100. 000 dolara za ‘Intervju’

NjUJORK – Brazilski autor Paulo Koeljo ponudio je Soniju 100.000 dolara za prava na film „The Interview“ (Intervju), protestujući zbog odluke kompanije da parodiju o Severnoj Koreji povuče iz bioskopa posle pretnji hakera.

Soni je otkazao premijeru filma zakazanu za 25. decembar pošto su hakeri zapretili nasiljem bioskopskim lancima u SAD i Kanadi. „Intervju“ je komedija o dvojici televizijskih novinara regrutovanih da ubiju severnokorejskog lidera Kim Džong Una.

Odluka Sonija da popusti pred pritiscima hakera izazvala je proteste boraca za slobodu govora, piše AFP.

„Nudim Soniju 100.000 za prava na ‘Intervju’ koji ću besplatno postovati na svom blogu“, naveo je Koeljo na svom Tviter nalogu i dodao da je ponuda otvorena do petka u podne. „Vratićete 0,01 posto budžeta. Ja mogu da kažem NE pretnjama terorista“.

Autor „Alhemičara“ rekao je brazilskom listu „O Globo“ da otkazivanje prijazivanja filma predstavlja „užasan presedan“.

„To je pretnja koja je upalila. Kao da su teroristi pobedili“, rekao je on i potez uporedio sa spaljivanjem „Satanskih stihova“ Salamana Ruždija u nekim muskimanskim zemljama, s tim što je „ovo mnogo ozbiljnije“.

Soni je pre pretnji bio žrtva hakerskih upada zbog kojih su u javnost procurele privatne prepiske njihovih producenata, scenariji i druga interna dokumenta uključujući informacije o platama i zdravstvenim kartonima zaposlenih.

Severna Koreja demantovala je da ima bilo kakve veze sa hakovanjem Sonija.

Koeljo nudi 100. 000 dolara za ‘Intervju’ | Kultura | Novosti.rs.

(С)уочавања / Мирослав Тодоровић

Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Поглед са тзв. Вражје цркве низ реку Пчињу. Новембар 2014. (Заветине)
Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Поглед са тзв. Вражје цркве низ реку Пчињу. Новембар 2014. (Заветине)
  1. новембар 2012.

…. Сређујем моје пусуле после свега и откривам заблуде раних година. Давне 1973. имао сам примљену књигу у едицији Прва књига. „Знаци предела“, али су уредници од 70 (!!!) песама књигу свели на 27. ( Рецензентску белешку су потписали М. Харпањ и Ј. Мелвингер). Нисам се одазвао, нисам у својој надобудности, и чега све не, прихватао да ме скраћују, исправљају, полове… Годинама је та рецензија чамила у фасцикли да би се и она затурила… Сада, док сређујем, цепам, бацам… и о томе пишем После свега видим да је то било боље време, да су уредници били Уредни-ци, да су поштовали, и уважавали, сараднике, пружали руку младима, читали, подстицали… Писма писали, рукописе враћали… Бројна писма су нестала, срећом нека су се сачувала: Димитрија Вученова, Јована Ћулума, Светлане Велмар Јанковић, Ивана В. Лалића, Александра Ристовића… Тих, по много чему изузетних људи и ствараоца нема више на овом свету, они су у књигама у које су се преобразили…

Можда ће нека писма користити за ове Листове на ветру… Ову белешку допуњује писмо песника Д. Николајевића. У писму њему питао сам за његово искуство писца у унутрашњости.

Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Црквењак и козар Вражје цркве,  Пчиња. Новембар 2014. (Заветине)
Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Црквењак и козар Вражје цркве, Пчиња. Новембар 2014. (Заветине)

***

  1. 11. 2012.

Драги Мирославе,

Писање на тему стања писаца у унутрашњости не полази ми за руком, једва сам склепао овај текст јер не превазилази огорчење и кад помислим на однос Београд – Провинција. Разуми ме. То културолошко питање траје откако сам почео да пишем.

