Архиве категорија: запис

(С)уочавања / Мирослав Тодоровић

Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Поглед са тзв. Вражје цркве низ реку Пчињу. Новембар 2014. (Заветине)
Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Поглед са тзв. Вражје цркве низ реку Пчињу. Новембар 2014. (Заветине)
  1. новембар 2012.

…. Сређујем моје пусуле после свега и откривам заблуде раних година. Давне 1973. имао сам примљену књигу у едицији Прва књига. „Знаци предела“, али су уредници од 70 (!!!) песама књигу свели на 27. ( Рецензентску белешку су потписали М. Харпањ и Ј. Мелвингер). Нисам се одазвао, нисам у својој надобудности, и чега све не, прихватао да ме скраћују, исправљају, полове… Годинама је та рецензија чамила у фасцикли да би се и она затурила… Сада, док сређујем, цепам, бацам… и о томе пишем После свега видим да је то било боље време, да су уредници били Уредни-ци, да су поштовали, и уважавали, сараднике, пружали руку младима, читали, подстицали… Писма писали, рукописе враћали… Бројна писма су нестала, срећом нека су се сачувала: Димитрија Вученова, Јована Ћулума, Светлане Велмар Јанковић, Ивана В. Лалића, Александра Ристовића… Тих, по много чему изузетних људи и ствараоца нема више на овом свету, они су у књигама у које су се преобразили…

Можда ће нека писма користити за ове Листове на ветру… Ову белешку допуњује писмо песника Д. Николајевића. У писму њему питао сам за његово искуство писца у унутрашњости.

Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Црквењак и козар Вражје цркве,  Пчиња. Новембар 2014. (Заветине)
Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Црквењак и козар Вражје цркве, Пчиња. Новембар 2014. (Заветине)

***

  1. 11. 2012.

Драги Мирославе,

Писање на тему стања писаца у унутрашњости не полази ми за руком, једва сам склепао овај текст јер не превазилази огорчење и кад помислим на однос Београд – Провинција. Разуми ме. То културолошко питање траје откако сам почео да пишем.

Можда је понајбоље да искористиш само песму „Затурено место“, која више казује од онога што имам да речем. А ми који живимо у унутрашњости смо ипак малобројни да бисмо нешто набоље променили. Зато многи оду у Београд. Шта би урадио твој суграђанин Бранко Миљковић да је остао у Нишу?

Врло мало. Можда и не више него што смо урадили Ти и ја.

Већина песника у Београду је посесивна, сујетна и љубоморна и све чини „испод тезге“ да се наше стваралаштво запостави и прећути. Видиш шта се дешава са књижевним наградама којих има преко 300. Ми их у „провинцији“ најмање добијамо. Углавном их добијају једни те исти и још се за живота проглашавају класицима!!!

Ја сам те ране често задобијао и залечивао их љутом травом. Остали су ожиљци, али сам се привикао на њих да их и не примећујем.

Ништа не тражим и нити очекујем. Све ми је јасно, па и свеједно. Објављујем шта могу и где могу и – ћутим јер, калимеровски речено нема правде. Никад је није ни било. Ја сам чак и поносан на нанете неправде.

А, ево, дошло је време, како рече БранкоЋопић да „полако затварам дућан“. Зар већ?!

Нисам ти најбоље. Све слабије видим па теже и куцам на машини. Пишем руком, али после морам то да прекуцам па правим силне грешке.

Како си ми ти, драги мој сапесниче и сапатниче?

Воли те твој пријатељ

Димитрије Николајевић

ЗАТУРЕНО МЕСТО

Писци, а посебно песници који имају ту (не)срећу да живе и делају по затуреним местима, тј. у унутрашњости илити провинцији, унапред су осуђени да буду скрајнути, у другом плану, неретко и заборављени. Због много чега. Пре свега стога што влада уверење да је све понајбоље у велеграду, престоници.

Наравно, то није далеко од истине самим тим што је престоница милионски град па је у њој свега знатно више, па и писаца, а да се не говори о најважнијим институцијама и установама. И никоме не пада на памет да градове, вароши и паланке упоређује са главним градом. Али пада у очи да се вредности које имају те мале средине неадекватно и чак врло мало презентују и промовишу. Тако често испада, бар у сфери уметности, да уметници постоје само у Београду, а они изван њега као да нису важни ни потребити, без обзира што их је, разумљиво, знатно мање.

