Архиве категорија: књижевни архив заветина

(С)уочавања / Мирослав Тодоровић

Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Поглед са тзв. Вражје цркве низ реку Пчињу. Новембар 2014. (Заветине)
Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Поглед са тзв. Вражје цркве низ реку Пчињу. Новембар 2014. (Заветине)
  1. новембар 2012.

…. Сређујем моје пусуле после свега и откривам заблуде раних година. Давне 1973. имао сам примљену књигу у едицији Прва књига. „Знаци предела“, али су уредници од 70 (!!!) песама књигу свели на 27. ( Рецензентску белешку су потписали М. Харпањ и Ј. Мелвингер). Нисам се одазвао, нисам у својој надобудности, и чега све не, прихватао да ме скраћују, исправљају, полове… Годинама је та рецензија чамила у фасцикли да би се и она затурила… Сада, док сређујем, цепам, бацам… и о томе пишем После свега видим да је то било боље време, да су уредници били Уредни-ци, да су поштовали, и уважавали, сараднике, пружали руку младима, читали, подстицали… Писма писали, рукописе враћали… Бројна писма су нестала, срећом нека су се сачувала: Димитрија Вученова, Јована Ћулума, Светлане Велмар Јанковић, Ивана В. Лалића, Александра Ристовића… Тих, по много чему изузетних људи и ствараоца нема више на овом свету, они су у књигама у које су се преобразили…

Можда ће нека писма користити за ове Листове на ветру… Ову белешку допуњује писмо песника Д. Николајевића. У писму њему питао сам за његово искуство писца у унутрашњости.

Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Црквењак и козар Вражје цркве,  Пчиња. Новембар 2014. (Заветине)
Слике са путовања: јужна Србија, околина Трговишта: Црквењак и козар Вражје цркве, Пчиња. Новембар 2014. (Заветине)

***

  1. 11. 2012.

Драги Мирославе,

Писање на тему стања писаца у унутрашњости не полази ми за руком, једва сам склепао овај текст јер не превазилази огорчење и кад помислим на однос Београд – Провинција. Разуми ме. То културолошко питање траје откако сам почео да пишем.

Можда је понајбоље да искористиш само песму „Затурено место“, која више казује од онога што имам да речем. А ми који живимо у унутрашњости смо ипак малобројни да бисмо нешто набоље променили. Зато многи оду у Београд. Шта би урадио твој суграђанин Бранко Миљковић да је остао у Нишу?

Врло мало. Можда и не више него што смо урадили Ти и ја.

Већина песника у Београду је посесивна, сујетна и љубоморна и све чини „испод тезге“ да се наше стваралаштво запостави и прећути. Видиш шта се дешава са књижевним наградама којих има преко 300. Ми их у „провинцији“ најмање добијамо. Углавном их добијају једни те исти и још се за живота проглашавају класицима!!!

Ја сам те ране често задобијао и залечивао их љутом травом. Остали су ожиљци, али сам се привикао на њих да их и не примећујем.

Ништа не тражим и нити очекујем. Све ми је јасно, па и свеједно. Објављујем шта могу и где могу и – ћутим јер, калимеровски речено нема правде. Никад је није ни било. Ја сам чак и поносан на нанете неправде.

А, ево, дошло је време, како рече БранкоЋопић да „полако затварам дућан“. Зар већ?!

Нисам ти најбоље. Све слабије видим па теже и куцам на машини. Пишем руком, али после морам то да прекуцам па правим силне грешке.

Како си ми ти, драги мој сапесниче и сапатниче?

Воли те твој пријатељ

Димитрије Николајевић

ЗАТУРЕНО МЕСТО

Писци, а посебно песници који имају ту (не)срећу да живе и делају по затуреним местима, тј. у унутрашњости илити провинцији, унапред су осуђени да буду скрајнути, у другом плану, неретко и заборављени. Због много чега. Пре свега стога што влада уверење да је све понајбоље у велеграду, престоници.

Наравно, то није далеко од истине самим тим што је престоница милионски град па је у њој свега знатно више, па и писаца, а да се не говори о најважнијим институцијама и установама. И никоме не пада на памет да градове, вароши и паланке упоређује са главним градом. Али пада у очи да се вредности које имају те мале средине неадекватно и чак врло мало презентују и промовишу. Тако често испада, бар у сфери уметности, да уметници постоје само у Београду, а они изван њега као да нису важни ни потребити, без обзира што их је, разумљиво, знатно мање.

А мора се признати да и међу њима има веома значајних стваралаца који се често изостављају, прећуткују, па и не узимају за озбиљно. То нарочито важи када се сумирају резултати, праве антологије и разноразни избори српског уметничког стваралаштва. Малтене испада да се ствара само у Београду и да је вредно само оно што се у њему оствари. Своје право место још није добило стваралаштво мањих средина. Имам поуздан утисак да га никада неће добити. Зато ми се чини да су разговори на ову тему неделотворни и узалудни. Тим пре што се поред тога и многи уметници сервилно понашају према својим колегама у Београду и уметничким удружењима и друштвима у њему.

Упркос свему томе, ваља признати, да један добар део наше уметничке и књижевне периодике посвећује пажњу ауторима из унутрашњости, напр. Летопис Матице српске, Савременик и још неки, што је вредно свако хвале.

Често сам размишљао о овој и оваквој појави у нас, каквих нема у земљама са много већом културом и уметничком традицијом. И, да бих себи дао мало одушка, написао сам песму под насловом Затурено место, која доста говори о овим нашим (не)приликама.

Живети у провинцији

До које једино стиже галама велеграда,

Значи хтели-не хтели, бити ничији

Ма био споменик жив

Који се као риба на сувом копрца

Усред свог рукосада.

А нико му није крив

Што попут оне народне:
„Далеко од очију, далеко од срца“

Скрајнут бива и закинут често.

Неретко његове њиве плодне

Препокрије коприва

Са рођењем стеченим правом

На затурено место

Обрасло заборавом.

(Из збирке „Вечерња роса“)

== извор: Мирослав Тодоровић :Из књиге: ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ

ОСАМ ПЕСАМА РАНКА РИСОЈЕВИЋА

ГИЉОТИНА

Све живо има своју гиљотану, и најситније бубе,

лисне ваши, и птице колибри, и брзи нојеви,

Мајмуни из дубоких шума, полуслијепи, и змије

што им у сусједству живе, без изузетка, имају

гиљотину сличну себи и својим потребама.

А анђели, шта је с њима, и браћа им ђаволи,

могу ли да живе без оштре и хитре гиљотине?

Господ Бог, лично, у врту препуном мириса,

негдје у углу, заклоњену од посјетилаца,

држи ли гиљотину само њему знану и вјешту

да у трену, онако како се међу боговима ради,

оконча једну причу, како би другој начинио

право мјесто – ако исти поредак влада

у ова два свијета о којима имамо вијести.

ЦИП, последње странице у књизи, клапна,  белешка о Рисојевиићу у књ. Ранко Рисојевић: Изабране и нове песме / Одбрани и нови песни . - ИП Арка Смедерево - ИД Матица  македонска, Скопје , Смедерево, 2008 - Библиотека Логос - Српски венац (препеев Ристо Василевски)
ЦИП, последње странице у књизи, клапна, белешка о Рисојевиићу у књ. Ранко Рисојевић: Изабране и нове песме / Одбрани и нови песни . – ИП Арка Смедерево – ИД Матица македонска, Скопје , Смедерево, 2008 – Библиотека Логос – Српски венац (препеев Ристо Василевски)

ВРХОВНИ ЗАНАТ

Свако има неко занимање,

прије или касније, оно му се

припије уз тијело – једно су.

