Đilas: Samo ste zamenili mesta

djilas

Lider DS-a Dragan Đilas kaže da Srbija ne dobija novu već rekonstruisanu vladu u kojoj je došlo do zamene na mestu premijera i prvog potpredsednika vlade.

Đilas kaže da u novoj vladi nema mnogo novih ljudi i da je došlo do onoga što se nudilo da se promeni i bez izbora, da Vučić bude premijer a Dačić prvi potpredsednik vlade „Nema ničeg novog u novoj vladi i to je jedna priča koja se može pominjati u stripovima kroz rečenicu kako je bolje biti lep i bogat, nego siromašan i ružan“, rekao je Đilas.

Podsetiću vas da ova vlada ima 19 članova, a da je vlada koju vi smatrate da je najneuspešnija bila a to je vlada Mirka Cvetkovića imala jedno mesto više i to Ministarstvo za Kosovo i Metohiju. Pošto Kosovo nije deo Srbije, logično je da nema ni potrebe za ovim ministarstvom„, rekao je Đilas.

On nije želeo da govori o ministrima jer smatra da oni zaslužuju šansu, posebno u prvih 100 dana ali je naveo da se začudio što je Bratsilav Gašić ministar odbrane, čovek koji ima iskustva u privredi i sa stečajima. 

Dva ministra su zamenila pozicije u vladi – Zorana Mihajlović i Aleksandar Antić. Zorana u svojoj biografiji iima stručnost za energetiku i oblast koju je vodila a sada prelazi u saobraćaj i infrastrukutru, Antić koji je radio zajedno samnom u Beogradu zaista ima stručnosti i iskustvo za saobraćaj i infrastrukturu. Ako su oni svoje poslove do sada dobro radili zašto su zamenili mesta? Ja ne mogu da tvrdim da je ova promena došla kao rezultat zahteva jedne velike svetske sile, ja to ne mogu da tvrdim jer nemam dokaze za to ali je zaista pitanje zašto je došlo do ove zamene„, rekao je lider DS-a.

Đilas je novom i starom ministru finansija Lazaru Krstiću kao i mandataru Vučiću naveo da Srbija sada ima katastrofalne ekonomske pokazatelje gde je prihod u budžetu u martu 10 posto niži nego prošle godine u martu, da je ogroman deficit, i da je prihod od PDV-a 18 posto niži nego pre tačno godinu dana. On je dodao i da je javni dug za poslednje dve godine povećan i da sada iznosi 6 milijardi evra.

Zaposlenost je manja, imamo manji broj zaposlenih nego penzionera i to su činjenice„, kaže Đilas koji podržava stav mandatara Vučića da se ne smanjuju penzije jer su penzije inače male. 

Taj deo populacije teško živi a još teže žive njihova deca koja nemaju posla. To je tačno, i to je rekao i mandatar i ste strane puna podrška da se penzije ne smanjuju„, rekao je lider DS-a.

Đilas navodi da ekonomija nije jedini, mada jeste veliki problem, a da je ključno kako izgleda Srbija u kojoj se danas živi.

On kaže da je u Srbiji agresija ogromna i pita se ko je kriv za to jer te agresije nije bilo pre nekoliko godina kada je DS bio na vlasti.

„Vi sada imate proteste zbog ubistava, da li je tačno da je povećan broj ubistava i nasilja u porodici, da je droga jefitnija nego ikada…Na žalost naša realnost je da je stepen nasilja orgroman, a bilo bi dobro za početak da ljudi kada govore i kada nešto žele da kažu o svojim protivnicima da uvedu barem malo tolerancije“, rekao je Đilas.

On je upitao šta znači rečenica koje se mogu pročitati i koje se izgovaraju da DS mrzi Srbiju.

Vučić: „Moja je odluka o Zorani i Antiću“

Vučić je odgovarajući na Đilasove zamerke između ostalog rekao da je lično odlučio o rotaciji ministara energetike i saobraćaja i da „nijednom predstavniku velikih sila nije palo napamet da nešto traže o sastavu vlade“.