А мора се признати да и међу њима има веома значајних стваралаца који се често изостављају, прећуткују, па и не узимају за озбиљно. То нарочито важи када се сумирају резултати, праве антологије и разноразни избори српског уметничког стваралаштва. Малтене испада да се ствара само у Београду и да је вредно само оно што се у њему оствари. Своје право место још није добило стваралаштво мањих средина. Имам поуздан утисак да га никада неће добити. Зато ми се чини да су разговори на ову тему неделотворни и узалудни. Тим пре што се поред тога и многи уметници сервилно понашају према својим колегама у Београду и уметничким удружењима и друштвима у њему.

Упркос свему томе, ваља признати, да један добар део наше уметничке и књижевне периодике посвећује пажњу ауторима из унутрашњости, напр. Летопис Матице српске, Савременик и још неки, што је вредно свако хвале.

Често сам размишљао о овој и оваквој појави у нас, каквих нема у земљама са много већом културом и уметничком традицијом. И, да бих себи дао мало одушка, написао сам песму под насловом Затурено место, која доста говори о овим нашим (не)приликама.

Живети у провинцији

До које једино стиже галама велеграда,

Значи хтели-не хтели, бити ничији

Ма био споменик жив

Који се као риба на сувом копрца

Усред свог рукосада.

А нико му није крив

Што попут оне народне:
„Далеко од очију, далеко од срца“

Скрајнут бива и закинут често.

Неретко његове њиве плодне

Препокрије коприва

Са рођењем стеченим правом

На затурено место

Обрасло заборавом.

(Из збирке „Вечерња роса“)

== извор: Мирослав Тодоровић :Из књиге: ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ

АЛФА И ОМЕГА ХХ ВЕК / Александар Лукић

Из албума ЗАВЕТИНА. снимљено током лета 2013. Резиденција 23)
Из албума ЗАВЕТИНА. снимљено током лета 2013. Резиденција 23)

Кад човек дочека дубоку старост, детињство

у сећањима добија изглед трулих мушмула.

Томе се надај млади човече.

Штала за гојне краве у очевом дворишту

наличила је каквом турском хану. Са тремом

изграђеним дуж читаве зграде, доксатима са којих висе

обешене саксије, каткад са засађеним петунијама,

каткад са патуљастим мушкатлима.

Доксат је оцу, пред вратима ковачнице,

која се налазила такође под истим кровом

неком приликом послужио за вешање домаћих кучића.

Равно десет недужних животиња обесио је о штрањку.

Преживео је само један млади куцов кога сам

пригрлио у наручје и за којим сам тако силно плакао

да се отац сажалио.

Гледао сам тад и једног од пастува у штали

кад се из обести ритнуо задњим копитима

и њима ударио о плафон штале, остављајући печате

потковица на плафону.

Раних шесдесетих година, у току лета

кад се ниси умео одбранити од напасти мува

у штали и кад се краве празне сипајући

крављу балегу под себе на под штале,

тај измет округао налик цветовима сунцокрета

отац би босоног подбочивши се о тело краве

које су узгред буди речено крстили именима женске чељади

из куће, као да притиска гас на папучици

наизменично притискао и попуштао стопало;

шљапкајући по крављем измету. Та слика се заглавила

у мом сећању.

Током студија гледао сам филм Бернарда Бертолучија

ХХ век. Велики уметник је главном јунаку такође

доделио сличну улогу да се понаша са крављом балегом

попут мог оца.

Тако је код мене још у раном детињству

а код Бертолучија у зрелом стваралачком добу,

ХХ век сведен на једну те исту слику.

=====Из рукописа који није застарео „Брегунице“  (Архива ЗАВЕТИНА)

BILO KO SAMO NE JA, SAM(OTAN) / Robert Tili

ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).
ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).

BILO KO SAMO NE JA, SAM(OTAN)
–         po Adrijanu Henriju –
 
 
da nisam ovaj koji jesam
ko bih voleo biti?
 
