Архиве категорија: на први поглед

Telegraf: 20 najboljih „krimića“

 Ilustracija

Ilustracija

Britanski „Telegraf“, koji već nedeljama objavljuje liste najboljih knjiga u različitim kategorijama, sada je sastavio listu 20 najboljih krimi romana svih vremena na kojima su se našla dela Vilkija Kolinsa, Dafne du Morije, Trumana Kapotija, Agate Kristi, Artura Konana Dojla, Žorža Simenona…

Prvi na listi koju su sastavili kritičari uglednog lista je „Žena u belom“ Vilkija Kolinsa, potom slede „Stranci u vozu“ Patriše Hajsmit, „Kći vremena“ Džozefine Ti, avanture Šerloka Holmsa iz pera Artuna Konana Dojla, „Ubistvo Rodžera Akrojda“ Agate Kristi. „The Madman of Bergerac“ Žorža Simenona, jedan od romana iz serije avantura njegovog detektiva Megrea, „The Nine Tailors“ Doroti L. Sejers.

Na spisku 20 najboljih su i „Rebeka“ Dafne du Morije, „Osećaj gospođice Smile za sneg“ PEtera Hega, „Hladnokrvno ubistvo“ Trumana Kapotea, „Ime ruže“ Umberta Eka, „Njujorška trilogija“ Pola Ostera, „Mizeri“ Stivena Kniga.

Tu su još i „Veliki san“ Rejmonda Čendlera, „Poverljivo iz LA“ Džejmsa Elroja, „OTadžbina“ Roberta Herisa, „True History of the Kelly Gang“ Pitera KErija, „Džeparoš“ Sare Voters, „The Suspicions of Mr Whićer“ Kejt Samerskejl, „Uhvati Ssortija“ Elmora LEonarda.

Zanimljiva je i šira lista na kojoj su se našle i „Priče tajanstva i mašte“ Edgara Alana Poa, „Čovek zvani hrabrost“ Čarlsa Portisa, „Kum“ Marija Puza ali i grafička novela „Nadzirači“ Alana Mura i Dejva GIbonsa, „Zovem se crveno“ Orhana Pamuka, „DEvojčica koja se igrala vatrom“ Stiga LAšona…

Telegraf: 20 najboljih „krimića“ | Kultura | Novosti.rs.

Poslednji američki ambasador u SSSR-u: Putin je u pravu, raspad SSSR je bila tragedija

Poslednji američki ambasador u SSSR-u Džek Metlok kaže da SAD nisu želele raspad Sovjetskog Saveza i podseća da je stariji Džordž Buš opominjao Ukrajince da se suzdrže od “samoubilačkog nacionalizma“. Krim će koštati Rusiju više nego zapadne sankcije, ocenjuje američki diplomata u intervjuu austrijskom „Di preseu“.

Vlast, pre svega ona politička, postavljena je u teoriji kao racionalna – u praksi, ona je samo bliže ili dalje od tog ideala. Zato treba uživati u svakoj situaciji kada se javnosti ponudi pogled iza kulisa moći, kada se otvori pogled na žive procese, na momente u kojima se stvar počela razvijati na pogrešan način, a nije morala.

Jedan takav kratki pogled iza zavese pruža intervju američkog profesionalnog diplomate Džeka Metloka, objavljen u austrijskom dnevniku Di prese. Metlok je 1991. godine bio poslednji američki ambasador u tada još sovjetskoj Moskvi.

Ono što on danas, 23 godina kasnije i u kontekstu ukrajinske krize iznosi, drastično dokumentuje karakteristike spoljne politike jedine preostale, delom samoproglašene, velesile.

Metlokov intervju dokazuje da politika SAD-a itekako misli logično, da se barem u definicijskoj fazi kreće u prostoru „opšteg dobra“, da brzo i jasno formuliše rešenja koja „nose vodu“, odnosno pokazuju potencijal za trajnost i stabilnost, ali da se onda iz racionalno teško dokučivih razloga pokrene u suprotnom smeru.

– Gospodine ambasadore, koliko smo blizu novom Hladnom ratu?

U trenutnoj situaciji se sasvim sigurno ne radi o novom Hladnom ratu, onakvim kakvim ga pamtimo, sa elementima kao što su globalna konfrontacija dva suštinski različita sistema i dve filozofije, spiralno ubrzanom trkom u naoružanju i serijom lokalnih ratova.