„Ja verujem da Vučić voli Srbiju, ali šta znači da se kaže da mi mrzimo Srbiju? Zašto ne promenite rečnik,Srbiji bi bilo bolje kada bi naša rasprava drugačije izgledala, kada bi bila bez lične mržnje i ličnih napada. Svako ima pravo na svoje mišljenje, većina ima pravo da donosi odluke ali to ne znači da manjina nije u pravu i da za nju ne treba da bude razumevanja„.

Đilas dodaje i da je Sribja zemlja u kojoj više puta osuđivani kirimnalac Kristijan Golubović, koji je veći deo života proveo u zatvoru nego na slobodi, gostuje po medijima i priča šta hoće.

„Dajte da se ministar kulture i informisanja oglasi po ovom pitanju, da kaže svoje mišljenje i da se meša u svoj posao“, rekao je Đilas.

On je naveo i da DS ne prihvata prodaju i privatizaciju najvećeg broja državnih i javnih preduzeća, da neka od njih treba prodati ali EPS i strateška preduzeća – nikako. On je podsetio da je pre dve ipo godine članica SNS-a i sadašnja guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković izjavila da će se opasati bombama da bi odbranila Telekom i zapitao šta se promenilo.

Đilas je upozorio da će Srbija imati privatizaciju države u kojoj jedan čovek odlučuje. Đilas je pitao Vučića zašto u vladi ima ministre Krstića i Udovički sa kojima se ne slaže oko penzija i ako imaju tako drastično drugačija mišljenja.

Dobro je što ćete ukinuti solidarni porez, ali mislim da nije dobro da se svima smanje plate za 10 posto, posebno ne ljudima koji rade najodgovornije poslove u zemlji, oni moraju da budu dobro plaćeni, ti ljudi u obrazovanju, u zdravstvu, u javnim preduzećima…

Đilas isitče da mora da se pokrene privreda i da se izađe iz ciklusa gašenja i da se napravai preokret.

„Potrebne su državne investicije, pokretanje građevinske industrije i mere da se podstiče zapošljavanje i olakšava rad malih i srednjih preduzeća“, zaključio je Đilas.

„Naivna je ideja da će oni koji ostanu bez posla naći zaposlenje u novim privatnim kompanijama“, rekao je predsednik DS-a.

Đilas je ocenio i da će za manje od godinu dana Vlada Srbije biti rekonstruisana, i kritikovao to što ministri koji će se baviti ekonomijom i privredom nemaju, kako tvrdi, iskustva u realnoj privredi.

(B92)

)))))))))

Đilas: Samo ste zamenili mesta.

Poslednji američki ambasador u SSSR-u: Putin je u pravu, raspad SSSR je bila tragedija

Poslednji američki ambasador u SSSR-u Džek Metlok kaže da SAD nisu želele raspad Sovjetskog Saveza i podseća da je stariji Džordž Buš opominjao Ukrajince da se suzdrže od “samoubilačkog nacionalizma“. Krim će koštati Rusiju više nego zapadne sankcije, ocenjuje američki diplomata u intervjuu austrijskom „Di preseu“.

Vlast, pre svega ona politička, postavljena je u teoriji kao racionalna – u praksi, ona je samo bliže ili dalje od tog ideala. Zato treba uživati u svakoj situaciji kada se javnosti ponudi pogled iza kulisa moći, kada se otvori pogled na žive procese, na momente u kojima se stvar počela razvijati na pogrešan način, a nije morala.

Jedan takav kratki pogled iza zavese pruža intervju američkog profesionalnog diplomate Džeka Metloka, objavljen u austrijskom dnevniku Di prese. Metlok je 1991. godine bio poslednji američki ambasador u tada još sovjetskoj Moskvi.

Ono što on danas, 23 godina kasnije i u kontekstu ukrajinske krize iznosi, drastično dokumentuje karakteristike spoljne politike jedine preostale, delom samoproglašene, velesile.

Metlokov intervju dokazuje da politika SAD-a itekako misli logično, da se barem u definicijskoj fazi kreće u prostoru „opšteg dobra“, da brzo i jasno formuliše rešenja koja „nose vodu“, odnosno pokazuju potencijal za trajnost i stabilnost, ali da se onda iz racionalno teško dokučivih razloga pokrene u suprotnom smeru.