Можда је понајбоље да искористиш само песму „Затурено место“, која више казује од онога што имам да речем. А ми који живимо у унутрашњости смо ипак малобројни да бисмо нешто набоље променили. Зато многи оду у Београд. Шта би урадио твој суграђанин Бранко Миљковић да је остао у Нишу?

Врло мало. Можда и не више него што смо урадили Ти и ја.

Већина песника у Београду је посесивна, сујетна и љубоморна и све чини „испод тезге“ да се наше стваралаштво запостави и прећути. Видиш шта се дешава са књижевним наградама којих има преко 300. Ми их у „провинцији“ најмање добијамо. Углавном их добијају једни те исти и још се за живота проглашавају класицима!!!

Ја сам те ране често задобијао и залечивао их љутом травом. Остали су ожиљци, али сам се привикао на њих да их и не примећујем.

Ништа не тражим и нити очекујем. Све ми је јасно, па и свеједно. Објављујем шта могу и где могу и – ћутим јер, калимеровски речено нема правде. Никад је није ни било. Ја сам чак и поносан на нанете неправде.

А, ево, дошло је време, како рече БранкоЋопић да „полако затварам дућан“. Зар већ?!

Нисам ти најбоље. Све слабије видим па теже и куцам на машини. Пишем руком, али после морам то да прекуцам па правим силне грешке.

Како си ми ти, драги мој сапесниче и сапатниче?

Воли те твој пријатељ

Димитрије Николајевић

ЗАТУРЕНО МЕСТО

Писци, а посебно песници који имају ту (не)срећу да живе и делају по затуреним местима, тј. у унутрашњости илити провинцији, унапред су осуђени да буду скрајнути, у другом плану, неретко и заборављени. Због много чега. Пре свега стога што влада уверење да је све понајбоље у велеграду, престоници.

Наравно, то није далеко од истине самим тим што је престоница милионски град па је у њој свега знатно више, па и писаца, а да се не говори о најважнијим институцијама и установама. И никоме не пада на памет да градове, вароши и паланке упоређује са главним градом. Али пада у очи да се вредности које имају те мале средине неадекватно и чак врло мало презентују и промовишу. Тако често испада, бар у сфери уметности, да уметници постоје само у Београду, а они изван њега као да нису важни ни потребити, без обзира што их је, разумљиво, знатно мање.

А мора се признати да и међу њима има веома значајних стваралаца који се често изостављају, прећуткују, па и не узимају за озбиљно. То нарочито важи када се сумирају резултати, праве антологије и разноразни избори српског уметничког стваралаштва. Малтене испада да се ствара само у Београду и да је вредно само оно што се у њему оствари. Своје право место још није добило стваралаштво мањих средина. Имам поуздан утисак да га никада неће добити. Зато ми се чини да су разговори на ову тему неделотворни и узалудни. Тим пре што се поред тога и многи уметници сервилно понашају према својим колегама у Београду и уметничким удружењима и друштвима у њему.

Упркос свему томе, ваља признати, да један добар део наше уметничке и књижевне периодике посвећује пажњу ауторима из унутрашњости, напр. Летопис Матице српске, Савременик и још неки, што је вредно свако хвале.

Често сам размишљао о овој и оваквој појави у нас, каквих нема у земљама са много већом културом и уметничком традицијом. И, да бих себи дао мало одушка, написао сам песму под насловом Затурено место, која доста говори о овим нашим (не)приликама.

Живети у провинцији

До које једино стиже галама велеграда,

Значи хтели-не хтели, бити ничији

Ма био споменик жив

Који се као риба на сувом копрца

Усред свог рукосада.

А нико му није крив

Што попут оне народне:
„Далеко од очију, далеко од срца“

Скрајнут бива и закинут често.

Неретко његове њиве плодне

Препокрије коприва

Са рођењем стеченим правом

На затурено место

Обрасло заборавом.

(Из збирке „Вечерња роса“)

== извор: Мирослав Тодоровић :Из књиге: ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