Архиве категорија: Речник Прототипа

мистификација по Сахарину

Јулски број листа „ЗАВЕТИНЕ+“, 55-56/2021.

Управо је одштампан најновији двоброј, који доноси

Свеску Четрнаесту(Наставак) ВАЛТАЗАР ПРЕВАЛЕЗ ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА.ИЗ НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА ЦРНО ЈЕ ПРАВО ЛИЦЕ СВЕТЛОСТИ

Видети садржај >>>>>>>>>>>>>>>

Ne može mi niko ništa ja sam američki državljanin!

Brat albanskog premijera Olsi Rama pušten je nakon što je zadržan zbog sumnje da je dronom isprovocirao incidente na stadionu Partizana, tvrde mediji u Tirani.

 rama

Kako navodi TV stanica „News24“, Rama je sa još trojicom Albanaca bio zadržan oko 40 minuta, ali je zatim „ukrcan u vozilo“ i prebačen na aerodrom.

Kako je Blic javio Rama je izjavio po puštanju rekao da mu niko ništa ne može jer je on američki državljanin.

Stanica se poziva i na izvore bliske premijeru Albanije Ediju Rami, a prištinska „Gazeta ekspres“ je objavila kratku informaciju u kojoj se navodi da „uprkos izveštajima iz Srbije, Rama nije uhapšen“.

„Ambasador Albanije je rekao da su tri osobe zadržane i da su im proveravani pasoši Sjedinjenih Američkih Država. Pojavile su se i informacije da je zadržavanje bilo povezano sa sumnjom da je jedno od zadržanih lica krilo kod sebe daljinski upravljač za upravljanje letelicom“, navodi News24.

Dodaje se da je „došlo do zabune“, a da su četiri osobe posle pregovora sa srpskom policjiom „puštene“ i nisu uhapšene.

„Vladini izvori sugerišu da će se Olsi Rama vratiti u zemlju zajedno sa novinarskim ekipama“, navodi se.

Veliki incident se dogodio u jeku nagoveštaja poboljšanja odnosa Srbije i Albanije, zbog čega je za 22. oktobar najavljena poseta Beogradu premijera Albanije Edija Rame, što bi bio prvi slučaj dolaska premijera Albanije u Srbiju u poslednjih 70 godina.

Olsi Rama pušten na slobodu: Ne može mi niko ništa ja sam američki državljanin! | Fudbal | Novosti.rs.

Saradnici DB likvidirali čak 130 političara

U SRBIJI i Crnoj Gori danas žive trojica bivših likvidatora Državne bezbednosti. Poznati su javnosti kao vođe srpskog podzemlja, tvrdi Bože Vukušić, autor knjiga o tajnim likvidacijama političkih emigranata.

Komentarišući inicijativu za otvaranje policijskih dosijea u Srbiji, profesor krivično-procesnog prava Momčilo Grubač kaže da je to jedan od načina kolektivnog i pojedinačnog suočavanja sa prošlošću.

– Uvid u tajne policijske dosijee neophodan je da bi se rasvetlili zločini učinjeni za vreme totalitarne vlasti i ustanovila odgovornost pojedinaca, budući da se to krivičnim postupcima iz mnogobrojnih i raznovrsnih razloga ne može postići. Na taj način žrtve nekažnjenih zločina iz prošlosti konačno bi stekle neku vrstu moralnog obeštećenja i rehabilitaciju. Otvaranje policijskih dosijea ima ogroman značaj i za afirmaciju, ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava – kaže profesor Grubač i dodaje da je to i mera bez koje nema reforme policijskih službi, niti demokratske civilne kontrole nad radom policije.

Čini se, međutim, da pojedine policijske strukture već deceniju i po sprečavaju otvaranje dosijea. Naime, i Broz i Milošević su imali svoje državne ubice, likvidatore iz redova državne bezbednosti, koji su ubijali pripadnike nacionalnih snaga, jugoslovenske emigrante po svetu i domaće neprijatelje po Jugoslaviji i Srbiji.