– Gospodine ambasadore, koliko smo blizu novom Hladnom ratu?

U trenutnoj situaciji se sasvim sigurno ne radi o novom Hladnom ratu, onakvim kakvim ga pamtimo, sa elementima kao što su globalna konfrontacija dva suštinski različita sistema i dve filozofije, spiralno ubrzanom trkom u naoružanju i serijom lokalnih ratova.

Ono sa čime se sada nosimo je obična polemika i, kada situacija ne bi bila tako ozbiljna i tragična, karikaturalno ponavljanje starih hladnoratovskih mustri. Nivo svađalačkih tema je niži – one danas nisu globalne kao što su bile onda. Jedna stvar je ipak ista: Hladni rat je okončan kroz pregovore i razgovore, a ne kroz vojne operacije. Uz malo dobre volje to je i danas moguće.

– Da li ste u avgustu 1991. godine, kada ste otputovali iz Moskve, mislili da ćete jednog dana ponovo videti ruske tenkove kako ulaze u susednu zemlju?

SAD su se 1991. godine nadale da će Gorbačov na temeljima demontiranog Sovjetskog Saveza stvoriti dobrovoljnu uniju država. Osim toga, SAD nikako nisu ni želele raspad Sovjetskog Saveza – a posebno smo polazili od toga da Ukrajina neće i ne može biti uspešan primer države, ako se odluči za odvajanje od Sovjetskog Saveza.

Zbog toga je predsednik Džordž Buš prvog avgusta 1991. godine u poseti Kijevu opominjao Ukrajince da se suzdrže od „samoubilačkog nacionalizma“. Rekao im je: „Nemojte tumačiti pojam slobode kroz pojam samostalnosti! Opredelite se za slobodu, a ne samostalnost!“. Ukrajinci su se međutim odlučili upravo za suprotno i izabrali nezavisnost.

Tehnički gledano, Kijev se u proglašavanju nezavisnosti te 1991. godine oslanjao na dve grupe: na duboko antiruske nacionaliste na zapadu zemlje i na komunističku, proruski orijentisanu nomenklaturu na istoku. Pri tome je Kijev zanemario da se ta proruska nomenklatura distancirala od Sovjetskog Saveza ne zbog pozitivnih emocija koje bi gajila prema ukrajinskom nacionalnom osećaju, već kao znak neslaganja sa Gorbačovljevim reformama, njegovom „perestrojkom“.

– Vaš argument je da je Ukrajini bolje bez Krima. Zašto?

Zato što Krim od početka većinski podržava ljude kao što su Viktor Janukovič, tip političara koji ne samo da su protiv reformi, nego i aktivno rade na njihovoj opstrukciji. S druge strane, Krim će koštati Rusiju svu silu para – više nego što će je pogoditi zapadne sankcije.

– Kakva je uopšte budućnost Ukrajine?

Možemo se samo nadati da će Ukrajinci konačno naći nekog političkog vođu koji bi bio prihvatljiv za oba dela zemlje. Sav razvoj od 1991. godine do sada karakterističan je po potpunom odsustvu takve osobe. Ujedinjavajući „Nelson Mandela-tipovi“ političara su u principu svetski raritet.

Rešenje vidim u jednom federalnom sistemu, u kome bi svaki region birao svog guvernera, organizovao vlastitu mrežu obrazovnih institucija i generalno imao barem toliko prava kao pojedine države u SAD, ili nemačke federalne jedinice (Bundeslander).

Drugo, Ukrajini trebaju političke partije koje deluju nacionalno, na čitavoj teritoriji. Za sada su one gotovo isključivo regionalne partije.

Treće, potrebno je verodostojno obećanje da Ukrajina neće postati članica NATO-a. Rusija neće prihvatiti garancije koje su ispod nivoa verodostojnosti. Rusija nije nacija koja neurotično trči okolo sa „moramo da se širimo“ idejom! Naprotiv, to je nacija koja još uvek pokušava da izađe na kraj sa raspadom zemlje – a taj raspad je došao iznutra, a nije iznuđen spolja, iako se to u Rusiji ne doživljava na taj način.