Ono sa čime se sada nosimo je obična polemika i, kada situacija ne bi bila tako ozbiljna i tragična, karikaturalno ponavljanje starih hladnoratovskih mustri. Nivo svađalačkih tema je niži – one danas nisu globalne kao što su bile onda. Jedna stvar je ipak ista: Hladni rat je okončan kroz pregovore i razgovore, a ne kroz vojne operacije. Uz malo dobre volje to je i danas moguće.

– Da li ste u avgustu 1991. godine, kada ste otputovali iz Moskve, mislili da ćete jednog dana ponovo videti ruske tenkove kako ulaze u susednu zemlju?

SAD su se 1991. godine nadale da će Gorbačov na temeljima demontiranog Sovjetskog Saveza stvoriti dobrovoljnu uniju država. Osim toga, SAD nikako nisu ni želele raspad Sovjetskog Saveza – a posebno smo polazili od toga da Ukrajina neće i ne može biti uspešan primer države, ako se odluči za odvajanje od Sovjetskog Saveza.

Zbog toga je predsednik Džordž Buš prvog avgusta 1991. godine u poseti Kijevu opominjao Ukrajince da se suzdrže od „samoubilačkog nacionalizma“. Rekao im je: „Nemojte tumačiti pojam slobode kroz pojam samostalnosti! Opredelite se za slobodu, a ne samostalnost!“. Ukrajinci su se međutim odlučili upravo za suprotno i izabrali nezavisnost.

Tehnički gledano, Kijev se u proglašavanju nezavisnosti te 1991. godine oslanjao na dve grupe: na duboko antiruske nacionaliste na zapadu zemlje i na komunističku, proruski orijentisanu nomenklaturu na istoku. Pri tome je Kijev zanemario da se ta proruska nomenklatura distancirala od Sovjetskog Saveza ne zbog pozitivnih emocija koje bi gajila prema ukrajinskom nacionalnom osećaju, već kao znak neslaganja sa Gorbačovljevim reformama, njegovom „perestrojkom“.

– Vaš argument je da je Ukrajini bolje bez Krima. Zašto?

Zato što Krim od početka većinski podržava ljude kao što su Viktor Janukovič, tip političara koji ne samo da su protiv reformi, nego i aktivno rade na njihovoj opstrukciji. S druge strane, Krim će koštati Rusiju svu silu para – više nego što će je pogoditi zapadne sankcije.

– Kakva je uopšte budućnost Ukrajine?

Možemo se samo nadati da će Ukrajinci konačno naći nekog političkog vođu koji bi bio prihvatljiv za oba dela zemlje. Sav razvoj od 1991. godine do sada karakterističan je po potpunom odsustvu takve osobe. Ujedinjavajući „Nelson Mandela-tipovi“ političara su u principu svetski raritet.

Rešenje vidim u jednom federalnom sistemu, u kome bi svaki region birao svog guvernera, organizovao vlastitu mrežu obrazovnih institucija i generalno imao barem toliko prava kao pojedine države u SAD, ili nemačke federalne jedinice (Bundeslander).

Drugo, Ukrajini trebaju političke partije koje deluju nacionalno, na čitavoj teritoriji. Za sada su one gotovo isključivo regionalne partije.

Treće, potrebno je verodostojno obećanje da Ukrajina neće postati članica NATO-a. Rusija neće prihvatiti garancije koje su ispod nivoa verodostojnosti. Rusija nije nacija koja neurotično trči okolo sa „moramo da se širimo“ idejom! Naprotiv, to je nacija koja još uvek pokušava da izađe na kraj sa raspadom zemlje – a taj raspad je došao iznutra, a nije iznuđen spolja, iako se to u Rusiji ne doživljava na taj način.

Po meni, Putin ne greši mnogo kada kaže da je raspad Sovjetskog Saveza bio tragedija. Lično ne bih to nazvao tragedijom, ali da je bilo dobro – nije!

Priredila: Vesna Knežević, dopisnica RTS-a iz Beča

Poslednji američki ambasador u SSSR-u: Putin je u pravu, raspad SSSR je bila tragedija.

Виртуелна књижевносt / Бранислава Илић

……Данас се људи окупљају у виртуелном простору око мисли које су им заједничке, око причи и песама које деле међусобно, гледајући у мониторе као странице књиге, или прозоре кроз које упознају на луталачкој стази неки нови свет.