Чиме се ти бавиш, Господе,

у преобиљу свога времена?

Свијет си овај коначно створио,

добар или лош, једини, није то

више толико важно, ако си докон.

Ту нешто није у реду – засучи

рукаве, пљуни у шаке, прихвати се

здравог посла, крчи и сади!

Данас и овдје, Господе,

и да те дјеца твоја гледају!

насл. страна корица
насл. страна корица

ПЈЕСМА О СВЕСЦИ

Опрости ми, свеско, што сам те занемарио.

Поставпти тјелесно лијен, пунио сам се смислом.

Једини извор из ког сам пио, јесам ја сам.

Опрости ми што сам те ставио испод тешких књига

у којима је скупљена мени непотребна мудрост.

Заборавивши њену сврху, данима гледам оловку –

зашто да је више узимам у руку.

Ако не додирујем оловку, ни тебе, свеско,

више нећу отворити!

По чему да пишем?

Чиме да пишем?

Само собом у себи, безазлена свеско.

полеђина корица књиге
полеђина корица књиге

НЕСРЕЋА

Осим Несреће ми друге разоноде немамо.

Несрећа спаја оне који су се мрзили,

уједињује разнородне, сљубљује одлијепљене.

Без Несреће обезглављени, извирујемо

хоће ли нас напокон походити, рјешење

ове текуће муке, Несрећа, вјесник новог,

обновитељ вјере у моћ наших снага.

Тек у Несрећи видимо колика је наша снага,

шикља одушевљење, све ми можемо.

Ко се Несреће дочепа, њему је лако,

годинама може, уз мало вјештине,

као човјек живјети од ње.

Слике са путовања: новембар 2014: Вражје стене, Пчиња (Бела Тукадруз)
Слике са путовања: новембар 2014: Вражје стене, Пчиња (Бела Тукадруз)

МОЛИТВА ЗА ОНЕ КОЈИ ИДУ СВОЈИМ ПУТЕМ

Господе, видиш ли оне који иду својим путем,

покрај потока и шумарка, ивицама врлетнпх планина,

између грађевина које сунце заклањају,

у многољудним свјетским градовима –

сачувај их бар данас, такве какви јесу –

свијет за себе и ништа по себи,

моћ и немоћ, сви ми и нико од нас,

грумен леда и пламичак сна;

сачувај их од прогонитеља и паса,

од државе и њене полиције,

од доброчинитеља, пророка, филозофа,

од пјесника, гуслара и акробата;

сачувај од дјеце и одраслих,

породице која за њима трага,

дужности које су оставили негдје тамо

гдје се више не мисле вратити.

Слике са путовања: новембар 2014: Испод  Вражјихх стена, Пчиња (Бела Тукадруз- снимак Сестре Соколовић)
Слике са путовања: новембар 2014: Испод Вражјихх стена, Пчиња (Бела Тукадруз– снимак Сестре Соколовић)

ЗМИЈА

Сваки пут кад читам Лоренсову пјесму

о змији што је пила воду на бунару,

видим змију на развалини бивше кланице,

гдје спава, или се претвара да спава,

сунчајући своје склупчано шарено тијело.

Ударајући по том незашгићеном тијелу,

осјећао сам страх и гнев, помаму

у руци што замахује штапом

и сијече ваздух, гмизавца, неку причу

што ће ми је тек Лоренс испричати

неког будућег дана, из пјесме,

у којој је змија отишла у своју рупу,

слиједећи другу причу у далеком свијету.

А она, искаишана, више не змија,

оставивши под каменом тамо, бијела јаја,

нити ме је звала нити очекивала,

сувише младог да схватим

и да одем својим путем, било гдје.

ПРОЉЕЋЕ

Све почиње као болест, из немања,

испражњених ормара, пустих тавана,

тамних подрума у које нико више не силази.

Све почиње као тихо дозивање

мишјег окота под подницама, у зиду,

као да ће и оно мало из уста однијети.

Између двије грознице, упале плућа,

грипе, поребрице, незалијечених прехлада –

сва у жутом тијелу се прикрада смрт –

отјерана, обазире се на прагу, вршља

двориштима, баштама, сокацима, све

у потрази за остављеним гладним дјететом.

Отворене небеске уставе, разјажени

потоци што долазе из тамне близине,

као талог на дну предубоке боце,

смириће само нови талог у свој сретни час.

Слике са путовања: новембар 2014: Вражје стене, Пчињскои пејсаж
Слике са путовања: новембар 2014: Вражје стене, Пчињскои пејсаж

БОЛ

Све је подијељено, остао је бол.

Прти, објема рукама, да шаке буду пуне,

Ни трун да не остане; не брини за друге,

Намирио си се за цијели живот, устани

И корачај као у дан стварања свијета.

Испунио те је, његова си бачва,

Забрекла, нијема, пијаних дуга и дна.

Плодна берба, дуго зрење, стари рецепти.

Коме ће се и када отворити, цурак неки,

Док звони велико подне слободе?

Ври, сврдла, бачва се не да, никоме ништа!

Да остане у теби, во вјеке вјекова,

Насљедно лено, исповијест блата и прашине,

Девети круг, Мрчај дом, осојна думача.

= извор: Ранко Рисојевић: Изабране и нове песме / Одбрани и нови песни, 2008.  ** Видети још: ОПАЛО ЛИШЋЕ / Мирослав Лукић   

SARAJEVSKE SVESKE  

.

Uzunovićima je nacionalizacijom oduzeto jedanaest kuća u Nišu i Beogradu, (…) Da li im je išta vraćeno restitucijom?

DEDA NIKOLA

Vaš deda Nikola upamćen je po veoma jakoj valuti u mandatu njegove vlade?

– S tim dinarom mogli ste da kupujete i u Kanadi! Srbija je bila u kaldrmi, ali nije bila dužna. Nikola je bio veoma lojalan dinastiji Karađorđević, mada je s njom ulazio i u sukobe braneći svoje mišljenje. Jedan od poslednjih bio je pred sam atentat na kralja Aleksandra. Uoči odlaska u Marselj kralj je boravio u Niškoj banji i to, moram da naglasim, kao i svake godine u iznajmljenoj sobi koju je uredno plaćao. Kraljica Marija je insistirala da doputuje vozom u Pariz, a i deda je isto sugerisao na niškoj stanici. Kralj mu je samo kratko odgovorio: „Ti znaš da su Karađorđevići tvrda glava…“ Inače, ta vlada je ostala upamćena po svojoj stabilnosti u turbulentno vreme. Deda nije toliko bio inovator, koliko je dobro poznavao svoj narod. Govorio je: „Pod mojom lipom `lada nema!“ Insistirao je na poštovanju pravila, a pitanje nepotizma za njega je bilo pitanje časti. Kada je neki rođak došao u Beograd s molbom da ga protežira, odgovorio mu je: „Možeš da budeš samo skretničar na niškoj stanici.“

SVEČANOST povodom Dana Na rodnog pozorišta ove godine završiće se premijerom: Strindbergovim „Putom u Damask“, u režiji Nikite Milivojevića. Probe su uveliko u toku, prvo izvođenje je 22. novembra, a u podeli je i doajen naše scene Tanasije Uzunović. Među njegovim predstavama na repertoaru nacionalnog teatra je još jedno ostvarenje sa istim rediteljskim potpisom, Šekspirov „Henri Šesti“. Ali, sada je pred poznatim glumcem jedan savim drugačiji zadatak:

– Bez ikakvog laskanja, verujem da će ovo biti scenski događaj u pozorišnoj umetnosti – otkriva Uzunović.