Po meni, Putin ne greši mnogo kada kaže da je raspad Sovjetskog Saveza bio tragedija. Lično ne bih to nazvao tragedijom, ali da je bilo dobro – nije!

Priredila: Vesna Knežević, dopisnica RTS-a iz Beča

Poslednji američki ambasador u SSSR-u: Putin je u pravu, raspad SSSR je bila tragedija.

Из „Мемоара“ Проте Матеје Ненадовића

(Почетак)

ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).
ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).

Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле — осећам сада, да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе гробу прикучује.

Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живио. Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стрâ осврћем се ја на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми совест штогод пребацити могла.

Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив. Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. — То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.

Те све промене у мом животу, Москва и Петербург, Варшава и Беч, где сам негда био, појављују ми се као сан моје младости. Већу част моји’ современика и другова ’ладна је земља затрпала, млађи и вештији људи предузели су оне народне бриге и послове са којима смо ми управљали, отечество моје напредује, и ја радосно и задовољно повраћам се у ово скровито мало селце на огњиште моји’ дедова, да се одморим од моји’ трудова и да вас нејаке наставим на пут живота, да вас из малена научим љубити Бога и отечество. Промисао није могао лепшу забаву и занимање за моју старост дати, него да будем ваш учитељ.

Од 1793. године па до данас свакојаке промене биле су у Србији; ниједан тај догађај није учињен а да ја штогод не знам, или да нисам и собом участвовао. Цео тај простор мог живота и народни’ збитија стоји ми јоште живо у памети; и што је старији који догађај, тим га се лакше и точније опомињем. О свему томе ја би’ вам усмено приповедао, драга децо моја, али ви сте мали и не можете упамтити, а ја сам стар: лако могу умрети. Зато сам наумио да вам овде напишем: яжевидюхъдюихъиотцынашиповюдашами. У овом мом приповедању не тражите савршенство историописца, ни строги ред догађаја. За то треба вештије перо; и ја се надам у ком народу појаве се јунаци и људи заслужни за отечество, тај ће народ родити и оне људе који ће њи’ова дела описати. Ја ћу вам овде написати само мој живот и она ратна и нератна прикљученија која су у мој живот уплетена; не тражите у овом мом приповедању историчке свезе, ја не могу догађаје све по реду овде забележити, него ћу и’ писати кад се ког опоменем. Ја знам да ће исте догађаје доцније млого перо описати вештије, али истинитије неће.

Виртуелна књижевносt / Бранислава Илић

……Данас се људи окупљају у виртуелном простору око мисли које су им заједничке, око причи и песама које деле међусобно, гледајући у мониторе као странице књиге, или прозоре кроз које упознају на луталачкој стази неки нови свет.

(…………) технолошка достигнућа не могу променити бит уметности која суштински представља људску делатност, при чему уметничка дела „садрже људско искуство живота и света изражено на такав начин на какав се оно иначе не може изразити; умјетност је у том смислу самосвојна и незаменљива… Она тако ствара нову стварност која на свој начин даје људском животу сасвим нову смислену димензију… Уметност као људско стваралаштво не односи се само према прошлости и садашњости него и према будућности… она придоноси настајању новог људског света који је у непрестаном мијењању“. (М.Солар)

Управо прихватање тог непрестаног „мијењање људског света“ потребно је ради прихватања неких нових образаца и форми у којима се може стварати уметност, односно књижевност. Да ли можемо рећи да данас онај ко нема своју интернет страницу заправо и не може да рачуна на стопостотну видљивост и доступност потенцијалним примаоцима садржаја?

Сећам се када сам започињала своје крстарење Мрежом, није постојао никакав систем који ћу пратити. Где ћу се на крају наћи било је питање на које нисам никада умела да дам одговор. Данас, знам за нека места у том паралелном свету, која посећујем, а на која сам упутила свој РСС читач, и као таква она могу да дају извесну слику стања у српској виртуелној књижевности.

