењу, војника; наредних четири или судионици били су лав, Персијанац, Сунчев гласник, Отац. Увођење у сваки ступањ укључивало је стварни или симболични испит издржљивости. Посвећеници су носили одела у складу са достигнутим ступњевима… и тд.

НЕГОЈСКА АФЕРА – краљ Александар Први Обреновић, био је веома грамзив. Покушао је да преотме уз помоћ адвоката и дворске камариле, велико имање Негоје, које је требало да припадне ванбрачном сину кнеза Михаила Обреновића, чија је жеља била да се оснује једна задужбина „Велимирианум“ (РК)

НЕГОТИНСКА КРАЈИНА – између Тимока, Дунава, Кључа и Поречких планина. У Крајини је варош (и мали градић, што је зидао Пасманџија) Неготин (два сата од Дунава и од Тимока), старе зидине ПРАОВО (на Дунаву), извор ЦАРИЧИНА (од прилике сахат и по од Дунава, и мало мање од Неготина), ријека ЗАМНА, мала варошица (са старим зидинама) БРЗА ПАЛАНКА ( на Дунаву, на међи Крајине и Кључа), и два намастира: ВРАТНА и БУКОВА (Букова је мали намастирић баш код Неготина). Од Царичине до Праова налазе се прокопи испод земље, куда је некад вођена вода на Праово; људи онуда приповиједају, да су до скора налазилии чункове од олова и растапали на танета пушчана. (…)Обадвије су ове кнежине (Крајина и Кључ) биле султанијине, и за то су некако од старине остале те у њима нијесу судили Турци, него Српски кнезови (приповиједа се да су такови ферман од цара имали да не смије Турчин с поткованим коњем наступити на ту земљу). Крајински је кнез сједио у Неготину, а од Кључа у Кладову ( нигдје у Србији, ни у Босни, ни у Херцеговини под владом Турском нијесу кнезовали варошани сељацима, до ту).
Крајински је кнез бивао од кољена Карапанџића, а од Кључа се мијењао често. Ти су кнезови купили порезе и остале данке, па су новце (колико је било одређено да се даје султанији) давали бегу, који је долазио из Цариграда и сједио у Кладову,
а бег је слао у Цариград…
…Под владом Турском у Србији свака је кнежина имала свога кнеза, који се ради разлике од сеоскије кнезова звао и обор кнез, вилаетски кнез; гдјекоји од овакијех кнезова, особито по оним мјестима куда се нијесу претресали због
ратова, имали су и царске берате и звали су се бератлије….
Људи у Крајини давали су од прије до Пасманџијна времена на годину : а) порезе на пореску главу 7 гроша, б) харача ( на мушкиње као што се и по другијем местима плаћало)по 2 гр. и 20 пара, в) мртвине по 1 гр. и 22 паре, г) свадбарине по 1 гр., д) тулумине на 1000 чокота по 20 пара, ђ ) на камен воденинични по 2 гр., е) на овцу 5 пара, ж) на свињу 5 пара, з) на кошницу 5 пара, и) на 1000 главица купуса 5 пара, ј) десетак на оно жито које се жање.
Осим тога за храну и за друге потребе које бегу и његовијем Турцима који су сједили у Кладову, које башкнезу и његовијем пандурима и кметовима који би народнијех послова ради долазили у Неготин или управо рећи башкнезу у конак, давала је свака пореска глава на годину : по једну литру масла, по један шиник (20 ока) јечма, по једна кола сијена и по једна дрва; свака бачија по 7 ока сира, и свако село по 6 ока лоја и по 6 ока граха. Све ове дације купио је од народа
башкнез преко сеоскије кметова; а колико је од тога он Турцима давао, колико ли је њему остајало, то се данас управо није могло дознати, него најстарији људи говоре само да су чули да је Крајински кесим био 50 кеса, а Кључки 30, а
башкензовима да је било одређено по 15 кеса (на годину).
Десетак од жита сасипао се у амбаре на Прахову, пак се је оданде по наредби Турској носио у градове, а кашто су башкнезови закупљивали десетак особито, пак су с њим чинили шта им је воља.
Башкнез је имао три буљубаше с пандурима; двојица су од овијех имали по 15 пандура, и један се од њих налазио поред Тимока, а други од Кључке стране, те су чували да неби какви рђави људи (Турци или хајдуци или лопови) отуда
дошли и народ узнемиривали; а трећи је са 30 -40 пандура био код њега те га је чувао и слушао ( т.ј. заповијести му по селима разносио) . Све три ове буљубаше са својијем пандурима били су Хришћани.
Кад су људи имали за што распру један с другијем, најприје су долазили башкнезу на тужбу, па које би он могао намирити оне би водио к војводи и онамо би им њи двојица судили.
Бег и војвода нијесу се смјели ништа мијешати сами од себе у управљање народно; ако ли би се на силу стали у што мијешати, башкнез их је могао тужити и промијенити.
Кад би један башкенз умро и други настао, новоме се свагда давао берат на његово име.
Ово је све овако било до времена Пасманџија, а Пасманџија поставши царски противник, није марио за Крајинске правице и берате, него у Неготину начини мали градић и у њему намјести Турке, који су по Крајини владали као и по осталоме његовом подручју, тако је и у њу поред харача уведена спенџа : по 3 гроша на сваку харачку главу (ако ли би ко како дијете сакрио па би га Турци пронашли, онда је ваљало платити још један грош ономе који га је пронашао); за ово вријеме башкнез је био као Турски слуга. У томе и Срби устану на дахије (1804) и пошљедњи Крајински башкнез Перча Станковић Карапанџа са својијем братом Мишом пребјегне 1807 године у Пореч, и тако се сврше Крајинске правице (СР ; 307-308; 289; I – X)