Adrijan Henri Rodžer Mekgof Džordž Harison
Franc List Alfred Žari Džon Koltrejn
Čarls Mingas Džon Kasavetes Džon Ford
Sem Pekinpo Džon Hjuston Ernest Hemingvej
Viljem Blejk Iv Tangi Dali Rene Magrit
Žak Prever Boris Vijan Rejmon Keno Blez Sendrar
Henri Miler Tilonijus Monk Mikelanđelo
Fidel Kastro Džekson Polok Robert Raušenberg
Tim Bakli Džef Bakli Mahatma Gandi
Viljem Barouz Džek London Geri Snajder
Frensis Bejkn Malkolm Iks
Dr.Martin Luter King Džon i Robert Kenedi
Roland Kirk Pol Sezan Rembrant Anri Matis
Dostojevski Trocki Rej Bredberi Majls Dejvis Muhamed Ali
Jovan Krstitelj Kazanova Marsel Dišan Klint Istvud
Pol Njumen Džejms Džojs Beket Piter O Tul
Gijom Apoliner Anri Mišo
Majakovski Kit Ričard Džeri Garsija Pablo Neruda

Samo
Ne ne
Ko Ko
(«)Živi(«)

 
EGZISTENCIJALISTIČKI BES

Misao: ne osvrćem se
Bez suza u očima i žala za svim juče
Rašnjicama
Koje ne bih dao ni za bezbroj sutra
Šnjica gledam napred
S gnevom i anhedonijom bez iluzija
Od početka
Beznađa do beznađa
Do  k
Raja

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

(MOJ) EPITAF
«I menjao bih sve svoje sutrašnjice za jedno jedino juče.»
   Kris Kristoferson: ME AND BOBBY McGHEE

Sen
Ka ko
Ja je
O
Stala bez (svog) čo
Veka do
Veka
KO ZNA
 
– Albertu Ajleru-
ko zna
(u) šta (sve )
prošlost može da (se)
iz
rodi
?

Gaša, iz Principove (februar 2014)
Gaša, iz Principove (februar 2014)

                           MRTVI U FEBRUARU
–         Hommage A Joyce-
 
Poklade
Maškare
Koje tek nutarnju sutinu i jutarnju mučninu odr(a)žavaju
Ogromna teretna vozila tutnje
Kroz noć svu noć
I i
Ma zamamne logike
Sete
& Uspavanke
U svemu tome
Pokatkad poput čežnje i tlapnje same:8
E naposletku

Čujem dubo
K k
Ako pada & mrtvi već sneg
Na sve
Mrtve
I sve one koji se tek fol
Iraju kako to nisu

                                     RAVNODUŠNOST
Je kao bujica mržnje od sačmi što se pune kroz cev,dok lešinari kljucaju po blatnjavim ulicama…
jebene hulje preobučene u halje
revolucionara,mislilaca,slikara,ša(ga)la,trockog
i i
nih genijal
nih jevreja :

…voljena bića služe za to da vidimo ko smo mi,u stvari…

…voljena bića služe za to da vidimo kako smo,u stvari,divni…
gubitnici no sutrašnjica je

Cesta

________ Iz rukopisa pesnika (Po)Bednici. – Videti više: http://zavetinein.wordpress.com/%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8/robert-tilli/

Бела врана / Бела Тукадруз

Мишљеновачка улица - Бењино брдо Бб (шут према гробљу  тзв. Доње Мале), фотодокументација Заветина, 2013.
Мишљеновачка улица – Бењино брдо Бб (шут према гробљу тзв. Доње Мале), фотодокументација Заветина, 2013.

Волим  предвечерја у Звижду, обично их проводим у шетњама, обилазећи ближе делове имања мојих родитеља, оне надомак села. Не једном, више пута сам пред ноћ гледао, последњих  година, падање многобројних врана на врхове багремова око месне цркве. Чинило се да има више црних врана него лишћа! Летеле су и ноћу, долећући уз Пек, или преко брегова који одвајају Поморавље и Стиг од Звижда. Зашто су баш тај простор, порту и густи багремар иза цркве, изабрале као место за свој конак? Је ли то неки знак, знамење? Јесу ли ту најсигурније од узнемиривања људи?