Мој циљ свакако није никаква систематизација и валоризација онога што налазимо расуто на све стране у виртуелном простору скрајнуте реалности. Питање које постављам је: чему писање о маргиналним, некаталогизованим текстовима који штрче у равни виртуелног мрака? Али: неминовност коју доноси развој технолошког напретка, као и време потпуно различито од онога које је обележило стање свести човека претходних векова, указују на чињеницу да се данас мора прихватити нови начин креације и комуникације.

У сваком случају, виртуелна књижевност постоји, у повоју, без система, без граница, без стандарда. Она користи могућности Велике Мреже како за информисање, тако и за објављивање готових књижевно-уметничких дела или бар покушаја, али и за сам процес стварања…

коментара 2 :

  1. Znaš šta, malo mi je konfuzan ovaj tvoj tekst, a pročitala sam ga nekoliko puta. Ili sam ja danas konfuzna?

    Danas, neko ko nešto stvara i nema svoju internet stranicu, pa to može da bude i nečiji izbor. Opet, ako je ima, to i dalje ništa ne znači (a može), niti u smislu kvaliteta publikovanog, niti u smislu posećenosti, niti da kvalitet i kvantitet nužno idu ruku pod ruku. Što se brojnosti tiče, uglavnom, mnogo toga se svodi na (samo)promociju. Digitalizovana realnost je navalentna u tom smislu da „tera“ stvaraoce (isto kao i obične korisnike) na permanentnu „socijalizaciju“ i trošenje vremena na sticanje i održavanje novih kontakata, tj. novih gledalaca, čitalaca, čega god. Nekada se sedelo u kafani i divanilo. Danas se smara po forumima, mikrobloguje po Twitteru, „druži“ na Facebooku. Jer, tamo „sedi“ potencijalna klijentela tj. konzumenti. To su mamci koji se zabacuju, a o efektima mogu da pričaju oni koji se time bave. Ti ljudima bukvalno treba da staviš nešto pod nos, jer većina neće da se „smara“ i da traži.

    Moram da priznam da mi nije potpuno jasno tvoje pitanje: „чему писање о маргиналним, некаталогизованим текстовима који штрче у равни виртуелног мрака?“

    Ili da ja tebi postavim pitanje: „Čemu pisanje o katalogizovanim tekstovima koji su totalni mainstream?“

    I još nešto, ne moraju se prihvatiti novi načini kreacije i komunikacije, jer i to je izbor pojedinca.

    Sem toga, mislim da je zaista nepotrebna bilo kakva standardizacija, trpanje u bilo koje šablone. Internet daje mogućnost svakome da pokaže nešto što stvara i mislim da je to dobro. Nisu nam potrebni samoproklamovani (ili nametnuti) autoriteti i institucije da daju svoj sud o tome, šta je kvalitetno, a šta nije. Potrebni su pojedinci koji misle svojom glavom, pa će, nadam se, umeti da odvoje žito od kukolja, kroz vreme.

    Sem toga, danas, kada praktično svako ko ima novca može da objavi knjigu (koju je napisao sam ili je unajmio ghost writera) dovoljno govori o kvalitetu klasičnog izdavaštva. Svaka šuša može da postane tzv. pisac time što objavi jednu jedinu knjigu koja nema nikakvu književnu vrednost.

    Mislim da sam već odavno odletela u offtopic, pa da prikočim.

  2. Moguće da je tekst konfuzan… Hoće to tako 🙂

    Akcenat je na samoj književnosti. I ono što želim ovim postom, tiče se mesta književnosti na internetu i njenih specifičnosti koje su jasne, bez obzira na način objavljivanja.

    Tekst je dakle, o odnosu između književnosti kao umetnosti i interneta kao medija.

    Pomislila sam da će rečenica o „nekatalogizovanim tekstovima“ zvučati grubo. Što se mene tiče, oni su izjednačeni sa onima iz štampe (koji su kako kažeš mainstream; iako i to ne mora biti tako: knjiž. avangarda nalazi mesto i u štampi), ali ako gledamo širu čitalačku publiku ili „stručnu javnost“ ne može se staviti jednakost između ova dva načina objavljivanja. Neko može da objavi 1000 pesama na svom sajtu, a koje će ostati u tišini ili će ih pročitati slučajni prolaznici, jer nema ko da kaže da to jeste (dobra) književnost (naravno da je moguće da taj pisac i ne želi da ga neko čita; što je sasvim drugo pitanje).