– Predstava je zaista neobična, inspirativna. Nemam određen lik, svi igraju sve. Klasičnih komada i velikih pisaca nije dovoljno na sceni, pa se veoma radujem novom zadatku. Kada sam počinjao da se bavim glumom, mislio sam na Dostojevskog i Čehova, na našeg Lazu Kostića. Današnji mladi reditelji kao da zaziru od velike literature, žao mi je zbog toga.

* Da vi možete da birate, čija dela biste voleli da vidite u pozorištu?

– Molijer, Šekspir, Kalderon, pa i Fejdo – svi su aktuelni u našem vremenu. Ili, Dostojevski i njegov „Zločin i kazna“. Zar danas ne živimo sa zločinima na koje smo gotovo oguglali, a koji vapiju za kaznom? Svakodnevno se u to uveravamo na novinskim stranicama crne hronike. Ili, Fejdo. Uska je granica između tragedija kojima prisustvujemo i vodvilja koji nam se dešava. Imam 72 godine i razmišljam u kojim okolnostima će nam se deca rađati i odrastati.

* Kralja Lira pominjete kao jednu od priželjkivanih uloga. U čemu se identifikujete sa Šekspirovim likom?

– Često sebe vidim kao čoveka kojeg je vera u ljude učinila smešnim u sopstvenim očima. Čak i kada se radi o porodici, jer ni ona nije izbegla srpski sindrom: gramzivost i prevaru. Nažalost. Iako ideološki tamo nikad nisam pripadao, naprotiv, čak sam i stradao – danas mogu da kažem da sam, zapravo, pravi komunista! Celog života sam živeo samo od svog rada. Kada govorimo o Kralju Liru, njegovo stradanje nije samo pitanje okolnosti nego i vremena. Čovek koji veruje u nešto, uvek strada.

* U skladu sa svojim uverenjima, bili ste odvažni kada se nije sa simpatijama gledalo ni na veru ni na naciju?

– Srba Milin, Miša Žutić i ja, za pravoslavnu Novu godinu ili za Svetog Savu, pa i ostalim praznicima, u „Kolarcu“ smo recitovali prigodne pesme. Bilo je to sedamdesetih godina, kada se malo ko usuđivao da to radi.

* Zato su vam 1969. otkazali učešće u prigodnoj svečanosti povodom proslave Titovog rođendana?

– Angažovali su me da učestvujem u revolucionarnom recitalu, a onda rekli da mogu da uzmem honorar, ali da ne budem u programu. Naravno, odbio sam. Jer, u međuvremenu su tražili od nas umetnika da napišemo svoje generalije. Kad su moje pročitali, odustali su.

* Saznali su da vam je pradeda Tasko Uzunović, ustanik i učesnik srpsko-turskih ratova, a deda Nikola predratni predsednik vlade i nosilac „Legije časti“?

– To je bio dovoljan razlog da se ne pojavljujem u prigodnim proslavama, ali i da odigram sve moguće Nemce i državne neprijatelje na sceni. Nažalost ili na sreću, svi oni koji su učestvovali na raznim feštama povodom 1. maja, 29. novembra, 22. decembra – sada učestvuju na proslavama stogodišnjice od početka Velikog rata… A ja sam „živeo“ sa tim velikim ratnicima, bili su prisutni u ličnim sećanjima mojih najbližih. I Stepa Stepanović, i Mišić, i Putnik, i Bojović. Uostalom, svi moji i sa majčine i sa očeve strane, prešli su Albaniju. Ipak, niko me na proslave ove stogodišnjice nije zvao.

TRI BRAKA I tri braka su bogato životno iskustvo. Šta ste iz njega naučili? – To su tri različita viđenja stvari. Često žena koja hoće da potvrdi svoju intelektualnost ne podrazumeva da zna da kuva. Ja sam lepši pol uvek zbunjivao što znam i da kuvam, i da perem, i da čistim. Žena mi nije bila potrebna zbog toga, ali i te se stvari uče od roditelja. Za mene je dobijanje deteta i mogućnost razvoda posle potomstvanj nepojmljivo. Verujem u porodično ognjište i vrednosti. Rastao sam, u najboljem smislu te reči, u patrijarhalnoj porodici. Sećanje na ono najbolje u njoj, kao i u narodu – ne zaboravlja se. Imam dve sestre, a otac je govorio: „To što si ti muško je božja stvar, ali razlike nema. Postoji samo onaj ko zna, odnosno onaj ko nauči da radi i onaj ko ne nauči“. U širem kontekstu, mislim da je strašno što smo danas zaboravili domaće vaspitanje. Mnoga zla počinju od toga, pa i nepoštovanje osnovnih ljudskih vrednosti.

* Uzunovićima je nacionalizacijom oduzeto jedanaest kuća u Nišu i Beogradu, u jednoj od njih je i američka rezidencija. Da li vam je išta vraćeno restitucijom?

– U ovom trenutku ne vidim okončanje te priče. Kada su komunisti oduzimali nisu ostavljali dokumente. I danas se livade kod Draževca zovu Uzunovića livade. Ali još ima nekih začkoljica i „protokolarno“ nedostupnih stvari. Ne znam kako će se i da li će se, uopšte, rešiti pitanje američke rezidencije. Do sada nam od imovine ništa nije vraćeno.

* A vi ste tek 1974, u svojoj 32. godini života dobili prvi pasoš?

– Zbog porodičnog porekla nisam mogao da ga steknem ranije. Sva moja glumačka gostovanja sa pozorištem do tada su išla na grupni pasoš. Dobio sam ga iz trećeg-četvrtog puta. Prvo sam otišao u London, da posle jedanast godina vidim sestru. Meni komunisti nisu smetali, smetao sam ja njima…

* U šta danas verujete?

– Postao sam veliki pesimista, ali se ipak uzdam u buđenje svesti i savesti, u neke vredne ljude koji su se povukli ili otišli iz zemlje. Želim da verujem u bolju budućnost onih koji dolaze posle nas, naše dece. Normalno, mislim i na moju ćerku Sofiju. Uostalom, ne možeš sve gledati kroz samo jedne ljude, prozivati današnjeg predsednika ili premijera, očekivati da će volšebnim štapićem rešiti stvari. Nije pošteno. Hajde da malo posmatramo i ono što se dešava iza njihovih leđa, često i u njihovo ime. Ono što do njih ne dopire, a nama se strahovito obija o glavu. Ne verujem da baš mogu da vode računa da li će neki njihov partijski istomišljenik, tamo negde, zaposliti svoju ujnu ili sestričinu. I ne znam da li uočavaju posledice, ali bi mogli da osete zgražavanje.

* Od koga treba učiti?

– Od Engleza! Oni, pre svega, gledaju svoje dobro i interes. Mi se stalno oko nečega sporimo, mislimo da je tamo negde uspeh i prosperitet, da će nam sve pasti s neba. Pod stare dane sećam se oca kako je, dok sam ja kao dečarac naglas učio da smo industrijska „sila“, kroz zube govorio: „Lažu, sinko. Mi smo seljačka zemlja“! I jesmo, u najboljem smislu te reči. Nažalost, danas kad prolazim Srbijom ne mogu da vidim ni kravu, ni ovcu. Možda ne znamo kao Nemci da pravimo automobile, ali smo bar nekada znali da gajimo krompir i papriku. Mogli smo da budemo bašta Evrope. Možemo i danas, ali to još niko ili neće, ili ne ume da vidi. Za nas je porazna i presudna bila Titova sentenca kako više nema gospode i seljaka, svi smo radnici. Biti gospodin je kodeks, ne titula. A biti seljak to je izvor života ove zemlje.