(…………) технолошка достигнућа не могу променити бит уметности која суштински представља људску делатност, при чему уметничка дела „садрже људско искуство живота и света изражено на такав начин на какав се оно иначе не може изразити; умјетност је у том смислу самосвојна и незаменљива… Она тако ствара нову стварност која на свој начин даје људском животу сасвим нову смислену димензију… Уметност као људско стваралаштво не односи се само према прошлости и садашњости него и према будућности… она придоноси настајању новог људског света који је у непрестаном мијењању“. (М.Солар)

Управо прихватање тог непрестаног „мијењање људског света“ потребно је ради прихватања неких нових образаца и форми у којима се може стварати уметност, односно књижевност. Да ли можемо рећи да данас онај ко нема своју интернет страницу заправо и не може да рачуна на стопостотну видљивост и доступност потенцијалним примаоцима садржаја?

Сећам се када сам започињала своје крстарење Мрежом, није постојао никакав систем који ћу пратити. Где ћу се на крају наћи било је питање на које нисам никада умела да дам одговор. Данас, знам за нека места у том паралелном свету, која посећујем, а на која сам упутила свој РСС читач, и као таква она могу да дају извесну слику стања у српској виртуелној књижевности.

Мој циљ свакако није никаква систематизација и валоризација онога што налазимо расуто на све стране у виртуелном простору скрајнуте реалности. Питање које постављам је: чему писање о маргиналним, некаталогизованим текстовима који штрче у равни виртуелног мрака? Али: неминовност коју доноси развој технолошког напретка, као и време потпуно различито од онога које је обележило стање свести човека претходних векова, указују на чињеницу да се данас мора прихватити нови начин креације и комуникације.

У сваком случају, виртуелна књижевност постоји, у повоју, без система, без граница, без стандарда. Она користи могућности Велике Мреже како за информисање, тако и за објављивање готових књижевно-уметничких дела или бар покушаја, али и за сам процес стварања…

коментара 2 :

  1. Znaš šta, malo mi je konfuzan ovaj tvoj tekst, a pročitala sam ga nekoliko puta. Ili sam ja danas konfuzna?

    Danas, neko ko nešto stvara i nema svoju internet stranicu, pa to može da bude i nečiji izbor. Opet, ako je ima, to i dalje ništa ne znači (a može), niti u smislu kvaliteta publikovanog, niti u smislu posećenosti, niti da kvalitet i kvantitet nužno idu ruku pod ruku. Što se brojnosti tiče, uglavnom, mnogo toga se svodi na (samo)promociju. Digitalizovana realnost je navalentna u tom smislu da „tera“ stvaraoce (isto kao i obične korisnike) na permanentnu „socijalizaciju“ i trošenje vremena na sticanje i održavanje novih kontakata, tj. novih gledalaca, čitalaca, čega god. Nekada se sedelo u kafani i divanilo. Danas se smara po forumima, mikrobloguje po Twitteru, „druži“ na Facebooku. Jer, tamo „sedi“ potencijalna klijentela tj. konzumenti. To su mamci koji se zabacuju, a o efektima mogu da pričaju oni koji se time bave. Ti ljudima bukvalno treba da staviš nešto pod nos, jer većina neće da se „smara“ i da traži.

    Moram da priznam da mi nije potpuno jasno tvoje pitanje: „чему писање о маргиналним, некаталогизованим текстовима који штрче у равни виртуелног мрака?“

    Ili da ja tebi postavim pitanje: „Čemu pisanje o katalogizovanim tekstovima koji su totalni mainstream?“

    I još nešto, ne moraju se prihvatiti novi načini kreacije i komunikacije, jer i to je izbor pojedinca.

    Sem toga, mislim da je zaista nepotrebna bilo kakva standardizacija, trpanje u bilo koje šablone. Internet daje mogućnost svakome da pokaže nešto što stvara i mislim da je to dobro. Nisu nam potrebni samoproklamovani (ili nametnuti) autoriteti i institucije da daju svoj sud o tome, šta je kvalitetno, a šta nije. Potrebni su pojedinci koji misle svojom glavom, pa će, nadam se, umeti da odvoje žito od kukolja, kroz vreme.