    Mislim da je problem objasniti da je književnost sa svojim osobinama prisutna i u jednom i u drugom medijumu – ona je ista, bez obzira na to kako dolazimo do nje.

Више: Виртуелна књижевност.

Treća vizija velikog proroka Milojka Kremanca

Treća vizija velikog proroka Milojka Kremanca

Proročanstvo

Predstavljamo vam treću viziju velikog proroka Milojka Kremanca.

„Bilo je to negde uz žetvu žita. Kako te noći od sparine nisam mogao da spavam u kući, izneo sam ponjavu pod lipu i legao u odeći.

Kroz modru su krošnju blago treperile zvezde i, tek ponegde, u travi, svetlucali svici. Onda sam čuo potmulu tutnjavu, kao da grmi iz dubine. Zemlja je počela da se trese, ali nekako čudno, kao da se propinje. Tih dana su bili učestali zemljotresi.

Psi su stali da zavijaju, da cvile, pevci da kukuriču, krave da muču, a narod je istrčavao iz kuća. Ja sam sve vreme mirno ležao. Nakon pola sata sve je ponovo utihnulo. I dalje sam zurio u zvezdano nebo, ophrvan laganim dremežom. U stvari, bilo je to neko čudno stanje, kao da sam u isto vreme bio i budan i u snu.

Kao da je java san, a san – java. Ne, to ne umem ovim rečima da opišem… Bio sam skoro kao obamro, kao da sam utrnuo… Imao sam svest o svemu, samo što je ta svest bila izvan mene…

DVA MILA BIĆA

Prolazio sam ispod dugačkog slapa, ali to je bio prolaz obasjan čudesnom svetlošću duginih boja… Potom sam se našao na nekim predivnim rudinama, prelepih cvetova umilnih mirisa, sa prekrasnim drvetima, a odasvuda je dopirala nekakva božanska svirka… Toliko je bila snažna ta milina i divota da mi je prosto došlo da se rasplačem od neke radosti…

U taj tren odnekud se preda mnom stvoriše dva bića od svetlosti. Ali, čudo jedno! Ta dva svetlosna bića, muško i žensko, kao da su bili jedno biće. Toliko su naličili jedno drugom, kao da su blizanci. Sve isto: boja kose i boja očiju, crte lica, stas, hod… samo što jedno ima divnu smeđu bradu. Da nije brade, ja bih pomislio da se samo jedno biće pojavljuje u nekakvom ogledalu. Da, čak im je i odeća bila skoro ista…

Videvši me onako zbunjena, blago me pomilovaše po glavi, iako nisam video da pružaju ruke ka meni. Milovali su me kao samom namerom svojom. Onda mi rekoše, a da pri tom opet nisu otvarali usta, da u njihovom svetu sve biva namera, sve polazi iz namere.

I ovo moram da pojasnim: ja zaista ne znam kada sam sa kojim bićem svetlosnim u kom trenutku razgovarao, kao da su mi istovremeno oboje kazivali… Ne, čas mi se činilo da kazuje jedno, čas da kazuje drugo, a čas, opet, da oboje osećaju, i misle, i kazuju isto… Ni sad ne znam da li su oni jedno biće ili su to dva bića od svetlosti.

Govorili su, a ja sam ih posve razumevao, i bili su mi nekako mili… Ništa mi tako milo nije u ovom svetu, kao njih dvoje što su. Isprva su kazivali o svom svetu. Rekoše mi da je njihov svet skup svekolikih ljubavi, da svako od nas u zemaljskom životu učestvuje kroz mnoga rođenja u stvaranju tog sveta. Kažu da mi sami taj svet stvaramo, da smo ga stvarali i da ćemo ga stvarati. Ali taj svet, koji bih ja nazvao nebeskim, nije jednak za sve, već ga svako od nas vidi spram sebe.