– Dokazano je da su Britanci odobrili Titu likvidaciju srpskih nacionalnih snaga. Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić su bili zaduženi za smaknuća u Kočevskom rogu, dok su Mitja Ribičič i Milka Planinc lično učestvovali u ubijanju odbeglih pripadnika nacionalnih snaga u Blajburgu 1945. godine – tvrdi Bože Vukušić iz Zagreba, koji se bavi izučavanjem krvavih tajni sakrivenih u dosijeima tajnih policija bivše Jugoslavije.

NEDIĆ JE UBIJEN? Milion ljudi nema podatke gde su im najbliži. Ne što nemaju podatke, nego je zabranjeno da se o tome priča. Ni danas se ne zna naredbodavac ubistva srpskog premijera, a ni grob generala Milana Nedića, koga je narod zvao “srpska majka” – kaže njegov praunuk Aleksandar Nedić.

On navodi da je Josip Broz naredio da se omogući upad hrvatskih nacionalista na Radušu 1972. godine, a potom i njihovu likvidaciju, da bi ojačao svoju vlast:

– Titovi naslednici su za egzekucije nad emigrantima krajem prošlog veka počeli da koriste ljude iz podzemlja. Brozov sledbenik Stane Dolanc je 1983. naredio akciju “Brk” za ubistvo Stjepana Đurekovića, direktora u Ini, jer je odao Nemcima tajne o vojnim rezervama goriva. Zatim je kao ministar policije odobrio likvidacije desetine emigranata u inostranstvu.

Parapolicija

Vukušić u svojim knjigama pominje identitet likvidatora u ime Titove države – Bogoja Panajotovića, Vinka Sindičića, Iliju Stanića, Željka Ražnatovića, Veska Vukotića i dvadesetak drugih. Kaže i da je Milošević kao likvidatore koristio članove agenture, parapolicije i mafije, koji su izrasli u „zemunski klan“. Državni likvidatori su ubili Ivana Stambolića, Slavka Ćuruviju, Dadu Vujasinović i Zorana Đinđića. U novije vreme dogodila su se ubistva novinara Slavka Ćuruvije, sudije Nebojše Simeunovića i drugi državni zločini, za koje su osumnjičeni saradnici tajne službe.

U zatvoru se zbog počinjenih zločina nalaze bivši šef tajne policije Rade Marković, pukovnik policije Milorad Ulemek, Zvezdan Jovanović i ostali uhapšeni članovi JSO i „zemunskog klana“.

– U Srbiji i Crnoj Gori danas žive trojica bivših likvidatora državne bezbednosti, jer je srpska tajna policija ostale, njih desetoricu, ubila. Ti ljudi su javnosti bili poznati kao vođe paravojnih snaga ili „kumovi“ srpskog podzemlja devedesetih godina – tvrdi Vukušić.

Služba državne bezbednosti je stvarala jugoslovensku državnu mafiju, policija je podržavala i radila sa njom. Mafija je koristila državnu policijsku zaštitu da bi slobodno funkcionisala na prostorima čitave SFRJ. Ta mafija je prvo stvorena u inostranstvu, da bi ubijala i pljačkala jugoslovensku emigraciju. Kada je počeo raspad Jugoslavije i mafija se podelila i “vratila” svojim republikama, odnosno državama i radila za nove vlasti. Tokom rata u SFRJ tajna policija je obučavala i vodila mafiju kao parapoliciju, ali je i koristila za unutrašnje političke obračune u BiH, Hrvatskoj i Srbiji.

POLICIJSKA DROGA Krajem šezdesetih godina, prema nekim svedočenjima, Služba državne bezbednosti Srbije počela je da razvija državni šverc narkoticima i da u ovaj tajni posao uvodi kosmetske Albance, koji su u Turskoj imali rodbinu. Oni su mogli lako, sigurno i jeftino da dođu do heroina. U to vreme smatralo se da je narkomanija bolest zapada i da srpska tajna policija može da se bavi švercom droga bez posledica po našu omladinu. Heroin je kupovan u Turskoj za 10.000 maraka za kilogram, krijumčaren u Nemačku, gde je prodavan za 100.000 maraka. Profit je odlazio opet u Specijalni fond SDB, a albanski kuriri su plaćani za svoj posao, s tim da su imali pravo da rade i za sebe. To pravo Albanci su uspeli da pretvore u svoj biznis i postanu jedan od najjačih narko-klanova u svetu.