ПАВЛОВИЋ. МИОДРАГ – (1928, Нови Сад  ) , песник, есејист, прозни и драмски писац; балкански бард. Од 1952. године, када објављује 87 песама, па до краја века, представља најплодотворнију  и најкомплекснију стваралачку личност српске књижевности ХХ века. Објавио је преко педесетак наслова, а почев од 1999. године београдска „Просвета“ објављује сукцесивно његова Сабрана дела. На жалост, она нису изашла одједном, као што је то био случај са друга два песника из послератне песничке Тројке ( Попа, Раичковић), са којима се често, као обновитељ српске поезије доводи у везу, иако их је у сваком погледу надрастао: и као песник, и као есејист, и као један од најобразованијих и интелектуално врло радозналих духова у Срба. Разликује се од спомињаних песника по изузетном стваралачком развоју, тј. по стрпљивим стваралачким чиновима…Овај песник се неправедно подцењује на рачун есејисте. У књижевном животу, он је стекао несумњив ауторитет на основу својих најбољих песничких књига, али и есејистичких: Дневник пене ( 1972), Поезија и култура (1974), Поетика модерног ( 1974), Есеји о српским песницима (1981), Природни облик и лик (1984), Обредно и говорно дело (1986), Поетика жртвеног обреда (1987), Храм и преображење ( 1989), Читање замишљеног (1990), Огледи о народноји српској поезији (1993), итд.
Аутор који је о стварању и почецима, о древном и суштинском изрекао ствари које ће бити полазишта за нова раз – откривања. По Павловићу је геометрија друга природа човека, односно друга природа природе. Предложен је за Нобелову награду за књижевност. Кренувши из сигурних база које су створили најбољи међуратни српски и европски песници, Павловић је ишао трагом дисиметричности, путевима неутабаним и тежим (путевима природних облика и искуства древних уметника), стварајући Дело дубоко прожето живом традицијом, али и стрпљењем модерне поетике и синтезе…