Гимназију сам започех у Пожаревцу, али наставио сам је у истуреном одељењу  пожаревачке гимназије у Кучеву. За неколико година  истурена одељења прерасла су у самосталну гимназију . Писао сам песме и романе, које никада нисам објавио, већ као гимназијалац, па ме у гимназији – ваљда зато што сам био једини који се окушавао у  стварању стихова – прозваше већ у другом разреду  „Песник“. Мало ме је људи у Кучеву знало по имену и презимену, али по надимку су ме познавали многи. Био сам у тој вароши обележен већ са шеснаест година, „бела врана“.
Ваљда када сам матурирао (крајем шесдесетих), Пожаревљани су организовали неку културну смотру свих општина које административно гравитирају Пожаревцу, и у оквиру те културне смотре, једне вечери, беше и књижевни сусрет – на коме је учествовало десетак млађих песника, међу њима и гимназијалац, сада већ пок.  Петар Јевтовић. Можда је  пок. песник имао душу беле вране? Своју је можда изгубио и тако је сачувао (у песми  Марш костура он вели :  „Тешко је у овој мраморној магли, / преживети  нерасцепљен и до јутра“ ,  и та два стиха на најкраћи могући начин изражавају његову песничку и судбинску позицију).  Јевтовић је старински песник; таквих је све ређе; старински песник који живи у модерним временима. Подсетио ме је на белу врану и на нешто што припада миту мог дечаштва и младости, на нешто чега више нема. Слушајући Јевтовићеву Песму беле вране,  сетио се једне друге беле вране, из мога дечаштва и младости.  „Не мислим у Већини „,  тако започиње Јевтовић  своју песму и објашњава :  „Већина је масивна и тешка“. Да не би било забуне, песник подвлачи : “ Не горим у Већини. / Набацани у Гумна, не горе, / већ диме. И обавезно, лажу ПОМОДНО / кроз Димне Завесе „.

Кад склопим очи и покушам поново да замислим, укаже ми се пусто поље преко железничке пруге, испод села у коме сам рођен. И високо у небу изнад поља  крештање –  стотине врана. Придолазе им  у помоћ и  вране са околних брда : вране су кружиле око неке беле птице у висини,  једне једине. Устремљивале се на њу, као  кобац. Чинило ми се да се чуо звук кад је лупе крилима. Чобани и свињари, старији сеоски момци који су такође пратили на крају села тај  необични ваздушни птичији окршај рекоше да вране нападају „белу врану“. Бела птица је одступала постепено, бранила се. Битка птица у небу померала се према ободима брегова на североистоку.

Десетак црних врана непрестано је нападало белу врану, а стотине су кружиле у великом луку и грактале. Друге црне вране кружиле су  у још већим концентричним круговима – крештале, дозивале  у помоћ друге вране. И зачудо, те  друге црне вране инстиктивно су се одазивале и долетале са разних страна  у јатима према окршају у току. После извесног времена, хиљаде црних врана нестало је иза високих обода североисточних брегов…. – Зашто је гоне? вероватно сам упитао неког старијег момка. „Вране гоне смрдиврану, белу врану“.  То није био прави одговор.
Какав је исход  тог окршаја између хиљаде црних и само једне беле вране?Је ли бела врана успела да утекне црној и надмоћнијој бројној војсци врана? Или је била дотучена далеко од наших очију. иза седам брегова? Док сам слушао  стихове,  споменутог покојног песника вршњака, који су можда и невешто написани, сетио сам се оног ратоборног јата врана из мога завичаја, из дечаштва. Оног црног јата које се из трена у трен увећавало насрћући на белу врану. Зашто су је тако нападале и отерале из мога видокруга? Зато што је бела? Зато што је друкчија? У тој улози „беле вране“, ја сам – и несвестан тога – био већ од првог разреда гимназије. Не знам зашто ми је таква улога додељена, али између речи или надимка Песник и Бела врана постоји проклети знак једнакости. У месту у ком сам рођен, месна црква подигнута је на једном брежуљку на улазу у село, изнад железничке пруге и пута Пожаревац – Зајечар. Село више није онакво каквим га памтим ; за педесетак година угасило преко стотину кућа. Смањио се број мештана. Чини се све је више црних врана, што је мање људи ; као да их привлаче полуопустела наша села?…
    Све је више гробаља, све су пространија. Црне вране су се намножиле, а белу не видех барем педесет година. Ако не рачунамо песнике које знам… Неколицину…