Tokom sedam decenija državnog terora u vreme Broza i Miloševića, u atentatima likvidirano je 128 političkih ličnosti u emigraciji i otadžbini. Međutim, o naredbodavcima i izvršiocima tih ubistava se ćuti. Zato će otvaranje tajnih dosijea pokrenuti pitanje: ko su bile ubice u ime države sa prostora bivše Jugoslavije i sadašnje Srbije.

– Koliko su i koje ljude likvidirale državne ubice Udbe i SDB? Može li se na osnovu tajnih dokumenata i dosijea tim državnim egzekutorima suditi – pita se Bože Vukušić, koji upozorava da će Nemačka posle izručenja Josipa Perkovića, šefa hrvatske SDB zbog ubistva Stjepana Đurekovića, tražiti odgovorne za ovu likvidaciju u Minhenu i među srpskim tajnim službama.

Pitanje je da li u arhivu Udbe i SDB postoje tajni dokumenti o dogovorima Vilija Branta i Džimija Kartera, predsednika Nemačke i SAD sa Titom oko omogućavanja ubistava srpskih političkih emigranata u tim zemljama. Pozitivni odgovor se može naslutiti iz činjenice da američki FBI i danas skriva dosije o likvidaciji vođe srpskih emigranata Dragiše Kašikovića 1977. godine u Čikagu. Sa njim je ubijena i devetogodišnja devojčica Ivanka Milošević, jer je prepoznala ubice.

Pritisci iz EU

I pokrajinski parlament Koruške u Austriji je, poput Nemačke, krajem prošle godine većinom glasova odlučio da formira ekspertsku Komisiju za istraživanje partizanskih zločina i delovanja Udbe od 1945. do 1990, kao i njenih ostataka od raspada Jugoslavije do današnjih dana. Kako je to objasnio Gernot Darman iz Slobodarske stranke Koruške, neophodno je da se otkrije istina “partizanskog užasa i delovanja jugoslavenskih i srpskih tajnih službi u Austriji”.

Slične zahteve imaju i Nemačka, Poljska, SAD i EU, koje traže od Srbije da otvori tajna dosijea i pokaže koga je sve služba državne bezbednosti ubijala u inostranstvu i kod kuće. A na listi traženih ubica i poternica, koje je raspisala Hrvatska, nalaze se šefovi Udbe, SDB Jugoslavije i RDB Srbije, od 1946. godine do danas.

Koje zločine su počinili pripadnici DB i njihovi saradnici, vidi se i sa liste 136 žrtava jugoslovenske i srpske tajne policije, koje su od rata do početka 21. veka likvidirane u klasičnim atentatima, sačekušama ili u smrtonosnim kidnapovanjima.

Prve žrtve su bili Ivo Protulipac, 1946. godine u Italiji, Nikola Kalabić, četnički komandant iste godine u Srbiji, kao i Milan Nedić, predsednik srpske Vlade. Na listi su i Jakov Arsović (ubijen 1947. u Srbiji), potom Ilija Abramović, Andrija Hebrang, Dinka Domančinović…

Najviše hrvatskih nacionalista je likvidirano u Nemačkoj, i to 1967. godine – Marijan Šimundić, Joze Jelić, Mile Jelić, Petar Tominac, Vlade Murat, Anđelko Pernar. Godinu dana kasnije ubijeni su i Hrvoje Ursa, Đuro Kokić, Mile Rukavina, Krešimir Tolj, Vid Maričić. U Italiji su likvidirani Ante Znaor, Josip Krtalić, u Francuskoj 1968. godine Neđeljko Mrkonjić, a u Australiji Pero Čović. Naredne godine ubijani su i srpski nacionalisti Ratko Obradović i Mirko Čurić u Nemačkoj, Sava Čubrilović u Švedskoj…

Sredinom sedamdesetih godina SDB Jugoslavije je izvela 12 ubistava, kada su likvidirani Ilija Vučić i Ivica Miošević u Nemačkoj, Nikola Martinović u Austriji, srpski četnici Bora Blagojević i Petar Valić u Belgiji, zatim Matko Bradarić u Belgiji i Vinko Eljuga u Danskoj…

ISTINA O JEZDI I DAFINI

U dosijeima DB bi trebalo da se nađu i odgovori na pitanje da li su piramidne banke “Jugoskandik” i “Dafiment” bile tajni projekat ove policije za prevaru naroda i da li su vlasnici banaka Jezdimir Vasiljević i Dafina Milanović bili saradnici tajne službe. U tajnim arhivima može se potražiti i odgovor na pitanje da li je RDB Srbije organizovao ilegalno iznošenje deviza na Kipar i ko se na kraju domogao 15 milijardi srpskog novca.

