Ознаке

Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Поглед са тзв. Вражје цркве низ реку Пчињу. Новембар 2014. (Заветине)

Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Поглед са тзв. Вражје цркве низ реку Пчињу. Новембар 2014. (Заветине)

  1. новембар 2012.

…. Сређујем моје пусуле после свега и откривам заблуде раних година. Давне 1973. имао сам примљену књигу у едицији Прва књига. „Знаци предела“, али су уредници од 70 (!!!) песама књигу свели на 27. ( Рецензентску белешку су потписали М. Харпањ и Ј. Мелвингер). Нисам се одазвао, нисам у својој надобудности, и чега све не, прихватао да ме скраћују, исправљају, полове… Годинама је та рецензија чамила у фасцикли да би се и она затурила… Сада, док сређујем, цепам, бацам… и о томе пишем После свега видим да је то било боље време, да су уредници били Уредни-ци, да су поштовали, и уважавали, сараднике, пружали руку младима, читали, подстицали… Писма писали, рукописе враћали… Бројна писма су нестала, срећом нека су се сачувала: Димитрија Вученова, Јована Ћулума, Светлане Велмар Јанковић, Ивана В. Лалића, Александра Ристовића… Тих, по много чему изузетних људи и ствараоца нема више на овом свету, они су у књигама у које су се преобразили…

Можда ће нека писма користити за ове Листове на ветру… Ову белешку допуњује писмо песника Д. Николајевића. У писму њему питао сам за његово искуство писца у унутрашњости.

Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Црквењак и козар Вражје цркве,  Пчиња. Новембар 2014. (Заветине)

Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Црквењак и козар Вражје цркве, Пчиња. Новембар 2014. (Заветине)

***

  1. 11. 2012.

Драги Мирославе,

Писање на тему стања писаца у унутрашњости не полази ми за руком, једва сам склепао овај текст јер не превазилази огорчење и кад помислим на однос Београд – Провинција. Разуми ме. То културолошко питање траје откако сам почео да пишем.

Можда је понајбоље да искористиш само песму „Затурено место“, која више казује од онога што имам да речем. А ми који живимо у унутрашњости смо ипак малобројни да бисмо нешто набоље променили. Зато многи оду у Београд. Шта би урадио твој суграђанин Бранко Миљковић да је остао у Нишу?

Врло мало. Можда и не више него што смо урадили Ти и ја.

Већина песника у Београду је посесивна, сујетна и љубоморна и све чини „испод тезге“ да се наше стваралаштво запостави и прећути. Видиш шта се дешава са књижевним наградама којих има преко 300. Ми их у „провинцији“ најмање добијамо. Углавном их добијају једни те исти и још се за живота проглашавају класицима!!!

Ја сам те ране често задобијао и залечивао их љутом травом. Остали су ожиљци, али сам се привикао на њих да их и не примећујем.

Ништа не тражим и нити очекујем. Све ми је јасно, па и свеједно. Објављујем шта могу и где могу и – ћутим јер, калимеровски речено нема правде. Никад је није ни било. Ја сам чак и поносан на нанете неправде.

А, ево, дошло је време, како рече БранкоЋопић да „полако затварам дућан“. Зар већ?!

Нисам ти најбоље. Све слабије видим па теже и куцам на машини. Пишем руком, али после морам то да прекуцам па правим силне грешке.

Како си ми ти, драги мој сапесниче и сапатниче?

Воли те твој пријатељ

Димитрије Николајевић

ЗАТУРЕНО МЕСТО

Писци, а посебно песници који имају ту (не)срећу да живе и делају по затуреним местима, тј. у унутрашњости илити провинцији, унапред су осуђени да буду скрајнути, у другом плану, неретко и заборављени. Због много чега. Пре свега стога што влада уверење да је све понајбоље у велеграду, престоници.

Наравно, то није далеко од истине самим тим што је престоница милионски град па је у њој свега знатно више, па и писаца, а да се не говори о најважнијим институцијама и установама. И никоме не пада на памет да градове, вароши и паланке упоређује са главним градом. Али пада у очи да се вредности које имају те мале средине неадекватно и чак врло мало презентују и промовишу. Тако често испада, бар у сфери уметности, да уметници постоје само у Београду, а они изван њега као да нису важни ни потребити, без обзира што их је, разумљиво, знатно мање.

А мора се признати да и међу њима има веома значајних стваралаца који се често изостављају, прећуткују, па и не узимају за озбиљно. То нарочито важи када се сумирају резултати, праве антологије и разноразни избори српског уметничког стваралаштва. Малтене испада да се ствара само у Београду и да је вредно само оно што се у њему оствари. Своје право место још није добило стваралаштво мањих средина. Имам поуздан утисак да га никада неће добити. Зато ми се чини да су разговори на ову тему неделотворни и узалудни. Тим пре што се поред тога и многи уметници сервилно понашају према својим колегама у Београду и уметничким удружењима и друштвима у њему.

Упркос свему томе, ваља признати, да један добар део наше уметничке и књижевне периодике посвећује пажњу ауторима из унутрашњости, напр. Летопис Матице српске, Савременик и још неки, што је вредно свако хвале.

Често сам размишљао о овој и оваквој појави у нас, каквих нема у земљама са много већом културом и уметничком традицијом. И, да бих себи дао мало одушка, написао сам песму под насловом Затурено место, која доста говори о овим нашим (не)приликама.

Живети у провинцији

До које једино стиже галама велеграда,

Значи хтели-не хтели, бити ничији

Ма био споменик жив

Који се као риба на сувом копрца

Усред свог рукосада.

А нико му није крив

Што попут оне народне:
„Далеко од очију, далеко од срца“

Скрајнут бива и закинут често.

Неретко његове њиве плодне

Препокрије коприва

Са рођењем стеченим правом

На затурено место

Обрасло заборавом.

(Из збирке „Вечерња роса“)

== извор: Мирослав Тодоровић :Из књиге: ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ

Advertisements