„Уметник је онај који запажа и тражи облик, њиме се открива
садашњост и прошлост. Од кад сам човек ствара, и свет постаје „створен“.
Загонетању почетка и чудности постојања, придружује се и питање
настанка, стварања. Стварање није само покрет који претходи свету и
постепени преображај органских створова. Оно није ни само продужени покрет
тачку стварног почетка и да преко стварања можемо да се појавимо и сами
на том видику на којем је свемир учинио свој први корак у постојање. (…)
Говор о стварању постаје тако пример узвишености и високог стила. Он се
преноси као да га је подарило неко биће из виших региона мотрења и знања. То
је она велика и свештена поезија сачувана у високим цивилизацијама, помоћу
безимених преносилаца, коментатора, допуњивача. Али та свештена,
химнична поезија није једини пример реторике о стварању и настанку свега.
Постоји и дискретно фабулирање малих заједница, – легенде о настанку овог
или оног, кратке песме које поздрављају долазак земаљских циклуса…“ итд.
(Теорија природних облика, стр. 18 – 19, Нолитово, беогрдаско издање, 1984).

ПИЈАДЕ, МОША – Јеврејин, уметник и револуционар, моћник који је иза леђа Сретена Вукосављевића, савезног министра за колонизацију, прогурао одлуку да се Срби и Црногорци, избеглице са Косова, не могу вратити на своја огњишта

СОЦИЈАЛИЗАМ – “ У социјализму је иверје, а у хришћанству максималан развој личности и сопствене воље. Бог је идеја колективног човечанства, масе, свих.
Када човек живи у маси ( првобитним патријархалним општинама, о којима се сачувала предања), тада човек живи непосредно.
Затим наступа прелазно доба, то јест даљи развој, то јест цивилизација. ( Цивилизација је прелазно доба. ) У том даљем развоју наступа феномен, нова чињеница која никога не може да мимоиђе, а то је развој личне свести и одрицање неспоредних идеја и закона ( ауторитарних, патријархалних, масовних закона). Човек као личност увек је у том стадијуму свог општегенетског развоја ступао у непријатељски, негативан однос према ауторитарном закону маса и свих. Стога је увек губио веру у Бога.( Тиме су зе завршавале најразличитије цивилизације…“
„Социјализам је себе назвао Христом и Христовим идеалом, а је ли ту Христ или тамо…не верујте Апокалипси.
Социјализам је онај последњи, крајњи ступањ развоја личности,ступањ пре идеала, али он није норма, тј. у њему нема максимално свесно развијених појединачних личности максимално сједињених у име лепоте идеала са другим личностима, личности које су, колико својим разумом толико и целим својим бићем (тј. најнепосреднијим путем) дошле до уверења да се максимално располагање самим собом граничи са саможртвовањем.
Патријархат је био првобитно стање. Цивилизација је средње,прелазно стање. Хришћанство је трећи и последњи ступањ развоја човека, али ту се развој и завршава, ту се достиже идеал, иза којег – већ по самој логици, већ самим тим што је у природи све математички тачно те, према томе, ни ту не може бити ироније и подсмеха – постоји будући живот“.
„Учење материјалиста је свеопште кочење и механизовање материје, дакле смрт. Учење истинске филозофије јесте уништење инерције, тј. оно је мисао, тј. средиште и Синтеза васељене и њене спољашње форме – материје, тј. Бог, тј. бесконачни живот“.
„Револуционарна партија зато и не ваља што ће жртвовати више него што сам резултат вреди, што ће пролити крви далеко више него што вреди сва вајда. ( Уосталом, крв је за њих јефтина.) Свако друштво може да прихвати само онај ступањ прогреса до кога се развило и који је почело да схвата. Зашто ићи даље и скидати с неба звезде?…“ (Ф. М. Достојевски: БЕЛЕЖНИЦЕ, Љубљана – Београд, Партизанска књига, 1982 , стр. 67; 69 – 70 ; 37; 38)

ЋУМУР – дрвени угаљ. Разликују се две врсте дрвеног угља, према дебљини дрвета које је употребљено за његово грађење. Од дебелих облица грађени ћумур зове се : калем ћумур. Угаљ од грања и огранака који граде Цигани зове се : цигански ћумур (РКМ 2; 370)

