Ознаке

Poslednji američki ambasador u SSSR-u Džek Metlok kaže da SAD nisu želele raspad Sovjetskog Saveza i podseća da je stariji Džordž Buš opominjao Ukrajince da se suzdrže od “samoubilačkog nacionalizma“. Krim će koštati Rusiju više nego zapadne sankcije, ocenjuje američki diplomata u intervjuu austrijskom „Di preseu“.

Vlast, pre svega ona politička, postavljena je u teoriji kao racionalna – u praksi, ona je samo bliže ili dalje od tog ideala. Zato treba uživati u svakoj situaciji kada se javnosti ponudi pogled iza kulisa moći, kada se otvori pogled na žive procese, na momente u kojima se stvar počela razvijati na pogrešan način, a nije morala.

Jedan takav kratki pogled iza zavese pruža intervju američkog profesionalnog diplomate Džeka Metloka, objavljen u austrijskom dnevniku Di prese. Metlok je 1991. godine bio poslednji američki ambasador u tada još sovjetskoj Moskvi.

Ono što on danas, 23 godina kasnije i u kontekstu ukrajinske krize iznosi, drastično dokumentuje karakteristike spoljne politike jedine preostale, delom samoproglašene, velesile.

Metlokov intervju dokazuje da politika SAD-a itekako misli logično, da se barem u definicijskoj fazi kreće u prostoru „opšteg dobra“, da brzo i jasno formuliše rešenja koja „nose vodu“, odnosno pokazuju potencijal za trajnost i stabilnost, ali da se onda iz racionalno teško dokučivih razloga pokrene u suprotnom smeru.

– Gospodine ambasadore, koliko smo blizu novom Hladnom ratu?

U trenutnoj situaciji se sasvim sigurno ne radi o novom Hladnom ratu, onakvim kakvim ga pamtimo, sa elementima kao što su globalna konfrontacija dva suštinski različita sistema i dve filozofije, spiralno ubrzanom trkom u naoružanju i serijom lokalnih ratova.

Ono sa čime se sada nosimo je obična polemika i, kada situacija ne bi bila tako ozbiljna i tragična, karikaturalno ponavljanje starih hladnoratovskih mustri. Nivo svađalačkih tema je niži – one danas nisu globalne kao što su bile onda. Jedna stvar je ipak ista: Hladni rat je okončan kroz pregovore i razgovore, a ne kroz vojne operacije. Uz malo dobre volje to je i danas moguće.

– Da li ste u avgustu 1991. godine, kada ste otputovali iz Moskve, mislili da ćete jednog dana ponovo videti ruske tenkove kako ulaze u susednu zemlju?

SAD su se 1991. godine nadale da će Gorbačov na temeljima demontiranog Sovjetskog Saveza stvoriti dobrovoljnu uniju država. Osim toga, SAD nikako nisu ni želele raspad Sovjetskog Saveza – a posebno smo polazili od toga da Ukrajina neće i ne može biti uspešan primer države, ako se odluči za odvajanje od Sovjetskog Saveza.

Zbog toga je predsednik Džordž Buš prvog avgusta 1991. godine u poseti Kijevu opominjao Ukrajince da se suzdrže od „samoubilačkog nacionalizma“. Rekao im je: „Nemojte tumačiti pojam slobode kroz pojam samostalnosti! Opredelite se za slobodu, a ne samostalnost!“. Ukrajinci su se međutim odlučili upravo za suprotno i izabrali nezavisnost.

Tehnički gledano, Kijev se u proglašavanju nezavisnosti te 1991. godine oslanjao na dve grupe: na duboko antiruske nacionaliste na zapadu zemlje i na komunističku, proruski orijentisanu nomenklaturu na istoku. Pri tome je Kijev zanemario da se ta proruska nomenklatura distancirala od Sovjetskog Saveza ne zbog pozitivnih emocija koje bi gajila prema ukrajinskom nacionalnom osećaju, već kao znak neslaganja sa Gorbačovljevim reformama, njegovom „perestrojkom“.

– Vaš argument je da je Ukrajini bolje bez Krima. Zašto?

Zato što Krim od početka većinski podržava ljude kao što su Viktor Janukovič, tip političara koji ne samo da su protiv reformi, nego i aktivno rade na njihovoj opstrukciji. S druge strane, Krim će koštati Rusiju svu silu para – više nego što će je pogoditi zapadne sankcije.

– Kakva je uopšte budućnost Ukrajine?

Možemo se samo nadati da će Ukrajinci konačno naći nekog političkog vođu koji bi bio prihvatljiv za oba dela zemlje. Sav razvoj od 1991. godine do sada karakterističan je po potpunom odsustvu takve osobe. Ujedinjavajući „Nelson Mandela-tipovi“ političara su u principu svetski raritet.

Rešenje vidim u jednom federalnom sistemu, u kome bi svaki region birao svog guvernera, organizovao vlastitu mrežu obrazovnih institucija i generalno imao barem toliko prava kao pojedine države u SAD, ili nemačke federalne jedinice (Bundeslander).

Drugo, Ukrajini trebaju političke partije koje deluju nacionalno, na čitavoj teritoriji. Za sada su one gotovo isključivo regionalne partije.

Treće, potrebno je verodostojno obećanje da Ukrajina neće postati članica NATO-a. Rusija neće prihvatiti garancije koje su ispod nivoa verodostojnosti. Rusija nije nacija koja neurotično trči okolo sa „moramo da se širimo“ idejom! Naprotiv, to je nacija koja još uvek pokušava da izađe na kraj sa raspadom zemlje – a taj raspad je došao iznutra, a nije iznuđen spolja, iako se to u Rusiji ne doživljava na taj način.

Po meni, Putin ne greši mnogo kada kaže da je raspad Sovjetskog Saveza bio tragedija. Lično ne bih to nazvao tragedijom, ali da je bilo dobro – nije!

Priredila: Vesna Knežević, dopisnica RTS-a iz Beča

Poslednji američki ambasador u SSSR-u: Putin je u pravu, raspad SSSR je bila tragedija.

Advertisements