Po odlasku iz zemaljskog života, svako od nas ide u one predele tog nebeskog sveta koje je sam stvarao tokom zemaljskog života. Na primer, ako je čovek u zemaljskom životu bio ispunjen ljubavlju, lepim osećanjima i plemenitim delima, on će, po odlasku, ući u one predele koji i po boji, i po zvuku, i po svemu drugom, odgovaraju tim njegovim stanjima, duševnim i duhovnim.

Opet, ako je čovek bio mrzovoljan, pakostan i ako je činio rđava dela, ako je mučio bližnje i ubijao, on će, nakon zemaljske smrti, ući u predele bez boja i svetlosti… Tu će se sresti sa svojim stanjima i namerama, pretočenim u slike, iz zemaljskog života…

Onda su mi pričali o prostiranju i veličini tog nebeskog sveta. Rekoše da je taj svet i nešto najmanje a i najveće u isti mah. Najmanje, tako da može stati u svako, i najmanje živo biće – recimo u pčelu. I najveće, tako da obuhvata sva bića i svetove, sva sunca i vaskoliko zvezdano nebo.

Kako to otprva nisam mogao da shvatim, objasniše mi da njihov nebesni svet – a to je i naš svet – ima dvanaest dimenzija, pa je otuda i najmanji i najveći, budući da se prostiranje i veličina uslovljava dimenzijama samog nebesnog sveta, a da potom dimenzije sveta dolaze u saobraznost sa dimenzijama duše svakog od nas ponaosob, svakog živog bića…

SVAKO  RATUJE SA SOBOM

Pričali su mi potom o tome što se kod nas ovde dešava i šta će se dešavati. Kazivali su mi o ratovima koji se vode, o stradanjima, ali mi rekoše da je to sve sa svrhom, da su i sami ti ratovi naša htenja, naše namere… Niko ne gubi i niko ne dobija rat, već je to čišćenje. Jedni odlaze ovamo, drugi onamo; jedni će se ponovo vratiti, a drugi se ne vraćaju jer je isteklo njihovo zemaljsko vreme.

Tada ih upitah za pakao i htedoh da znam gde se nalazi, na kojoj strani. Razumevši moje neznanje, objasniše mi da je ovaj nebesni svet u stvari i raj i pakao, samo za jedne je ovo a za druge ono. Svako ga vidi na svoj način, ponoviše mi…

Ratovi se vode iz straha, iz osećanja ugrođenosti… Ali, i strah i ugroženost su opsena, varka, obmana… Jedan narod, recimo, uobrazi da je ugrožen od drugog ili drugih naroda i krene u rat da bi zaštitio, spasao sebe. Vaistinu, taj narod nije istinski ugrožen spolja, već samo tako misli.

Ako je odnekud ugrožen, onda je ponajviše ugrožen iznutra. Nijedan narod nije ugrožen spolja, svaki je narod ugrožen iznutra, iz sebe samog. Tako biva i sa pojedincima. Niko nikoga ne napada; svako je u zavadi, u sokobu sa samim sobom. Svako vodi rat sa svojim vlastitim negativom…

Evo, tvoj narod je u ratu sa vlastitim negativom, sa senkom svojom… Niti je tvoj narod ugrožen od onog drugog naroda, niti je onaj drugi narod ugrožen od tvog naroda, već su oba ta naroda u sukobu, u ratu sa samim sobom…

Kad bi ta dva naroda, u stvari kad bi pojedinci tih dvaju naroda, promenili svoja mišljenja i osećanja, svoje reči i dela, tada bi se i sami ti narodi u suštini svojoj promenili. Jer, narodi su bez suštih pojedinaca pričina. Ako nema pojedinaca i ličnosti, onda nema ni naroda. Narod je samo skup, po nečemu srodnih, pojedninačnih energija, kao što je i čovečanstvo, opet, nekakav skup energija mnoštva različitih naroda i pojedinaca, i tako do besvesti…

Otuda mi u nebesnom svetu ne možemo da razumemo veličanje naroda, nacije vlastite, budući da je to izvor mnogih zala u zemaljskom svetu. Bitan je pojedinac sušti, a narod je tek zajednica po nečemu srodnih suštih. Možda je i ta srodnost varljiva, budući da je stodnost po telesnom, po krvi, a ne srodnost po duhu.