DRŽAVNA TRGOVINA

U dosijeima bi mogla da bude i potvrda priča da je Ratko Dražović, pokojni direktor “General-eksporta” i “Avala filma” kao udbaš, na nagovor Slobodana Penezića Krcuna početkom šezdesetih godina organizovao šverc cigareta i droge, a zatim i otkup deviza i nakita na crno. Dražović se bavio i otkupom umetnina, koje je preko svojih ljudi preprodavao po Amsterdamu. UDBA je potom od svojih saradnika i agenata u Evropi stvorila čitavu mrežu lažnih biznismena sa firmama po Italiji, Austriji i Nemačkoj, koji su trgovali isključivo sa Jugoslavijom. Jedan od njih je bio i čuveni Bata Todorović, kojeg je Tito poslao na robiju. Tako su stvarane prve devizne rezerve koje su odlazile u Specijalni fond NBJ za finansiranje rada policije i tajne službe Jugoslavije.

NEUSPELI ATENTATI NA PAVELIĆA I TUĐMANA

Na početku novog milenijuma u atentatima su stradali Željko Ražnatović, Dragan Garić, Milenko Mandić, Ivan Stambolić, Nebojša Simeunović, Boško Buha, Dalibor Mateović, Vojislav Jekić, svi u Beogradu i Ivo Pukanić 2008. godine u Zagrebu.

Od kraja Drugog svetskog rata izvedeno je 28 neuspelih atentata u kojima su na nišanu ubica tajne službe bili Ante Pavelić, 1957. godine u Argentini; Branko Jelić, 1957. godine u Nemačkoj i potom 1970. i 1971. godine, Vlado Dapčević, 1973. godine u Holandiji; Luka Kraljević, 1982. i 1983. godine u Nemačkoj; Franjo Tuđman, 1990. godine u Hrvatskoj; Vuk Drašković, 1999. godine u Srbiji; i Dušan Mihajlović, 2001. godine u Srbiji.

MASOVNE GROBNICE

Srbija leži na masovnim grobnicama, a o tome se malo zna i još manje govori. Pretpostavlja se da se masovne grobnice pobijenih Srba, čije je istraživanje obustavljeno zbog nedostatka para, nalaze ispod stadiona Partizana i Obilića, ali i u Zemunu. Akademik Dušan Kovačević je proletos na promociji knjige “Ravna gora”, autora Radoša Bajića, pokrenuo ovu temu rekavši da “dokle god naša deca budu igrala fudbal na masovnim grobnicama, Srbiji neće ići na dobro”.

Ceo dodatak „Krvavi arhivi službi državne bezbednosti” možete pogledati OVDE.

Saradnici DB likvidirali čak 130 političara | Reportaže | Novosti.rs.

Mračne tajne državne bezbednosti

Nova srpska istorija čeka otvaranje arhiva. Pristup dokumentima tajnih službi pomogao bi da se do kraja demistifikuju priče o prirodi komunističkog režima, mehanizmima i žrtvama represije

NI 14 godina od 5. oktobra 2000. godine, iako najavljivan i utvrđen kao nacrt, još nije donet Zakon o otvaranju dosijea srpske i jugoslovenske tajne policije, mada je u međuvremenu podneto 7.000 zahteva za uvid u dokumenta službi državne bezbednosti. Od uvođenja demokratskih promena u Srbiji široj javnosti su tek selektivno bila dostupna samo arhivska dokumenta Službe DB o pojedincima.