* Iako su vam daleki ti koreni, divno ste igrali onu časnu starinu u seriji „Moj rođak sa sela“. Imali li još takvih seljaka?

– Retki su. Naš seljak je došao u grad i čeka da mu se nešto „dodeli“, dok mu zemlja propada. Retki su danas časni ljudi uopšte, pa i seljaci. Bore se i dalje krvavim radom, ali su opljačkani, poniženi i razočarani. Ipak, u nekim kućama i kućercima, tvrdoglavo istrajavaju. To je vredno divljenja.

*I vi ste „tvrdoglavi“ tradicionalista, iako se tradicionalizam danas često pominje u pejorativnom značenju?

– Zabluda je u savremenom shvatanju te reči. Jesam tradicionalista, a šta to znači? Sve je u poštovanju deset božjih zapovesti. Ništa manje i ništa više od toga, to je osnova ljudskog postojanja. Mada, podjednako sam zbunjen kao i sa svojih sedam – osam godina. S jedne strane, veliča se poštenje, s druge, sve je učinjeno da ga nema. I dalje se govori o nekom „partijskom mišljenju“. Ma, postoji samo čovek i ono što stoji iza njega, ono što se vidi kroz odnos prema sebi i drugim ljudima. Ako smo u socijalizmu svi živeli od svog rada i svi bili jednaki, kako nam se za kratko vreme pojavilo toliko lopova i tajkuna, enormnih bogataša?! Gde su stekli taj „staž“ i imetak? I najveći broj je iz redova bivšeg SK. Komunisti su se posle rata surovo obračunavali sa onima koji su časno stekli svoj imetak, ko će sa ovima da se obračuna…

Tanasije Uzunović: Čovek koji veruje uvek nastrada | Kultura | Novosti.rs.

Mračne tajne državne bezbednosti

Nova srpska istorija čeka otvaranje arhiva. Pristup dokumentima tajnih službi pomogao bi da se do kraja demistifikuju priče o prirodi komunističkog režima, mehanizmima i žrtvama represije

NI 14 godina od 5. oktobra 2000. godine, iako najavljivan i utvrđen kao nacrt, još nije donet Zakon o otvaranju dosijea srpske i jugoslovenske tajne policije, mada je u međuvremenu podneto 7.000 zahteva za uvid u dokumenta službi državne bezbednosti. Od uvođenja demokratskih promena u Srbiji široj javnosti su tek selektivno bila dostupna samo arhivska dokumenta Službe DB o pojedincima.

Srpska tajna služba BIA do sada je predala Arhivu Srbije više od 80.000 “ličnih fascikli”, od kojih neke imaju po 10.000 stranica. U više navrata od 2003. istorijska građa tajne policije predavana je pre svega Arhivu Srbije i nešto malo Istorijskom arhivu grada Beograda. Arhive su, međutim, internim statutima ograničile dostupnost dokumenata široj javnosti.

Do sada su uvid u deo građe imali samo članovi državnih komisija i retki naučni radnici na projektima. Od četiri ključne mere, kojima bi se udarili temelji zdravog demokratskog društva – otvaranje arhiva, lustracija, rehabilitacija i restitucija – koje su sprovodile sve zemlje sa komunističkim nasleđem, u Srbiji je do danas sprovodena samo jedna, a ostale polovično ili nikako.

– Otvaranje dosijea tajne policije i slične dokumentacije je temeljna mera koja se nametala u svim društvima koja su izlazila iz autoritarnog sistema i gradila demokratiju – ističe dr Srđan Cvetković, istoričar.

Doušnici

Tajna policija, oličena pre svega u službama državne bezbednosti, Ozni, Udbi, SDB, RDB, kao i u vojnim agenturama KOS i VOS i diplomatskoj SID, godinama je prikupljala informacije o građanima i držala pod kontrolom na stotine hiljada doušnika i hiljade agenata i saradnika. Za Srbiju se zato decenijama govorilo da je policijska država. Na stotine hiljada ljudi bilo je direktno ili indirektno oštećeno delovanjem represivnog aparata.

Nezvanično se govori o postojanju čak tri miliona dosijea o proganjanima, a u okviru toga o čak pola miliona ubijenih ljudi. Ova spekulacija je plod višegodišnjih stradanja srpskog i jugoslovenskih naroda od “političke policije”, zaštitnika najpre režima Josipa Broza, a potom sistema Slobodana Miloševića.

I Tito i Sloba su imali svoje agenture, specijalne odrede i jedinice za tajne likvidacije političkih protivnika. U vreme FNRJ i SFRJ to su bile službe bezbednosti poznate po svojim skraćenicama i zločinima – OZNA (Odeljenje za zaštitu naroda), UDBA (Uprava državne bezbednosti) i SDB (Služba državne bezbednosti). Uz njih je delovao vojni odred KNOJ. U doba SRJ i države SiCG političke neistomišljenike progonili su RDB (Resor državne bezbednosti) i JSO (Jedinica za specijalne operacije).

Razotkrivajući mračne godine Srbije, istoričar Srđan Cvetković je jedini tačno utvrdio da je, na primer, na Golom otoku bilo 16.500 zatočenika. Pronašao je 600 fotografija žrtava “divljeg čišćenja ljudi” u Srbiji, kao i originalne filmske snimke sa eshumacije tajnih grobnica u Srbiji. Naučno je utvrdio da je kroz srpske zatvore prošlo na desetine hiljada seljaka u operaciji “obavezni otkup”, jer nisu mogli državi da isporuče žito i meso, ili su se opirali kolektivizaciji na selu.

– U Smederevu, Bežaniji i Dolovu su ti seljaci ubijani. Bilo je to u vreme gladne 1950. godine – podseća Cvetković.

Srđan Cvetković

Preporuke EU

I pored jasne preporuke EU, zbog nedostatka političke volje i spremnosti stranaka na vlasti da se suoče sa istorijskim istinama, krvave tajne službi državne bezbednosti ostale su sakrivene i od pisaca istorije i od javnosti.

– Potpuni pristup arhivskoj građi službi državne bezbednosti pomogao bi da se do kraja demistifikuju priče o prirodi komunističkog režima, mehanizmima i žrtvama represije o kojima i dalje postoje suprotstavljena gledišta. A tek otvaranjem arhiva i dolaskom do objektivnih informacija o funkcionisanju represivnog aparata i razmerama zločina režima, moglo se ići dalje sa merama lustracije, rehabilitacije, restitucije i na zdravim temeljima graditi demokratsko društvo i institucije – kaže Cvetković, koji je autor knjige “Između srpa i čekića” o metodima političke represije u Srbiji od 1944. do 1985. godine.

Cvetković je bio je sekretar Državne komisije za otkrivanje grobnica masovnih pogubljenja i otkrio 200 lokacija stratišta sa najmanje 60.000 žrtava, ali je zbog nezainteresovanosti države za ovaj proces, podneo ostavku. Prvi je javno na naučni način prikazao zločine srpskih tajnih službi nad vlastitim narodom.

