Ознаке

ГИЉОТИНА

Све живо има своју гиљотану, и најситније бубе,

лисне ваши, и птице колибри, и брзи нојеви,

Мајмуни из дубоких шума, полуслијепи, и змије

што им у сусједству живе, без изузетка, имају

гиљотину сличну себи и својим потребама.

А анђели, шта је с њима, и браћа им ђаволи,

могу ли да живе без оштре и хитре гиљотине?

Господ Бог, лично, у врту препуном мириса,

негдје у углу, заклоњену од посјетилаца,

држи ли гиљотину само њему знану и вјешту

да у трену, онако како се међу боговима ради,

оконча једну причу, како би другој начинио

право мјесто – ако исти поредак влада

у ова два свијета о којима имамо вијести.

ЦИП, последње странице у књизи, клапна,  белешка о Рисојевиићу у књ. Ранко Рисојевић: Изабране и нове песме / Одбрани и нови песни . - ИП Арка Смедерево - ИД Матица  македонска, Скопје , Смедерево, 2008 - Библиотека Логос - Српски венац (препеев Ристо Василевски)

ЦИП, последње странице у књизи, клапна, белешка о Рисојевиићу у књ. Ранко Рисојевић: Изабране и нове песме / Одбрани и нови песни . – ИП Арка Смедерево – ИД Матица македонска, Скопје , Смедерево, 2008 – Библиотека Логос – Српски венац (препеев Ристо Василевски)

ВРХОВНИ ЗАНАТ

Свако има неко занимање,

прије или касније, оно му се

припије уз тијело – једно су.

Чиме се ти бавиш, Господе,

у преобиљу свога времена?

Свијет си овај коначно створио,

добар или лош, једини, није то

више толико важно, ако си докон.

Ту нешто није у реду – засучи

рукаве, пљуни у шаке, прихвати се

здравог посла, крчи и сади!

Данас и овдје, Господе,

и да те дјеца твоја гледају!

насл. страна корица

насл. страна корица

ПЈЕСМА О СВЕСЦИ

Опрости ми, свеско, што сам те занемарио.

Поставпти тјелесно лијен, пунио сам се смислом.

Једини извор из ког сам пио, јесам ја сам.

Опрости ми што сам те ставио испод тешких књига

у којима је скупљена мени непотребна мудрост.

Заборавивши њену сврху, данима гледам оловку –

зашто да је више узимам у руку.

Ако не додирујем оловку, ни тебе, свеско,

више нећу отворити!

По чему да пишем?

Чиме да пишем?

Само собом у себи, безазлена свеско.

полеђина корица књиге

полеђина корица књиге

НЕСРЕЋА

Осим Несреће ми друге разоноде немамо.

Несрећа спаја оне који су се мрзили,

уједињује разнородне, сљубљује одлијепљене.

Без Несреће обезглављени, извирујемо

хоће ли нас напокон походити, рјешење

ове текуће муке, Несрећа, вјесник новог,

обновитељ вјере у моћ наших снага.

Тек у Несрећи видимо колика је наша снага,

шикља одушевљење, све ми можемо.

Ко се Несреће дочепа, њему је лако,

годинама може, уз мало вјештине,

као човјек живјети од ње.

Слике са путовања: новембар 2014: Вражје стене, Пчиња (Бела Тукадруз)

Слике са путовања: новембар 2014: Вражје стене, Пчиња (Бела Тукадруз)

МОЛИТВА ЗА ОНЕ КОЈИ ИДУ СВОЈИМ ПУТЕМ

Господе, видиш ли оне који иду својим путем,

покрај потока и шумарка, ивицама врлетнпх планина,

између грађевина које сунце заклањају,

у многољудним свјетским градовима –

сачувај их бар данас, такве какви јесу –

свијет за себе и ништа по себи,

моћ и немоћ, сви ми и нико од нас,

грумен леда и пламичак сна;

сачувај их од прогонитеља и паса,

од државе и њене полиције,

од доброчинитеља, пророка, филозофа,

од пјесника, гуслара и акробата;

сачувај од дјеце и одраслих,

породице која за њима трага,

дужности које су оставили негдје тамо

гдје се више не мисле вратити.

Слике са путовања: новембар 2014: Испод  Вражјихх стена, Пчиња (Бела Тукадруз- снимак Сестре Соколовић)

Слике са путовања: новембар 2014: Испод Вражјихх стена, Пчиња (Бела Тукадруз– снимак Сестре Соколовић)

ЗМИЈА

Сваки пут кад читам Лоренсову пјесму

о змији што је пила воду на бунару,

видим змију на развалини бивше кланице,

гдје спава, или се претвара да спава,

сунчајући своје склупчано шарено тијело.

Ударајући по том незашгићеном тијелу,

осјећао сам страх и гнев, помаму

у руци што замахује штапом

и сијече ваздух, гмизавца, неку причу

што ће ми је тек Лоренс испричати

неког будућег дана, из пјесме,

у којој је змија отишла у своју рупу,

слиједећи другу причу у далеком свијету.

А она, искаишана, више не змија,

оставивши под каменом тамо, бијела јаја,

нити ме је звала нити очекивала,

сувише младог да схватим

и да одем својим путем, било гдје.

ПРОЉЕЋЕ

Све почиње као болест, из немања,

испражњених ормара, пустих тавана,

тамних подрума у које нико више не силази.

Све почиње као тихо дозивање

мишјег окота под подницама, у зиду,

као да ће и оно мало из уста однијети.

Између двије грознице, упале плућа,

грипе, поребрице, незалијечених прехлада –

сва у жутом тијелу се прикрада смрт –

отјерана, обазире се на прагу, вршља

двориштима, баштама, сокацима, све

у потрази за остављеним гладним дјететом.

Отворене небеске уставе, разјажени

потоци што долазе из тамне близине,

као талог на дну предубоке боце,

смириће само нови талог у свој сретни час.

Слике са путовања: новембар 2014: Вражје стене, Пчињскои пејсаж

Слике са путовања: новембар 2014: Вражје стене, Пчињскои пејсаж

БОЛ

Све је подијељено, остао је бол.

Прти, објема рукама, да шаке буду пуне,

Ни трун да не остане; не брини за друге,

Намирио си се за цијели живот, устани

И корачај као у дан стварања свијета.

Испунио те је, његова си бачва,

Забрекла, нијема, пијаних дуга и дна.

Плодна берба, дуго зрење, стари рецепти.

Коме ће се и када отворити, цурак неки,

Док звони велико подне слободе?

Ври, сврдла, бачва се не да, никоме ништа!

Да остане у теби, во вјеке вјекова,

Насљедно лено, исповијест блата и прашине,

Девети круг, Мрчај дом, осојна думача.

= извор: Ранко Рисојевић: Изабране и нове песме / Одбрани и нови песни, 2008.  ** Видети још: ОПАЛО ЛИШЋЕ / Мирослав Лукић   

SARAJEVSKE SVESKE  

.

Advertisements