Ознаке

Мишљеновачка улица - Бењино брдо Бб (шут према гробљу  тзв. Доње Мале), фотодокументација Заветина, 2013.

Мишљеновачка улица – Бењино брдо Бб (шут према гробљу тзв. Доње Мале), фотодокументација Заветина, 2013.

Волим  предвечерја у Звижду, обично их проводим у шетњама, обилазећи ближе делове имања мојих родитеља, оне надомак села. Не једном, више пута сам пред ноћ гледао, последњих  година, падање многобројних врана на врхове багремова око месне цркве. Чинило се да има више црних врана него лишћа! Летеле су и ноћу, долећући уз Пек, или преко брегова који одвајају Поморавље и Стиг од Звижда. Зашто су баш тај простор, порту и густи багремар иза цркве, изабрале као место за свој конак? Је ли то неки знак, знамење? Јесу ли ту најсигурније од узнемиривања људи?

Гимназију сам започех у Пожаревцу, али наставио сам је у истуреном одељењу  пожаревачке гимназије у Кучеву. За неколико година  истурена одељења прерасла су у самосталну гимназију . Писао сам песме и романе, које никада нисам објавио, већ као гимназијалац, па ме у гимназији – ваљда зато што сам био једини који се окушавао у  стварању стихова – прозваше већ у другом разреду  „Песник“. Мало ме је људи у Кучеву знало по имену и презимену, али по надимку су ме познавали многи. Био сам у тој вароши обележен већ са шеснаест година, „бела врана“.
Ваљда када сам матурирао (крајем шесдесетих), Пожаревљани су организовали неку културну смотру свих општина које административно гравитирају Пожаревцу, и у оквиру те културне смотре, једне вечери, беше и књижевни сусрет – на коме је учествовало десетак млађих песника, међу њима и гимназијалац, сада већ пок.  Петар Јевтовић. Можда је  пок. песник имао душу беле вране? Своју је можда изгубио и тако је сачувао (у песми  Марш костура он вели :  „Тешко је у овој мраморној магли, / преживети  нерасцепљен и до јутра“ ,  и та два стиха на најкраћи могући начин изражавају његову песничку и судбинску позицију).  Јевтовић је старински песник; таквих је све ређе; старински песник који живи у модерним временима. Подсетио ме је на белу врану и на нешто што припада миту мог дечаштва и младости, на нешто чега више нема. Слушајући Јевтовићеву Песму беле вране,  сетио се једне друге беле вране, из мога дечаштва и младости.  „Не мислим у Већини „,  тако започиње Јевтовић  своју песму и објашњава :  „Већина је масивна и тешка“. Да не би било забуне, песник подвлачи : “ Не горим у Већини. / Набацани у Гумна, не горе, / већ диме. И обавезно, лажу ПОМОДНО / кроз Димне Завесе „.

Кад склопим очи и покушам поново да замислим, укаже ми се пусто поље преко железничке пруге, испод села у коме сам рођен. И високо у небу изнад поља  крештање –  стотине врана. Придолазе им  у помоћ и  вране са околних брда : вране су кружиле око неке беле птице у висини,  једне једине. Устремљивале се на њу, као  кобац. Чинило ми се да се чуо звук кад је лупе крилима. Чобани и свињари, старији сеоски момци који су такође пратили на крају села тај  необични ваздушни птичији окршај рекоше да вране нападају „белу врану“. Бела птица је одступала постепено, бранила се. Битка птица у небу померала се према ободима брегова на североистоку.

Десетак црних врана непрестано је нападало белу врану, а стотине су кружиле у великом луку и грактале. Друге црне вране кружиле су  у још већим концентричним круговима – крештале, дозивале  у помоћ друге вране. И зачудо, те  друге црне вране инстиктивно су се одазивале и долетале са разних страна  у јатима према окршају у току. После извесног времена, хиљаде црних врана нестало је иза високих обода североисточних брегов…. – Зашто је гоне? вероватно сам упитао неког старијег момка. „Вране гоне смрдиврану, белу врану“.  То није био прави одговор.
Какав је исход  тог окршаја између хиљаде црних и само једне беле вране?Је ли бела врана успела да утекне црној и надмоћнијој бројној војсци врана? Или је била дотучена далеко од наших очију. иза седам брегова? Док сам слушао  стихове,  споменутог покојног песника вршњака, који су можда и невешто написани, сетио сам се оног ратоборног јата врана из мога завичаја, из дечаштва. Оног црног јата које се из трена у трен увећавало насрћући на белу врану. Зашто су је тако нападале и отерале из мога видокруга? Зато што је бела? Зато што је друкчија? У тој улози „беле вране“, ја сам – и несвестан тога – био већ од првог разреда гимназије. Не знам зашто ми је таква улога додељена, али између речи или надимка Песник и Бела врана постоји проклети знак једнакости. У месту у ком сам рођен, месна црква подигнута је на једном брежуљку на улазу у село, изнад железничке пруге и пута Пожаревац – Зајечар. Село више није онакво каквим га памтим ; за педесетак година угасило преко стотину кућа. Смањио се број мештана. Чини се све је више црних врана, што је мање људи ; као да их привлаче полуопустела наша села?…
    Све је више гробаља, све су пространија. Црне вране су се намножиле, а белу не видех барем педесет година. Ако не рачунамо песнике које знам… Неколицину…

Advertisements