Ознаке

(Почетак)

ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).

ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).

Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле — осећам сада, да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе гробу прикучује.

Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живио. Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стрâ осврћем се ја на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми совест штогод пребацити могла.

Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив. Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. — То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.

Те све промене у мом животу, Москва и Петербург, Варшава и Беч, где сам негда био, појављују ми се као сан моје младости. Већу част моји’ современика и другова ’ладна је земља затрпала, млађи и вештији људи предузели су оне народне бриге и послове са којима смо ми управљали, отечество моје напредује, и ја радосно и задовољно повраћам се у ово скровито мало селце на огњиште моји’ дедова, да се одморим од моји’ трудова и да вас нејаке наставим на пут живота, да вас из малена научим љубити Бога и отечество. Промисао није могао лепшу забаву и занимање за моју старост дати, него да будем ваш учитељ.

Од 1793. године па до данас свакојаке промене биле су у Србији; ниједан тај догађај није учињен а да ја штогод не знам, или да нисам и собом участвовао. Цео тај простор мог живота и народни’ збитија стоји ми јоште живо у памети; и што је старији који догађај, тим га се лакше и точније опомињем. О свему томе ја би’ вам усмено приповедао, драга децо моја, али ви сте мали и не можете упамтити, а ја сам стар: лако могу умрети. Зато сам наумио да вам овде напишем: яжевидюхъдюихъиотцынашиповюдашами. У овом мом приповедању не тражите савршенство историописца, ни строги ред догађаја. За то треба вештије перо; и ја се надам у ком народу појаве се јунаци и људи заслужни за отечество, тај ће народ родити и оне људе који ће њи’ова дела описати. Ја ћу вам овде написати само мој живот и она ратна и нератна прикљученија која су у мој живот уплетена; не тражите у овом мом приповедању историчке свезе, ја не могу догађаје све по реду овде забележити, него ћу и’ писати кад се ког опоменем. Ја знам да ће исте догађаје доцније млого перо описати вештије, али истинитије неће.

Advertisements