    Sem toga, danas, kada praktično svako ko ima novca može da objavi knjigu (koju je napisao sam ili je unajmio ghost writera) dovoljno govori o kvalitetu klasičnog izdavaštva. Svaka šuša može da postane tzv. pisac time što objavi jednu jedinu knjigu koja nema nikakvu književnu vrednost.

    Mislim da sam već odavno odletela u offtopic, pa da prikočim.

  2. Moguće da je tekst konfuzan… Hoće to tako 🙂

    Akcenat je na samoj književnosti. I ono što želim ovim postom, tiče se mesta književnosti na internetu i njenih specifičnosti koje su jasne, bez obzira na način objavljivanja.

    Tekst je dakle, o odnosu između književnosti kao umetnosti i interneta kao medija.

    Pomislila sam da će rečenica o „nekatalogizovanim tekstovima“ zvučati grubo. Što se mene tiče, oni su izjednačeni sa onima iz štampe (koji su kako kažeš mainstream; iako i to ne mora biti tako: knjiž. avangarda nalazi mesto i u štampi), ali ako gledamo širu čitalačku publiku ili „stručnu javnost“ ne može se staviti jednakost između ova dva načina objavljivanja. Neko može da objavi 1000 pesama na svom sajtu, a koje će ostati u tišini ili će ih pročitati slučajni prolaznici, jer nema ko da kaže da to jeste (dobra) književnost (naravno da je moguće da taj pisac i ne želi da ga neko čita; što je sasvim drugo pitanje).

    Mislim da je problem objasniti da je književnost sa svojim osobinama prisutna i u jednom i u drugom medijumu – ona je ista, bez obzira na to kako dolazimo do nje.

Више: Виртуелна књижевност.

Бела врана / Бела Тукадруз

Мишљеновачка улица - Бењино брдо Бб (шут према гробљу  тзв. Доње Мале), фотодокументација Заветина, 2013.
Мишљеновачка улица – Бењино брдо Бб (шут према гробљу тзв. Доње Мале), фотодокументација Заветина, 2013.

Волим  предвечерја у Звижду, обично их проводим у шетњама, обилазећи ближе делове имања мојих родитеља, оне надомак села. Не једном, више пута сам пред ноћ гледао, последњих  година, падање многобројних врана на врхове багремова око месне цркве. Чинило се да има више црних врана него лишћа! Летеле су и ноћу, долећући уз Пек, или преко брегова који одвајају Поморавље и Стиг од Звижда. Зашто су баш тај простор, порту и густи багремар иза цркве, изабрале као место за свој конак? Је ли то неки знак, знамење? Јесу ли ту најсигурније од узнемиривања људи?

Гимназију сам започех у Пожаревцу, али наставио сам је у истуреном одељењу  пожаревачке гимназије у Кучеву. За неколико година  истурена одељења прерасла су у самосталну гимназију . Писао сам песме и романе, које никада нисам објавио, већ као гимназијалац, па ме у гимназији – ваљда зато што сам био једини који се окушавао у  стварању стихова – прозваше већ у другом разреду  „Песник“. Мало ме је људи у Кучеву знало по имену и презимену, али по надимку су ме познавали многи. Био сам у тој вароши обележен већ са шеснаест година, „бела врана“.
Ваљда када сам матурирао (крајем шесдесетих), Пожаревљани су организовали неку културну смотру свих општина које административно гравитирају Пожаревцу, и у оквиру те културне смотре, једне вечери, беше и књижевни сусрет – на коме је учествовало десетак млађих песника, међу њима и гимназијалац, сада већ пок.  Петар Јевтовић. Можда је  пок. песник имао душу беле вране? Своју је можда изгубио и тако је сачувао (у песми  Марш костура он вели :  „Тешко је у овој мраморној магли, / преживети  нерасцепљен и до јутра“ ,  и та два стиха на најкраћи могући начин изражавају његову песничку и судбинску позицију).  Јевтовић је старински песник; таквих је све ређе; старински песник који живи у модерним временима. Подсетио ме је на белу врану и на нешто што припада миту мог дечаштва и младости, на нешто чега више нема. Слушајући Јевтовићеву Песму беле вране,  сетио се једне друге беле вране, из мога дечаштва и младости.  „Не мислим у Већини „,  тако започиње Јевтовић  своју песму и објашњава :  „Већина је масивна и тешка“. Да не би било забуне, песник подвлачи : “ Не горим у Већини. / Набацани у Гумна, не горе, / већ диме. И обавезно, лажу ПОМОДНО / кроз Димне Завесе „.