УФ – узвик за изражавање досаде, бола : Уф, тако ми нешто није добро! Турски тако исто. – Векови заједничког живота Турака и Срба на Балкану, показали су, поред осталог, да и један и други народ имају исте изразе за неке ствари, за руку: време, почетак: Из прве руке плаћаше нам добро, па после јок. Кришом: Може ли испод руке да се нађе? У једном ферману из Дубровачког архива од 24 реби – ул – ахара 1020 ( 6 – VII – 1611) год. стоји : El altindan satanlarin tuz akčesi miri ičun girift olunmasi (тј. новац од соли који се кришом – испод руке продаје да се заплени у државну корист) , итд. (РКМ 2; 185) Велики је број турских речи и израза, које су добеглице са Косова донеле у Звижд и Босиљковац,  обнављајући га, почетком 18. века. Више су п р и м и л и, у ствари, у обичај узете речи из турског, него из влашког од својих најближих, првих суседа. Донели су и лирске песме које нису биле – како вели Г. Елезовић – д о м о р о д н е, него су и оне донесене са стране. За трговачким караванима ишле су и песме које су полазиле најпре од Сарајева и Скадра, а после су долазиле и из Скопља и из крајева даље низ Вардар. Обе се те оријентације, не само трговачко – привредне него и духовне, јасно запажају и на народним песмама… (РКМ 2; 548)
Zavetine, 5, 14, 2000, a

УШУР – десетак у стварном и фигуративном значењу: Њему је Бог узео ушур, ти немој да гледаш њега!... Арап. ušr im. 1 / 10; по шеријатском пропису узимање за државу десетог дела од свега што земља роди…

ЦИГАНСКЕ ПОЉАНЕ – т. Циганско падалиште, изнад Босиљковца; утрине

ЦРНЕ СВАДБЕ – обред из самртног ритуала Влаха. Кад младић или девојка умру, приређују им се црне свадбе да не би неожењени (неудате) отишли на онај свет. То се чини на дан сахране, пре укопа. Изабрани младић и девојка иду са буклијом кроз село и позивају остале младиће и девојке да се сакупе у одређено време ради одржавања црне свадбе. Ако умре младић, девојка (обично његова вереница), прави барјак од белога платна, на њему извезе речи посвећене умрлом и његово име. На барјак окачи канице, огледало, фотографију покојника, мараму и друге дарове (чарапе, пешкире и др.).
Барјак на челу поворке у којој се налазе младићи и друге девојке и покојникова родбина, носи најчешће покојников најбољи друг. Свим девојкама је распуштена коса, а у рукама носе свеће. Поворку прате обавезно свирачи. Поворка се креће кроз село, поље , обилазећи места на којима је покојник најрадије боравио, затим иду до извора и намењују му воду, и врате се кући. Након сахране сваке недеље
са барјаком се иде на гроб покојника и у коло приликом организовања игранки. Тада се намењује коло за душу покојника, а присутнима дели храна и пиће намењено покојнику. На четрдесет дана или пола године прекида се црна свадба тако што се код куће или на гробу сломи црни барјак. Позову се момци и девојке и оките
цвећем, марамама и огледалима

Крај хиљаду и једне ноћи – верзије, књиге без краја : … Допире са раскршћа, кроз расцветано жбуње јоргована.
Христос се роди!
Ваистину се роди!
Место са кога извиру митови, пуно је паучине. И полумрачно као таван, на коме има слепих мишева. Ко жели да упозна Србију, нека крене возом уочи ускршњег празника, на исток, запад, север или југ, свеједно. Нека обухвати погледом купе,
физиономије сапутника. Нека се удубљује у пределе кроз које јури воз. Нека баци, на успутним станицама, поглед на “клозете” станичне; они ће му одмах рећи у какву је земљу стигао…
Христос се роди!
Ваистину се роди!
Нека понешто од мноштва утисака и прибележи.Нека у његов путнички пртљаг ускочи дивљи зец у трку, крик јутарњи паунова, прелет јаребица…

Београд, Спасовдан 2009 – Васкрс 2012.

Advertisements