Za svoju izložbu “u ime naroda” koristio je dokumenta tajnih službi Jugoslavije, ali i istorijsku građu Slovenije, Hrvatske, BiH, Mađarske i Rusije. Sada radi dokumentarni film o masovnim, grupnim i pojedinačnim zločinima tajnih službi.

– Otvaranje dosijea imalo bi svoju moralnu, političku i društvenu funkciju. Neke tajne i ubistva iz skorije prošlosti bili bi razrešeni. Upućena bi bila jasna politička poruka o raskidu sa totalitarnim nasleđem, a pomoglo bi i društvenom ozdravljenju i rehabilitaciji žrtava – dodaje dr Cvetković.

Mračne tajne državne bezbednosti | Reportaže | Novosti.rs.

О ЊЕГОШУ, ПОНОВО

Белатукадруз

Белатукадруз*
Белатукадруз*

Краћи увод

Горски вијенац је објављен као прва књига Другог кола (месечног београдског часописа НАЈ, током марта 2006. године).Један део тиража је објављен са мојим поговором, други део тиража без поговора!!Одабране прилоге, неко је изоставио, не обавестивши ме, као приређивача и одговорног уредника. Главни уредник листа – Д. Ћук?

Ево шта је изостављено на унутрашњој страни корица:

“…Његош као песник пре свега није постао, него је рођен онако као што је бор никао. И као што поникли бор не постаје под спољашњим утицајима ни липа ни јела, но остаје бор, тако је дух Његошев песнички од рођења, па развијао се он под околностима Црне Горе или Бретање, био он под монашком ризом или војводском доламом. Ако одиста још има људи, који држе да околина и околности чине песника песником, ти би се људи извесно поколебали у свом мишљењу, ако би имали воље да оду и виде Црну Гору и ако би знали српски, да после тога прочитају Његошеву поезију.Велики владика је самоук…

Ловћенски пустињак…није остао неосетљив према лепоти природе, но ни кратковид према дивљем позоришту, које та лепота скрива. Он је прозрео како одржање те лепоте безгранично скупо стаје; он је проценио средства, којима се она у ваздашњем савршенству оджава…

…Његошев је живот испуњен борбом против неправде и проповеђу правде. Горски Вијенац је најсјајнија проповед и највеличанственија глорификација правде на српском језику…

…Толстој и Његош то су два сасвим супротна света, негативни и позитивни електрицитет словенске расе, два сасвим супротна идеала: Иван дурак и Милош Обилић. Који је идеал хришћански? Хришћанска су оба, но ниједан искључиво није Христов…” (Николај Велимировић)

Ово је изостављено на полеђини корица:

“…Догађај који се опева у Горском вијенцу страховито је тежак и незахвалан као књижевна тема. На неку Бадњу вече, почетком XVIII века, Црногорци су по легенди препадом поклали своје потурчењаке, уколико нису хтели да се покрсте.

Замислите да вама неко дође да вам песмом узноси ону Сицилијанску вечерњу из XIII века, где Италијани побише до 20. 000 својих Француза, или Вартоломејску ноћ, из XVI века, где Французи католици побише толико својих протестаната – обоји такође на препад. Рекли бисте, зар не: маните, не певајте нам о томе! Ми волимо кад нас поезија дигне у сфере толеранције. Његош се ипак подухватио да опева црногорски покољ, и његова је слава у томе да је уметнички савладао ту страшну тему. Стручно говорећи, успео је да и код читаоца незаинтересованог побуди дубоки интерес, симпатију кроз ужас, како је тражио Аристотел. Само песник врло великог калибра смео се ухватити у коштац са таквим задатком; мало мањи био би смрвљен на првом кораку.

Као да је осећао сву опасност свога песничког посла, Владика је поступио овако: главну радњу утопио је у две друге радње, али радње сасвим друкчијег нивоа и обзорја. Поред материјалне, садашње акције, покоља потурица у Црној Гори, одвија се друга, историска, кроз столећа, коју певају кола, и трећа, козмичка, коју казују Владика и игуман Стефан, филозофи драме, и која је вечита.

У првом плану стоје борци, противници који ће да се покрве. Песник је употребио све што може да нас увери да се ту не сукобљавају само две вероисповести као у Вартоломејској ноћи, ни два национализма као на Сицилији; него два у свему опречна погледа на свет: идеалисти и материјалисти, слободари и империјалисти, људи прегнућа и људи фаталисти… “ (Перо Слијепчевић)

“Ниједан моменат овога религијског народног настројства није могао умаћи Његошевом искусном оку, по речима Велимировића. Муслимански представници у његовим делима нису узети од најгорих, какве би узео какав уски шовинистички дух, но од најбољих. Кроз њих говори и расуђује Његош по њиховски, како то ни сам шеик-ул-ислам не би боље. Са свим рељефно изображена је вера Ислама у разним својим представницима, који се узајамно допуњују, јер сваки од њих репрезентира један аспект своје вере: Ислам као вера сладострашћа (Мустај кадија), као вера војинствена и патрицијска (Скендер-ага, Селим везир), или вера грубости и необузданости (сват Турчин, Беглер-бег), или вера части (паша Шувајлија), или вера истине и права (мула Хасан)… “ ( Др Ник. Велимировић)

Шта се крије иза изостављања ових прилога? Предрасуда једне младе жене, идеолошка искључивост?

После неког времена, појавио се и власник “Нове школе”, Г -дин Ћук (отац уреднице НАЈа) са примедбама на текст БЕЛЕШКЕ О ТВОРЦУ ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА.

Ако им је поговор био неприхватљив, идеолошки сумњив, зашто су га уопште штампали?

Шта се уопште догађало иза мојих леђа? Да ли је “Нова школа”, односно часопис “Нај” доштампала нови тираж “Горског вијенца” који сам спремио за штампу, без споменутог поговора, или је поговор “исекла” из већ одштампаног тиража? Не знам.

Поседујем оба издања. Цензурисано и нецензурисано…

Ако сам добро разумео представника издавача (Т. Ћука), примедбе на текст БЕЛЕШКЕ О ТВОРЦУ ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА су ванкњижевне, сводиле су се на то, ако сам добро разумео, да ја уносим политику у поговор, која може довести у заблуду или повредити евентуалне читаоце Горског вијенца!! Шта је у ствари издавач од мене као уредника хтео?Да играм онако како он свира?

Није ми било јасно зашто издавач самог себе цензурише!?…

Као песник и философ, Његош је цењен, потцењиван и прецењиван; као религијски геније, он није био ни цењен, ни потцењиван ни прецењиван све до двадесетих година минулога века.

Споменуто тројство генија је нераздвојно; једно без другога тешко је схватити. Но овде ће бити речи првенствено о песнику и владару Његошу. Многе похвале Његошу, као творцу Горског вијенца, углавном су заслужене. Ево зашто:…нигде Његош не пружа притворно какав сурогат место правог напитка.Песници оне друге врсте јесу као реке понорнице; они скрију свој ток свуда тамо где је то њиховим протекторима угодно.

Његошев геније није понорница но дивљи планински поток, који не тече, но скаче, сурвава се, пршти, пенуша се и риче. Не устави га нико, нити он сам себе може уставити!Такав је Његошев геније. Слобода, којом Његош дише и пише, то у ствари није слобода у вулгарном, грађанском смислу те речи, но то је инстикт, над којим он сам није властан, и у коме он сам нема никакве заслуге…1

1.