Кад склопим очи и покушам поново да замислим, укаже ми се пусто поље преко железничке пруге, испод села у коме сам рођен. И високо у небу изнад поља  крештање –  стотине врана. Придолазе им  у помоћ и  вране са околних брда : вране су кружиле око неке беле птице у висини,  једне једине. Устремљивале се на њу, као  кобац. Чинило ми се да се чуо звук кад је лупе крилима. Чобани и свињари, старији сеоски момци који су такође пратили на крају села тај  необични ваздушни птичији окршај рекоше да вране нападају „белу врану“. Бела птица је одступала постепено, бранила се. Битка птица у небу померала се према ободима брегова на североистоку.

Десетак црних врана непрестано је нападало белу врану, а стотине су кружиле у великом луку и грактале. Друге црне вране кружиле су  у још већим концентричним круговима – крештале, дозивале  у помоћ друге вране. И зачудо, те  друге црне вране инстиктивно су се одазивале и долетале са разних страна  у јатима према окршају у току. После извесног времена, хиљаде црних врана нестало је иза високих обода североисточних брегов…. – Зашто је гоне? вероватно сам упитао неког старијег момка. „Вране гоне смрдиврану, белу врану“.  То није био прави одговор.
Какав је исход  тог окршаја између хиљаде црних и само једне беле вране?Је ли бела врана успела да утекне црној и надмоћнијој бројној војсци врана? Или је била дотучена далеко од наших очију. иза седам брегова? Док сам слушао  стихове,  споменутог покојног песника вршњака, који су можда и невешто написани, сетио сам се оног ратоборног јата врана из мога завичаја, из дечаштва. Оног црног јата које се из трена у трен увећавало насрћући на белу врану. Зашто су је тако нападале и отерале из мога видокруга? Зато што је бела? Зато што је друкчија? У тој улози „беле вране“, ја сам – и несвестан тога – био већ од првог разреда гимназије. Не знам зашто ми је таква улога додељена, али између речи или надимка Песник и Бела врана постоји проклети знак једнакости. У месту у ком сам рођен, месна црква подигнута је на једном брежуљку на улазу у село, изнад железничке пруге и пута Пожаревац – Зајечар. Село више није онакво каквим га памтим ; за педесетак година угасило преко стотину кућа. Смањио се број мештана. Чини се све је више црних врана, што је мање људи ; као да их привлаче полуопустела наша села?…
    Све је више гробаља, све су пространија. Црне вране су се намножиле, а белу не видех барем педесет година. Ако не рачунамо песнике које знам… Неколицину…

Beli: Književna sirotinja za dugu zimu

DA napišem ono što mi je u srcu i da napisano deluje snagom koju ima…

Ovim rečima Radovan Beli Marković, za „Novosti“, otkriva svoju formulu za pisanje i iznošenje sopstvene istine, koju primenjuje od kada je početkom sedamdesetih objavio prve priče. U Svečanoj sali Skupštine opštine Lajkovac, u četvrtak u podne, biće predstavljena njegova sabrana dela u 13 knjiga, koja je objavila Gradska biblioteka Lajkovac, u čast piščevih navršenih 65 godina života i više od 40 godina živog prisustva u srpskoj književnosti.

 Radovan Beli Marković

* Kako se osećate pred ovim knjigama?

– Ne znam da li o samom činu sabiranja dobro rasuđujem, i da li bi života mog ostatak bez sabranih dela nesrećniji bio, ali mi se čini da je to što je u trinaest ovih knjiga stalo – jedino što, svojim vekom, potrošio nisam, tačnije: utaman poarčio i razdao bez računa ikakvog… Poznao sam, u jednom času, da put mi, što dalje idem, sve gori biva, pa mi se, kao unekoliko smotrenom čoveku, seljačke duše i seljačkog vaspitanja, kazalo da, s jeseni, avliju svoju valja pretirišiti, plot preplesti, majije krovne svesti, korov oko plota porukovedati, a i svaku urutku i sokoćalo: grablje, trnokop, trijericu, vrcaljku, kazanicu, ili što god da bilo, od dvižimih stvari na koje bi sneg napadati mogao, pod nadstreh kakav skloniti… Eto, tako sam mislio, a kako bi inače, premda opisanu kuću i avliju tek u sećanju akoli imam, pa mi je do uma došlo da i književnu svoju sirotinju pripravim za dugu zimu, kad i najbolji argatin pojede ono što je tokom leta zaradio…

* Da li ste zadovoljni onim što su vaše knjige imale i postigle?

