Ознаке

КРАТАК ПРЕДГОВОР

Песма Змија бела као снег  првобитно је припадала крају једног  друкчијег поднебља и обимнијег песничког стремљења, од кога су – после маја 1992. године – остале само  песме које су уредници књижевних часописа по Србији и Црној Гори одбијали, враћали. У песми Змија бела као снег, најважнији је н а л о г , оно што се не сме и оно што се може… Чак и да су зоолози у праву и да заиста нема белих змија као врсте – не смета.У народном предању Срба – и с ову и с ону страну Дрине – та Змија лежи скотурена испод старог кућног прага. У Босни и Херцеговини сматрају да је онај који угледа белу змију срећан. Још једино она чува оне преостале и непорушене куће нашега народа с ону страну Дрине. Те рукописе је одавно попала прашина, она права пустињска, која затрпава. Све до јесени 2010. године, када сам, као издавач, дошао у додир са једним каталогом слика, у којем су ми одмах привукле пажњу две: Ђаво Бога и Бог ђавола, једног сасвим непознатог, и одмах треба рећи –  и осујећеног сликара. Све до споменуте јесени, понављам, гомилале су се пешчане дине над Змијом белом као снег, суша у пустињама наше савремене поезије и уметности уопште, претила је катастрофом која ће мало кога дирнути…

Шта је једну пустињу поезије, могу то написати, зар не, отрпавало и хранило, ако јесте – геометрија сна, дух сна који буди тело и дух уметника који се одлепио од свога ја? Осећајност чије су пируете осујећиване суштином прашуме, нагонећи уметника у окамењену неодлучност, да буде неко други, подајући се повремено подлој смирености? Прашума Амазона никада не би била таква каква јесте да којим случајем престане наклоност олуја и и далеких пустиња. Прашума у себи носи пркос против учмалости и пустоши, па ипак њено Друго Ја је пустиња, Сахара која је храни. У тим прашумским потребама  било је потајних искушења још дубљих него задње мисли. Енергија прашуме и њених потајних искушења моћнија је од свих намера. Крајности, имају велику јачину својих разлика, које велике олује и вртлози, преносе с времена на време, мешају, како би настало неко ново значење.

Посматрао сам слике пустиње у тренутку када је отпочео повољни кишни период, и суочио се са далеком прашумом коју узнемирују – косе смрти. Неки нови ветрови су  дували и одували брда песка са папируса и рукописа, пробудили белу змију, мит, сирово памћење. Ако напишем: Пустиња мојих рукописа, хранила је прашуму Амазона, то би било само донекле тачно, јер да нисам сусрео један каталог слика,  можда би Змија бела као снег  заувек остала испод брда песка и прашине?

 

ЗАПОЧЕТО – ВЕРОВАТНО – 1989. ЗАВРШЕНО НОВЕМБРА 1995.

Закуп земљишта,за некога кога ће

кроз време прозвати не Балтазар, Белатукадруз

Оснивач АКАДЕМИЈЕ АЛХЕМИЈЕ,

био је предуго Гордијев чвор.

Шта остаје иза човека?Иза оних најбољих?

Мермер и кости?

Гвоздена и зарђала копља?

Не, ништа.

– Ништа?

У прашини остаје, ипак, отисак стопала,

а на бетонској стази скорела крв.

 

Зар никада ништа неће бити од онога што ми је долазило

на врху тога шубарастог брежуљка? Зар је све оно што сам осећао

у извесним тренуцима пролазније и кратковечније чак и од сочних

румених црвљивих трешања и вилин-коњица?

 

У прашини се оцртава облик мог стопала, прстију, а плоча

времена је од камена, тврђег од мермера. Ту не може бити отиска

душе, отиска најнеухватљивијих ствари: замисли, чежња, вере, заноса.

(Ту не би могло заорати, зар, ни рало Немогућег ратара Растка Петровића?)

Можда би коју реч, могло да уреже дијамантско длето,

али њега нема – и све је ово призивање дијамантске оштрице –

јер угљу, и дрвећу које је пропало у урвине земље и времена – као и

нади која је бујала у срцу младића брже од траве с пролећа – још

треба који миленијум, да стекне тврдоћу и пробојност дијаманта…

 

*

Родио сам се да живим и да наставим

тамо где су застали најбољи у мојој

фели, да објединим започето и прекинуто,

све покушаје, да ништа не оставим у траљама,

да снагу тела и ума трошим на каљење

старог и новог гвожђа,

да оснивам нова сазвежђа, земље и светове,

шуме и бачије, куће и гробнице,

рибњаке и видиковце, јер је све

садржано у мени, као у жиру, а за живот ми –

као и Луису де Камоенсу, схватих у четрдесет и шестој –

„недостаје све што свет има за њега“.

 

ЗМИЈА БЕЛА КАО СНЕГ

Све можеш.

Да откријеш прави предео,

место у заклону под брдом

које прескаче кошава,

живи извор и добру подлогу.

Да дозовеш Мајсторе Мале магазе.

Да отпочнеш зидање Праве куће

на правом месту –

у којој су садржане све куће

на тој страни света,

у којој је свемисао прави домаћин,

а газдарица – свезана времена.

И да подигнеш поток изнад тока

и да га скренеш у врт изван годишњих

доба,у рибник,где су зова и лабудови

увек код своје куће.

Све можеш,осим,

да подигнеш тај праг стари

под којим је скотурена

змија бела као снег.

Advertisements