Srpska tajna služba BIA do sada je predala Arhivu Srbije više od 80.000 “ličnih fascikli”, od kojih neke imaju po 10.000 stranica. U više navrata od 2003. istorijska građa tajne policije predavana je pre svega Arhivu Srbije i nešto malo Istorijskom arhivu grada Beograda. Arhive su, međutim, internim statutima ograničile dostupnost dokumenata široj javnosti.

Do sada su uvid u deo građe imali samo članovi državnih komisija i retki naučni radnici na projektima. Od četiri ključne mere, kojima bi se udarili temelji zdravog demokratskog društva – otvaranje arhiva, lustracija, rehabilitacija i restitucija – koje su sprovodile sve zemlje sa komunističkim nasleđem, u Srbiji je do danas sprovodena samo jedna, a ostale polovično ili nikako.

– Otvaranje dosijea tajne policije i slične dokumentacije je temeljna mera koja se nametala u svim društvima koja su izlazila iz autoritarnog sistema i gradila demokratiju – ističe dr Srđan Cvetković, istoričar.

Doušnici

Tajna policija, oličena pre svega u službama državne bezbednosti, Ozni, Udbi, SDB, RDB, kao i u vojnim agenturama KOS i VOS i diplomatskoj SID, godinama je prikupljala informacije o građanima i držala pod kontrolom na stotine hiljada doušnika i hiljade agenata i saradnika. Za Srbiju se zato decenijama govorilo da je policijska država. Na stotine hiljada ljudi bilo je direktno ili indirektno oštećeno delovanjem represivnog aparata.

Nezvanično se govori o postojanju čak tri miliona dosijea o proganjanima, a u okviru toga o čak pola miliona ubijenih ljudi. Ova spekulacija je plod višegodišnjih stradanja srpskog i jugoslovenskih naroda od “političke policije”, zaštitnika najpre režima Josipa Broza, a potom sistema Slobodana Miloševića.

I Tito i Sloba su imali svoje agenture, specijalne odrede i jedinice za tajne likvidacije političkih protivnika. U vreme FNRJ i SFRJ to su bile službe bezbednosti poznate po svojim skraćenicama i zločinima – OZNA (Odeljenje za zaštitu naroda), UDBA (Uprava državne bezbednosti) i SDB (Služba državne bezbednosti). Uz njih je delovao vojni odred KNOJ. U doba SRJ i države SiCG političke neistomišljenike progonili su RDB (Resor državne bezbednosti) i JSO (Jedinica za specijalne operacije).

Razotkrivajući mračne godine Srbije, istoričar Srđan Cvetković je jedini tačno utvrdio da je, na primer, na Golom otoku bilo 16.500 zatočenika. Pronašao je 600 fotografija žrtava “divljeg čišćenja ljudi” u Srbiji, kao i originalne filmske snimke sa eshumacije tajnih grobnica u Srbiji. Naučno je utvrdio da je kroz srpske zatvore prošlo na desetine hiljada seljaka u operaciji “obavezni otkup”, jer nisu mogli državi da isporuče žito i meso, ili su se opirali kolektivizaciji na selu.

– U Smederevu, Bežaniji i Dolovu su ti seljaci ubijani. Bilo je to u vreme gladne 1950. godine – podseća Cvetković.

Srđan Cvetković

Preporuke EU

I pored jasne preporuke EU, zbog nedostatka političke volje i spremnosti stranaka na vlasti da se suoče sa istorijskim istinama, krvave tajne službi državne bezbednosti ostale su sakrivene i od pisaca istorije i od javnosti.

– Potpuni pristup arhivskoj građi službi državne bezbednosti pomogao bi da se do kraja demistifikuju priče o prirodi komunističkog režima, mehanizmima i žrtvama represije o kojima i dalje postoje suprotstavljena gledišta. A tek otvaranjem arhiva i dolaskom do objektivnih informacija o funkcionisanju represivnog aparata i razmerama zločina režima, moglo se ići dalje sa merama lustracije, rehabilitacije, restitucije i na zdravim temeljima graditi demokratsko društvo i institucije – kaže Cvetković, koji je autor knjige “Između srpa i čekića” o metodima političke represije u Srbiji od 1944. do 1985. godine.