Stoga smatramo da je osećanje ugroženosti veoma opasno, i za pojedince, i za narode. Osećanje ugroženosti je, bez sumnje, negativno osećanje, negativna energija, koja se godinama, iz pokoljenja u pokoljenje, isprva razvija na podnebesnoj ravni, da bi se potom javila i u zemaljskom svetu. Od osećanja ugroženosti, rekoše mi, najviše boluju takozvani ratnički narodi.

U stvari, ratnički duh jednog naroda u srazmeri je sa osećanjem ugroženosti, odnosno, to je posledica kolekivnog negativnog osećanja.

CRKVE U SVETLOSTI

Bića od svetlosti su se prosto čudila kako čovek, ali i čovečanstvo, posle toliko hiljada godina, još ne može da shvati da se sve rešava na višim ravnima, u ravnima čistog duha, na podnebesnom planu. Svako od nas, pa i vaskoliki narodi, može da promeni vlastitu sudbinu. Valja se samo usaobraziti sa voljom viših bića od svetlosti. Tako se mržnja može preokrenuti u ljubav, zlo u dobro, a onda će se i sve drugo posve preinačiti…

Dalje sam čuo da je globalna duhovnost u ovom vremenu veoma opala, da su se mnoge crkve sasvim udaljile od svojih izvornih učenja, da su mnogi sveti hramovi postali pećine razbojničke, da je svetom zavladalo bezbožništvo.

Rekoše da i crkvama Gospodnjim ima dosta onih koji bogohule, koji narode vode putem propasti i zla. Zato će ove sadašnje crkve, koje su odavno potamnile,zauvek nestati, a javiće se nove, crkve u svetlosti. Neki od onih koje je sadašnja crkva Gospodnja odbacila i proklela, ući će čisti u nebesni svet, dok će mnogi predstavnici te iste crkve, pa čak i njezini svetitelji, morati iznova da se rode, kako bi došli do prave istine o podnebesnom i nebesnom svetu.

Tvoj narod će, rekoše mi, u ovom vremenu dosta stradavati, zato što će se povesti za lažnim spasiteljima i izbaviteljima, ali ovo je ujedno i veliko čišćenje, i tvog a i drugih naroda. Za svaki narod najopasniji su upravo oni koji pričaju o njegovoj ugroženosti, koji vode narode u ratove. To su čisto zemaljski duhovi, koji nemaju uvida u poredak nebesnog sveta.

OSTAĆE MRŽNJA

Pitao sam ih kad će se i kao okončati rat između Srba i Hrvata, nešto mi rekoše da se tajna krije u broju devet, što je konačan zbir svih dana rata. Ali, dodadoše, strašnije će biti ono vreme posle rata. Tada neće biti pucanja i ubijanja na fizičkom planu, ali će od silnog naboja mržnje mnogi, i na jednoj i na drugoj strani, umirati od teških bolesti.

Mržnja između ovih dvaju naroda biće toliko velika da će je samo manjina izdržati. Svet neće videti takve mržnje, a to je upravo ono najstrašnije. Od silne mržnje čak će se mnogi i telesno izmeniti, prosto poružnjeti. Na kraju, u neko doba, nestaće mržnje između ovih naroda sada zaraćenih, kad se dve vaše crkve sadašnje spoje u jednu crkvu, ali će to tada biti posve nova crkva u svetlosti.

Tada će vaši narodi vaistinu shvatiti da su jedno bratstvo i da ih je vlastito zlo bilo gotovo prepolovilo…

Nakon ovoga, i sami ophrvani tugom, dva svetlosna bića što su jedno, ispratiše me do onog istog slapa duginih boja i, uz blag smešak, dadoše mi znak da prođem ispod vodopada…

Kad sam se prenuo, osetio sam studen čitavim telom i, gotovo da nisam mogao micati udovima. Nada mnom je šumela krošnja lipe.

Kroz granje sam video tek poneku treptavu zvezdu, a na istoku se rumenilo nebo…“

(conoplja news)

KREMANSKO PROROČANSTVO: DVA NARODA NA BALKANU SU JEDNO BRATSTVO, a vlastito zlo ih je gotovo prepolovilo.