Његош Горски вијенац назива (у рукопису) Извиискра или Извијање искре, што у његовом песничком језику значи: рађање слободе.

Том рађању је, у целини, посвећен овај спев или драма, као и читав живот Владара и песника црногорског.Његош је, Горски вијенац написао на Цетињу 1846. године, када су прилике у Црној Гори биле врло тешке, пре свега економске и политичке, неродица.

Затим, политички морал становништва почео је да опада (појаве отпадништва и издајства). Његош је енергичним поступцима сачувао тек организовану државу од расула…

Милош Обилић се често зазива у Горском вијенцу.И зар се треба чудити што је за Његоша Обилић више него идеал човека, једна врста божанства?2 Шта је све Његош био спреман да сагори на олтару Обилића?Пред конаком владичиним на Цетињу стајале су одсечене турске главе и сушиле се (како се тад говорило). Поглед на те главе, кажу, владику није обеспокојавао; он их је гледао хладнокрвно.Хероизам својих саплеменика ценио је владика у њиховој освети Турцима.* На другој страни и сам Његош је херојска природа.

Његош, за разлику од Толстоја, без резерве и без предомишљања проповеда противљење неправди или, што је једно исто, противљење злу.

Удри врага значило је у Његошевим устима: удри неправду.

(Неправда је непријатељ и Бога и људи.)

Треба ипак, подвући, да је Његош, глорификатор освете и проповедник противљења злу. Иван дурак чини по вољи ђаволима, – како пише Велимировић, пушта туђу војску без противљења да му царство прегази и изврши сва могућа злочинства. На тај начин се зло побеђује, хоће тиме Толстој да каже; не треба се противити злу, треба га пустити нека победи, нека тријумфује, оно ће само себе својим тријумфом уништити…

2.

Кад је писао Горски вијенац, Његош је преживљавао оно што је његов предак, владика Данило доживео у почетку XVIII века;- пише Скерлић 3, и она суморна осећања и невеселе мисли о злој судбини и мрачној будућности српскога народа које исказује родољубиви владика Данило, јесу мисли и осећања које је имао Његош у тешким данима које је Црна Гора имала у његово доба.По тим местима, где је лирика интелекта отишла до велике висине, као још по неким чисто лирским местима у Горском вијенцу, даје се одмерити снага Његошева као лиричара и може се закључити каква је штета што су некоје његове интимне лирске песме изгубљене.

Горски вијенац има драмски облик, али у ствари то је само низ сцена и дијалога и монолога… То је складна мешавина драме, епа и лирике.4

3.

За предмет Горског вијенца Његош је узео истрагу потурица” која је по песниковом датирању извршена крајем 17. века.

Предање о тој истрази у Црној Гори још увек је живо. Али критичка историографија није у архивским документима нашла изричите и непобитне доказе о томе да је крајем XVIII или почетком XVIII века било једновременог чишћења Црне Горе од потурица; зато нема једнодушности ни у датирању догађаја.5

За понеке узгредне догађаје који се помињу у Горском вијенцу може се утврдити историјска позадина, али то би била једна дуга прича – за неку другу прилику.

Као владар, Његош је устао против племенске анархије и против крвне освете, отпочео је уређивање земље, установљавао је судове и школе, градио путеве. Ратовао је на једној страни са херцеговачким муслиманима и скадарским пашама, а на другој са немирним племенима и многобројним незадовољницима.Године 1834 (6) изашла је на Цетињу прва његова књига Пустињак цетињски, збирка пригодних стихова у славу Русије и њених владара по којој се никако не би могао познати велики песник Горског вијенца.

Одмах после изласка Огледала српског, када му је још била пуна глава народнијех песама, Његош је почео да пише Горски вијенац.7

4.

Поезија је нераздвојна од хероизма; Црна Гора је за поету – хероја један уникум, по Велимировићу, у коме он налази свој двоструки, поетски идеал.

Динамика Горског вијенца потиче отуда што је аутор проживљавао његову атмосферу целог свога живота, у борби и несигурности, сматра Слијепчевић, нав. дело, стр. 45.8

Његош изводи народ на позорницу, не само у првом плану радње, као антикласичари, по речима Слијепчевића,него и у њеној духовној позадини, као класичари, у облику хорова, тј. кола, која посматрају и подстичу радњу. Колико је Владика био оригиналан у оном првом, толико је и у овом другом.9

Познато је да су грчки драматичари задржали хорове из старих приказања зато јер су их наследили као ствар која је била битна на годишњим свечаностима. Иако неприродан у драми, хор је још увек својим присуством, чувао старо схватање о вези драмског приказања и народа као целине. У грчкој драми хор је полако постајао споредна ствар. Људима Препорода било је тешко да задрже хор. Из неколико разлога. Гете је у Фаусту дао мноштво варијација хора. По Слијепчевићу, Његош је решио то старо питање срећније него ико после Грка.10

5.

Горски вијенац објављен је први пут у Бечу, 1847. Врло важне године у српској књижевности 19. века, јер се тада појавило неколико књига које су значиле тријумф народног језика у књижевности: Вуков превод Новог завјета, Његошев Горски вијенац, Песме Бранка Радичевића и филолошка расправа Рат за српски језик и правопис ЂуреДаничића. Био је то, како каже један историчар књижевности, историјски сусрет најзначајнијих представника двеју књижевних епоха. Вук и Његош, централне личности претходног раздобља, дали су у наведеним књигама завршни облик целокупном свом дотадашњем раду: Вук у стварању књижевног језика на народним основама, а Његош у стварању уметничке поезије на темељима народне песме.11

Од првог штампања до данас, Горски вијенац је доживео на стотине издања (12) – више него иједно дело у књижевностима Јужних Словена. Преведен је на све европске језике, на неке по два или више пута и сигурно је да стоји на првом месту у српској књижевности по превођености.

На крају, наведимо и то да у Горском вијенцу, и м а , дабогме, и слабих места.Симболична слика врага са седам бињиша, са два мача и са двије круне, којом почиње цело дело, није нимало срећна; јер кад бисмо је стварно сагледали, она би нам изгледала не страшна, како је песник хтео, него смешна, скоро као страшило за птице. У приповедању снова има врло лепих места, али има и намештености, например кад онолико људи прича како су сањали Обилића, што је очигледно измишљотина и хвалисање; а ни иначе немају снови у Вијенцу физиономију правих снова.(13) (….)

Ноћу, 17/18. фебруара 2006.

______

Фусноте

1 РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА, студија Д-ра Ник. Велимировића, издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1921, 188 стр. ; стр. 166

2 “Не мање него дванаест пута у самом Горском вијенцу помиње се Обилић. После имена Божјега, вели Велимировић – ничије се име у овом делу, изузев учасника драме, не помиње чешће од имена Обилића. Обилића Црногорци сневају – и поносе се таквим сном – Обилића певају, Обилићем се куну, Обилићем живе. И извесно нико од Црногораца није више сневао Обилића нити је ико више њиме живео него сам Његош… исто дело, стр. 167.

*…Црногорци и Турци углавноме су персонификација правде и неправде;има истина, неправде и међу Црногорцима, као што има правде и међу Турцима,но у главноме – вели Велимировић – за Његоша су Црногорци и Турци – правда и кривда. Или је боље правда или кривда? – то је животна етичка дисертација Његошева. Правда, о којој Његош говори, није правда утилитаристичка, но херојска. Често је кориснија кривда од правде; то се нарочито показало у  историји Црногораца и Турака; но никад није кривда боља од правде. Неправда људска једна је од најеминентнијих појава зла у свету.

