Архиве категорија: пикантерије

BILO KO SAMO NE JA, SAM(OTAN) / Robert Tili

ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).
ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).

BILO KO SAMO NE JA, SAM(OTAN)
–         po Adrijanu Henriju –
 
 
da nisam ovaj koji jesam
ko bih voleo biti?
 
Adrijan Henri Rodžer Mekgof Džordž Harison
Franc List Alfred Žari Džon Koltrejn
Čarls Mingas Džon Kasavetes Džon Ford
Sem Pekinpo Džon Hjuston Ernest Hemingvej
Viljem Blejk Iv Tangi Dali Rene Magrit
Žak Prever Boris Vijan Rejmon Keno Blez Sendrar
Henri Miler Tilonijus Monk Mikelanđelo
Fidel Kastro Džekson Polok Robert Raušenberg
Tim Bakli Džef Bakli Mahatma Gandi
Viljem Barouz Džek London Geri Snajder
Frensis Bejkn Malkolm Iks
Dr.Martin Luter King Džon i Robert Kenedi
Roland Kirk Pol Sezan Rembrant Anri Matis
Dostojevski Trocki Rej Bredberi Majls Dejvis Muhamed Ali
Jovan Krstitelj Kazanova Marsel Dišan Klint Istvud
Pol Njumen Džejms Džojs Beket Piter O Tul
Gijom Apoliner Anri Mišo
Majakovski Kit Ričard Džeri Garsija Pablo Neruda

Samo
Ne ne
Ko Ko
(«)Živi(«)

 
EGZISTENCIJALISTIČKI BES

Misao: ne osvrćem se
Bez suza u očima i žala za svim juče
Rašnjicama
Koje ne bih dao ni za bezbroj sutra
Šnjica gledam napred
S gnevom i anhedonijom bez iluzija
Od početka
Beznađa do beznađa
Do  k
Raja

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

(MOJ) EPITAF
«I menjao bih sve svoje sutrašnjice za jedno jedino juče.»
   Kris Kristoferson: ME AND BOBBY McGHEE

Sen
Ka ko
Ja je
O
Stala bez (svog) čo
Veka do
Veka
KO ZNA
 
– Albertu Ajleru-
ko zna
(u) šta (sve )
prošlost može da (se)
iz
rodi
?

Gaša, iz Principove (februar 2014)
Gaša, iz Principove (februar 2014)

                           MRTVI U FEBRUARU
–         Hommage A Joyce-
 
Poklade
Maškare
Koje tek nutarnju sutinu i jutarnju mučninu odr(a)žavaju
Ogromna teretna vozila tutnje
Kroz noć svu noć
I i
Ma zamamne logike
Sete
& Uspavanke
U svemu tome
Pokatkad poput čežnje i tlapnje same:8
E naposletku

Čujem dubo
K k
Ako pada & mrtvi već sneg
Na sve
Mrtve
I sve one koji se tek fol
Iraju kako to nisu

                                     RAVNODUŠNOST
Je kao bujica mržnje od sačmi što se pune kroz cev,dok lešinari kljucaju po blatnjavim ulicama…
jebene hulje preobučene u halje
revolucionara,mislilaca,slikara,ša(ga)la,trockog
i i
nih genijal
nih jevreja :

…voljena bića služe za to da vidimo ko smo mi,u stvari…

…voljena bića služe za to da vidimo kako smo,u stvari,divni…
gubitnici no sutrašnjica je

Cesta

________ Iz rukopisa pesnika (Po)Bednici. – Videti više: http://zavetinein.wordpress.com/%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8/robert-tilli/

Poeta u fraku

(i kao Kazanova?)

_______________________

Nekoliko godina Crnjanski je proveo u diplomatskoj službi kao saradnik Presbiroa u inostranstvu, što se u savremenoj diplomatiji naziva atašeom za štampu. Počeo je u Berlinu 1927. godine, što je odmah bilo propraćeno zajedljivim komentarima da je pošto-poto hteo da se dočepa tog posla

U „Embahadama“, u kojima je izneo oštru kritiku naše diplomatske delatnosti između dva svetska rata, Crnjanski je zapisao: „U diplomatiju se kod nas, u to vreme, ulazilo preko tetaka i strina. Da sam hteo, ja sam preko moje tašte 1921. mogao ući u to ministarstvo, lako. Nikada nisam to hteo, nikada nisam bio ono što Francuzi zovu ‘fils de familie’.“ Kaže da je u ovu službu ušao isključivo iz materijalnih razloga, „bez naročite želje i bez nekog cilja“. U to vreme bio je profesor beogradske gimnazije, pa je smatrao da će mu nova služba omogućiti da se više posveti pisanju romana. Pretpostavljeni mu je bio njegov prijatelj Živojin Balugdžić Balug, novinar i pravnik.