– Zadovoljan da li sam? Zadovoljni su oni koji Božji glas u sebi ne osluškuju, nego veruju onome što govore laže i paralaže, pustosvati koji će te u tamnicu baciti i dušu ti na pamuk vaditi akoli ne okrećeš glave na onu stranu na koju oni trzaju povoce… Elem, ne želim ništa, osim da ne padnem u ono ropstvo iz kojeg me je mnogih knjiga čitanje vekom izbavilo, napućujući me da i sam štogod crnih slova raspem po hartiji…

PROMENA U DUŠI * U malim sredinama, kažete, čovek je uvek pred suviše očiju. Koliko vas je to umaralo, trošilo stvaralačku energiju? – Naučio sam, dobom, da sebe boljim od drugih ne smatram, pa mi ni mala sredina ne smeta više, kao nekoć što mi je smetala, a poznao sam da ni u Prestonici slavnoj potrebitom čoveku niko neće ponuditi da se ogreje i prenoći… S tim u vezi, kazalo mi se da se život popraviti ne može, sredinu kao košulju menjajući, akoli u svojoj duši od gorega na bolje makar nešto promenio nisi…

* Kažete da je pisanje unutrašnji poriv. Kada ste odlučili da se prihvatite tog posla?

– Knjige su, još u mladoj mi dobi, čim sam se oslovesio, poseban izgled davale svemu onom što sam, bezgramotan, verovao da je samo to i da samo tako može biti, to jest: knjige su mi dočarale svetove kud i kamo drugačije od onog sveta u kojem sam živeo… Kad sam, u kojem li času, odlučio pisanja da se prihvatim? Ne, odlučivao se nisam, nego sam se samo prihvatio… Eto…

* Dugo ste bili bibliotekar. Kako su se, u vašem pisanju, iskustva iz biblioteke i knjiga, ukrštala sa iskustvima iz života?

– Za službovanje, uopšte uzev, ne pitajte me… Svaka je služba robija… Ali, robijanje, to jest: služba u biblioteci, može se, nekim volšebstvom, u užitak neopisivi pretvoriti, što Vam i lično jemstvujem… Elem, za bilo kakvu službu zamešen od Boga naprosto nisam, osim za službovanje sopstvenoj dokolici, ali sam u biblioteci revno argatovao, kao da u nekom obredu zaneto saslužujem… Ne bih mogao reći da su se iskustva iz biblioteke i knjiga preplitala sa iskustvima iz takozvanog mi života. Istinski sam, naime, shvatao život, pa sam se zato od života podalje izmicao, u čemu su mi knjige vaistinu pomogle, a i danas mi pomažu. Ali o ukrštanju, koje ste pomenuli, o preplitanju, ni govora da bi bilo, počem se mimohodni puti ukrstiti, ni preplesti nikako ne mogu…

* Kakav je bio svet u vreme kada ste počinjali kao pisac, a u kakvom danas živimo?

– Svet je, tada, ružan, zao i sebičan bio, a i sada je takav, osim što su rugoba, zlo i sebičnost sa devetkom kanda pomnoženi; pojedinačno, prvo, a i zbirno – potom…

* Kažu da je vaša proza snažni izraz čežnje za onim što je tokom vremena nestalo iz srpskog jezika i književnosti?

– Koješta! Iz srpskog jezika i književnosti ništa nestalo nije, niti će nestati… Srpska književnost, kao više dobro i istina, i srpski jezik, kao sveopšta nevidima crkva, računaju da ono što je bilo nije i nestalo, ako je sticajem prestalo da bude, pa se, stoga, u srpskoj književnosti i u srpskom jeziku i rashod vodi na prihodnoj strani!

* Šta vas najviše brine u sadašnjoj srpskoj književnoj i kulturnoj svakodnevici?

– To što ne vidimo da je oplićao jelej u srpskom duhovnom kandilu!

Beli: Književna sirotinja za dugu zimu | Kultura | Novosti.rs.