Толстој је заступао етичку теорију, којом се проповеда непротивљење злу. Ова теорија се обично ауторизује Христом и има заштитника међу веома интелигентним и веома честитим људима. Нигде у свету ова теорија није доведена – како пише Велимировић – до апсурдне крајности, као у Русији. Најтипичнији њен апостол у Русији, и у свету, јесте Толстој, а најизразитији идеал ове теорије представљен је… у Легенди о Ивану дураку…. Црна Гора по величини међу словенским земљама стоји на дну оне скале, на врху које стоји Русија. У овој Црној Гори, у којој живе људи једне крви и једне вере с руским народом, никад се нико није јавио као приврженик и заштитник теорије непротивљења злу.На против, од кад постоји Црна Гора као словенска земља, вазда се у њој знало само за теорију противљења злу. … Онај ко је учио: ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други, не би се свакако помирио са Његошевим идеалом. Но да ли би се тај помирио са идеалом Толстојевим? Треба пре свега знати да замислити Христа у пасивном односу према злу у свету значи ни више ни мање но избрисати његово име из историје света. Голготска трагедија последица је не пасивности но активности Христове против зла, оличеном у израиљском фарисејству. Христос се борио против зла, нападао зло, истина не оружјем…. Никад фарисеји јерусалимски не би распели Ивана дурака, док су Христа распели. Ивана дурака никад не би распели за то што им се никада не би противио. И Толстојев и Његошев идеал хришћански су, јер су оба поникли у хришћанству и јер се оба донекле могу оправдати прадокументом хришћанске вере. Но ниједан од ова два етичка идеала није потпуно ни искључиво Христов.

Кад би свеколико зло у свету имало само једну главу, ја не знам шта би Толстој чинио са том главом. Његош би је посекао. Посекао би је, и, ако би је на чијем олтару сагорео – сагорео би је на олтару Милоша Обилића. – Ник. Велимировић, исто, стр. 165, 166

3 Јован Скерлић, цитирано према Петар Петровић Његош у књ. Књига о Његошу, Београд, Младо поколење, 1966, стр. 10

4 За разлику од Скерлића, Перо Слијепчевић у својој студији Неколико мисли о Његошу као уметнику писао је веома исцрпно о суштини самога спева. В. књ. Перо Слијепчевић:САБРАНИ ОГЛЕДИ И, Просвета, Београд, 1956, 224 стр. –

5 Видо Латковић пише – у Предговору Горском Вијенцу из 1966. године, Просветино издање – У датирању није ни сам Његош сигуран: поводом народне песме Српско Бадње вече, у којој се пева о истрази, Његош је у Огледалу српском догађај датирао око 1702 године, а у Горском Вијенцу, каже да се то збило при свршетку XВИИ вијека. Једини документ у коме се одређено говори о истрази јесте један запис владике Данила Петровића, објављен 1863, по коме се догађај одиграо 1707. године, али се с разлогом сумња у аутентичност тога записа. По документима се да несумњиво утврдити да је поткрај XВИИ века у Црној Гори било потурица у свим племенима, а да их у првој деценији XВИИИ века више нема….

И народно предање и Његош, држећи се предања, дају истрази изузетан значај у историји Црне Горе. У поробљеним југословенским покрајинама турски феудализам се ослањао у првом реду на домаће људе који су напустили стару веру и прешли на ислам… То су најчешће били припадници старог вишег и нижег племства. Они су били носиоци локалне власти, најчешће и поседници земљишта, војни заповедници и управни чиновници. По традицији која није без историјске основе, потурчењаци у Црној гори потичу од оних истакнутих црногорских првака који су крајем XV века примили ислам заједно са најмлађим сином последњег зетског феудалног владара Ивана Црнојевића.Било их је у свим племенима и настојали су да своје саплеменике држе у покорности према турској држави.

Отуда је истребљење потурчењака у једној области значило уједно и ослобођење те области испод турске власти… – стр. 8-9. наведеног текста.

6 Исте године објављена је и књига Лијек јарости турске, песме по угледу на народне. Луча микрокозма излази 1845, Лажни цар Шћепан Мали, 1851, Слободијаду је штампао 1854, у десет песама славећи разне црногорске победе над Турцима и Французима.

7 При писању он се служио Диком црногорском и Историјом Црне Горе од Симе Милутиновића, и некојим записима, али поглавити народним предањем и народном поезијом, и то у толикој мери да се с разлогом рекло да је Горски вијенац једна опсежна синтеза песама о Даниловом времену. Размер и ритам је из народне поезије, дело је испуњено живом старином црногорском, предањима, веровањима, обичајима, изрекама и пословицама, тако да тим поетским реализмом даје пуну и јасну слику непосредне стварности. Његош је био дубоко националан човек и осетио је народну душу дубље и потпуније но ико… (Ј. Скерлић, нав. рад, стр. 10)

8 Црна Гора, мала по пространству, део дела једне државе, била је у очима њеног надахнутог господара велика својом историјском улогом. Ова њена историјска улога почиње Косовом, до Косова она за Владику нема историје; Косово је почетак њене историје, јер је почетак њеног хероизма Историска улога Црне Горе дакле, јесте у хероизму т.ј. у њеној борби против неправде, у освети правде, како пише Велимировић. – Све, све, на крају крајева код нашег песника има исти извор и увор.

Тај исти извор и увор јесте његова религија. За истраживача ове теме, религија Његошева није стари порушени замак, који се само од времена на време кити, нити једно пухорно огњиште, које се само недељом засветлуца. Религија Његошева изражава цео један живот, живот песника и хероја; она представља неугасиви огањ, коме је један велики ум светлост и једно велико срце топлота… (стр. 186, наведеног дела)

9 П. Слијепчевић, већ навођени рад, стр. 30. Овај аутор тврди с пуним правом да је Његош своју драму демократисао и духом и композицијом да не може више, али и задахнуо висинским ветром. У Горском вијенцу је, можда први пут у светској књижевности, драма постигла онај идеал, који је Слијепчевић, сажето описао и на који ћемо се вратити мало касније, да очува широку народну подлогу и да се дигне у висине чисте духовности. Ту је народна драма заиста народна у најузвишенијем смислу речи. Али – и ту долази оно али – она за то није драма у обичном , за наше позоришне прилике прилагођеном смислу речи…

10 Слијепчевић, исто, стр. 31 -32. Срећније зато јер он своја кола није насилно, по књижевној традицији, убацио у драму, као неки поетични реквизит, него их је узео из живог живота. Код њега хорови изгледају сасвим природни, и место да му драму одвајају од реалности, као неки изанђали давно угашени петрефакт, Његош је напротив баш њима још више укотвио своје дело у живи живот народни.Јер су та његова кола, која певају кратке епске и лирске песме лако поигравајући, стварно постојала и у Даниловој и у песниковој средини, као што постоје и дандањи. У њима је сачуван један прастари начин произношења епсколирске песме. Његош је дакле уметнички искористио један домаћи народни обичај и тиме опет везао високу драму за живи мит, двадесет и три столећа после Софокла. Тај мит је збиља био жив, покретна једна сила, чак и још живљи него у средини Софокловој. Јер како изгледа, епски јунаци Хомерови нису били у Атини баш аутохтони, него су културним путем популарисани. Обилић је Његошевој сточарској средини био ближи и племеном и идејом него што су били митски Атрејевићи и њино друштво трговцима атинским….Пошто се дакле ради о збиљском идеалу свега народа, то видимо да кола имају важнију улогу у Горском вијенцу него хорови у атинској драми. Њихова улога не своди се само на резоновање и подстицање. Кола узмиљу додуше реч много ређе, али кроз те наступе певају своју велику песму, једну вишу драму изнад оне материјалне пред нама. Кола приказују сву српску историју схваћену драматски и сажету у неколико, управо у шест, изразитих епизода-чинова…