Već prvih dana primetio je jednu vrstu bolesti od koje su patila naša poslanstva: „Poslanik je uvek zazirao od svog savetnika (naslednika?), a sekretar je uvek gledao da savetnika smunđa.“ Nije mu se svideo ni grad. U pismu Ivi Andriću beleži: „Berlin je očajan. Nemačka grozna. Uopšte je svet grozan i idiotski bedan“. Iako je Ministarstvo inostranih poslova njegov rad, a posebno izveštaje koje je slao, pozitivno ocenilo, pisac je neočekivano povučen sa dužnosti 1929, o čemu je Andriću u pismu samo natuknuo: „Danas sam smenjen, na jedan način o kome ne smem, čak ni u privatnom pismu da govorim, a o tome ćete čuti, kada tome bude vreme“. Srećom, pisanje mu ide od ruke, pa je rukopis prve knjige „Seoba“ poslao poznatom beogradskom izdavaču Geci Konu, svom zemljaku, koji je inače rođen u Čongradu iste godine kad i Crnjanski.

Po povratku u Beograd nekoliko godina je radio kao profesor, da bi krajem 1935. bio postavljen za dopisnika Centralnog pres biroa u Berlinu. Jednoga dana bio je predstavljen i Gebelsu, koga je kasnije opisao kao čoveka koji ima lice majmunsko, ali i lepe, umne crne oči, a glas glumca, a zapazio je njegovu suprugu „lepu plavušu“. Za vreme Olimpijade bio je izuzetno aktivan u organizovanju gostovanja naših sportista i umetnika, a objavio je i bedeker o Beogradu.

Posle tri godine, ukazom Milana Stojadinovića premešten je u Rim za savetnika za štampu kraljevskog poslanstva. Kako je kasnije zabeležio, dopao mu se grad markiza i grofova, frizera i poštara, šofera i čistača, kafedžija i lepih dama. Živeo je otmeno stanujući u vili sa koje su se videli dvorac Borgeze i kube crkve Svetog Petra. Posebno ga je zanimao Mikelanđelo, o kome će dugo godina pisati knjigu. Ostalo je zabeleženo da je dobijao pisma od jedne Španjolke iz Salamanke, jedne Dankinje iz Orhusa, i dve Šveđanke. Svakoga jutra odlazio je na poljanu kraj Tibra „da tuče loptu“. Ugodan život prekinuo je početak Drugog svetskog rata, kada je zajedno sa jugoslovenskom kolonijom morao da napusti Rim sa samo dva kofera. Put ga je zatim odveo u London, gde ga je pozvao tadašnji predsednik Vlade Dušan Simović da radi u Odeljenju za štampu. Emigrantske vlade su se, međutim, često menjale, a pisac se našao u pravom zverinjaku intriga, ogovaranja i podmetanja. U takvoj atmosferi nije mogao uopšte da piše, govoreći: „Ne peva se u kući mrtvaca“.

U maju 1945. napustio je posao, ali je odbio da se vrati u Beograd strahujući od svojih predratnih žestokih protivnika Milana Bogdanovića i Marka Ristića, koji su bili veliki kritičari njegovog časopisa „Ideje“ nazivajući ga profašističkim glasilom. Želeo je da živi kao profesionalni pisac, ali se vrlo brzo pokazalo da je to nemoguće. Počeli su dani dugog i teškog stranstvovanja…

DAFINA JE JEDRA UJNA

Pesnik i izdavač iz Johanesburga Dragan Aćimović prvi put je objavio poemu „Lament nad Beogradom“ 1962. godine. Ovaj Jagodinac Crnjanskom je prirastao za srce i rado ga je primao u svoj dom. U svojim beležnicama Aćimović je zapisao neka kazivanja Crnjanskog (koga je nazivao Crnja) kada ga je posetio u Londonu decembra 1961:

– Fizički, Dafina (junakinja „Seoba“) je ujna Crnjanskog, supruga Vase Vujića, trgovca iz Beča, kod koga je Crnja jedno vreme stanovao. Crnjanski je spavao u jednoj maloj sobi. Ujutru bi dolazila ujna, jedna jedra i plava Bečlijka, da mu lično donese belu kafu. Ponekad bi preko spavaćice prebacivala lak ogrtač. Ispod se naziralo njenom bogato (tako reče Crnja) telo, a već je imala lice lepo i privlačno. Ujak je rano napuštao kuću i bio na poslu. Ujna bi sela na krevet do mladog Miloša i gledala kako ispija belu kafu i guta kiflu. A mladi Miloš, užaren ovim prisustvom, nekomotno se osećao. Reče: erekcija je bila tako nagla i velika da se to moglo opaziti ispod čaršafa. Verovatno Crnjanski nikada nije išao dalje u svojim odnosima sa ujnom, ali ona je postala fiksacija koja se manifestovala u slikanju Dafine…

…“Crnja mi je otvoreno i bez lažnog stida govorio o svojim avanturama. Pričao mi je kako je, kao lektor u jednom britanskom koledžu ‘obradio’ jednu mladu Engleskinju. Jednog dana, u biblioteci kad su ostali sami Crnjanski je ‘svuče i navuče’ (baš tako reče), u to začuje korake u hodniku. Veli: ‘Ah, da znate kakva je slast – na strahu'“…

Poeta u fraku | Kultura | Novosti.rs.