11. Јован Деретић: КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, БИГЗ, Београд, 1990, 400 стр.; стр. 140

12 Најмлађој генерацији, данас, ипак, није лако да чита Горски вијенац, из више разлога.. Рећићемо укратко да су делу потребна извесна објашњења; уосталом, нека објашњења текста Горског вијенца дао је и сам Његош. Његош је објаснио да је Пиштет (стих 456) “вода, а Симуња (ст. 498) гора, да се стих 1148: за два брата једноимењака односи на “Мухамеда II и IV, и сл. – Први коментар Горског вијенца појавио се у 4. издању дела на нашем језику (првом латиничном издању) у Задру, 1868. Приређивач Стјепан Митров Љубиша. Други коментар Г. вијенца дао је 1886 године др Јохан Кирсте, професор Бечког универзитета и преводилац спева на немачки. Тај превод и објашњења и белешке изазвали су дискусију у којој су узели учешћа и наши и страни научници – Св. Вуловић, В. Јагић, В. Волкер и др. У Загребу је изашло прво издање Горског вијенца 1890. са коментарима Милана Решетара.

Укупно је изашло десетак издања са Решетаровим коментаром у размаку од пола века!

У тумачењу појединих места Горског вијенца узело је учешћа на десетине наших и страних писаца. За Решетарова живота није се на нашем језику појавио ниједан други коментар који би обухватио цео Горски вијенац. После Решетарове смрти појавила су се неколика нова коментара:Трифун \укић је штампао у Београду два издања Горског вијенца (1943/44) са својим коментарима. Поводом стогодишњице првог издања спева, појавила су се још четири коментара:\узе Радовића, Вука Павићевића, Салка Назечића и Антуна Барца. Ми нашим читаоцима предлажемо да погледају издање Горског вијенца из 1966, Просветино издање, за које је Белешке и објашњења написао Видо Латковић.

13 П. Слијепчевић, наведена студија, стр. 44 – 45. Најтежа мана спева, по Слијепчевићу, налази се у следећем: Његош је хтео да буде објективан и према непријатељима, али као да је донекле остао под утицајем народног расположења и ратне психозе, јер се, например, на више места ислам описује подругљиво, а за турке један каже да смрде.

Било би неправедно толику верску мржњу приписивати аутору. Он је певао већ четврт века раније: – Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш! – Он је позивао на заједничку акцију против турског завојевача, као владар, Али пашу Ризванбеговића, Осман пашу скадарског, Хусеин бега Градашчевића, без икакве резерве у погледу вере, апелујући само на њихово српско порекло. Није Владика био блажи кад је доживео одметање неких православних Црногораца и њихово прибегавање Турцима. Такве појаве он карактериоше разликом у схватању између орлова и свиња, исто, наведено дело…

Према мишљењу Ник. Велимировића: На хришћанство и мухамеданство, као две историјске моћи, гледао је Његош као на два фатална, крвоносна и смртоносна ритера, који стоје у непрестаној међусобној вражди и безштедној борби…

__

*Алиас Мирослав Лукић, 1950

АЛФА И ОМЕГА ХХ ВЕК / Александар Лукић

Из албума ЗАВЕТИНА. снимљено током лета 2013. Резиденција 23)
Из албума ЗАВЕТИНА. снимљено током лета 2013. Резиденција 23)

Кад човек дочека дубоку старост, детињство

у сећањима добија изглед трулих мушмула.

Томе се надај млади човече.

Штала за гојне краве у очевом дворишту

наличила је каквом турском хану. Са тремом

изграђеним дуж читаве зграде, доксатима са којих висе

обешене саксије, каткад са засађеним петунијама,

каткад са патуљастим мушкатлима.

Доксат је оцу, пред вратима ковачнице,

која се налазила такође под истим кровом

неком приликом послужио за вешање домаћих кучића.

Равно десет недужних животиња обесио је о штрањку.

Преживео је само један млади куцов кога сам

пригрлио у наручје и за којим сам тако силно плакао

да се отац сажалио.

Гледао сам тад и једног од пастува у штали

кад се из обести ритнуо задњим копитима

и њима ударио о плафон штале, остављајући печате

потковица на плафону.

Раних шесдесетих година, у току лета

кад се ниси умео одбранити од напасти мува

у штали и кад се краве празне сипајући

крављу балегу под себе на под штале,

тај измет округао налик цветовима сунцокрета

отац би босоног подбочивши се о тело краве

које су узгред буди речено крстили именима женске чељади

из куће, као да притиска гас на папучици

наизменично притискао и попуштао стопало;

шљапкајући по крављем измету. Та слика се заглавила

у мом сећању.

Током студија гледао сам филм Бернарда Бертолучија

ХХ век. Велики уметник је главном јунаку такође

доделио сличну улогу да се понаша са крављом балегом

попут мог оца.

Тако је код мене још у раном детињству

а код Бертолучија у зрелом стваралачком добу,

ХХ век сведен на једну те исту слику.

=====Из рукописа који није застарео „Брегунице“  (Архива ЗАВЕТИНА)

Из „Мемоара“ Проте Матеје Ненадовића

(Почетак)

ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).
ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).

Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле — осећам сада, да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе гробу прикучује.

Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живио. Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стрâ осврћем се ја на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми совест штогод пребацити могла.

Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив. Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. — То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.

Те све промене у мом животу, Москва и Петербург, Варшава и Беч, где сам негда био, појављују ми се као сан моје младости. Већу част моји’ современика и другова ’ладна је земља затрпала, млађи и вештији људи предузели су оне народне бриге и послове са којима смо ми управљали, отечество моје напредује, и ја радосно и задовољно повраћам се у ово скровито мало селце на огњиште моји’ дедова, да се одморим од моји’ трудова и да вас нејаке наставим на пут живота, да вас из малена научим љубити Бога и отечество. Промисао није могао лепшу забаву и занимање за моју старост дати, него да будем ваш учитељ.

Од 1793. године па до данас свакојаке промене биле су у Србији; ниједан тај догађај није учињен а да ја штогод не знам, или да нисам и собом участвовао. Цео тај простор мог живота и народни’ збитија стоји ми јоште живо у памети; и што је старији који догађај, тим га се лакше и точније опомињем. О свему томе ја би’ вам усмено приповедао, драга децо моја, али ви сте мали и не можете упамтити, а ја сам стар: лако могу умрети. Зато сам наумио да вам овде напишем: яжевидюхъдюихъиотцынашиповюдашами. У овом мом приповедању не тражите савршенство историописца, ни строги ред догађаја. За то треба вештије перо; и ја се надам у ком народу појаве се јунаци и људи заслужни за отечество, тај ће народ родити и оне људе који ће њи’ова дела описати. Ја ћу вам овде написати само мој живот и она ратна и нератна прикљученија која су у мој живот уплетена; не тражите у овом мом приповедању историчке свезе, ја не могу догађаје све по реду овде забележити, него ћу и’ писати кад се ког опоменем. Ја знам да ће исте догађаје доцније млого перо описати вештије, али истинитије неће.