Cvetković je bio je sekretar Državne komisije za otkrivanje grobnica masovnih pogubljenja i otkrio 200 lokacija stratišta sa najmanje 60.000 žrtava, ali je zbog nezainteresovanosti države za ovaj proces, podneo ostavku. Prvi je javno na naučni način prikazao zločine srpskih tajnih službi nad vlastitim narodom.

Za svoju izložbu “u ime naroda” koristio je dokumenta tajnih službi Jugoslavije, ali i istorijsku građu Slovenije, Hrvatske, BiH, Mađarske i Rusije. Sada radi dokumentarni film o masovnim, grupnim i pojedinačnim zločinima tajnih službi.

– Otvaranje dosijea imalo bi svoju moralnu, političku i društvenu funkciju. Neke tajne i ubistva iz skorije prošlosti bili bi razrešeni. Upućena bi bila jasna politička poruka o raskidu sa totalitarnim nasleđem, a pomoglo bi i društvenom ozdravljenju i rehabilitaciji žrtava – dodaje dr Cvetković.

Mračne tajne državne bezbednosti | Reportaže | Novosti.rs.

Из „Мемоара“ Проте Матеје Ненадовића

(Почетак)

ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).
ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).

Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле — осећам сада, да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе гробу прикучује.

Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живио. Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стрâ осврћем се ја на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми совест штогод пребацити могла.

Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив. Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. — То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.

Те све промене у мом животу, Москва и Петербург, Варшава и Беч, где сам негда био, појављују ми се као сан моје младости. Већу част моји’ современика и другова ’ладна је земља затрпала, млађи и вештији људи предузели су оне народне бриге и послове са којима смо ми управљали, отечество моје напредује, и ја радосно и задовољно повраћам се у ово скровито мало селце на огњиште моји’ дедова, да се одморим од моји’ трудова и да вас нејаке наставим на пут живота, да вас из малена научим љубити Бога и отечество. Промисао није могао лепшу забаву и занимање за моју старост дати, него да будем ваш учитељ.

Од 1793. године па до данас свакојаке промене биле су у Србији; ниједан тај догађај није учињен а да ја штогод не знам, или да нисам и собом участвовао. Цео тај простор мог живота и народни’ збитија стоји ми јоште живо у памети; и што је старији који догађај, тим га се лакше и точније опомињем. О свему томе ја би’ вам усмено приповедао, драга децо моја, али ви сте мали и не можете упамтити, а ја сам стар: лако могу умрети. Зато сам наумио да вам овде напишем: яжевидюхъдюихъиотцынашиповюдашами. У овом мом приповедању не тражите савршенство историописца, ни строги ред догађаја. За то треба вештије перо; и ја се надам у ком народу појаве се јунаци и људи заслужни за отечество, тај ће народ родити и оне људе који ће њи’ова дела описати. Ја ћу вам овде написати само мој живот и она ратна и нератна прикљученија која су у мој живот уплетена; не тражите у овом мом приповедању историчке свезе, ја не могу догађаје све по реду овде забележити, него ћу и’ писати кад се ког опоменем. Ја знам да ће исте догађаје доцније млого перо описати вештије, али истинитије неће.

Азбучник Прототипа (Крај)

Крај хиљаду и једне ноћи – верзије, књиге без краја

Посвећено Миодрагу Павловићу

зидине (снимљено у Црној Гори, лето 2013)
зидине (снимљено у Црној Гори, лето 2013)

АРГОНАУТИ – морепловци из Арга који су освојили Златно Руно. У експедицији су учествовали поред Јасона и други митски јунаци: Херакле, видовити Линкеј који је одређивао правац, Пелеј, Ахил и Теламон, Кастор и Полукс, певач Орфеј, Тезеј, два сина Борејева…Долиони, Мизијци, Бебричани, становници острва Аритеје, Колхиђани – народи који их примају…

БЕЛА ДЕМОНИЈА – …Африка и Азија називају Европејце белим демонима према томе, они би могли Европу назвати Бела демонија. Назвали би је Бела због боје коже, а Демонија због црнине душе. Јер се Европа одрекла јединога правога Бога и заузела престо и став римских ћесара. И као римски ћесари пред пропаст Рима објавила је свима народима на земљи, да се свак може клањати својим боговима како зна и уме, Европа ће то толерисати, али да се сви морају клањати њој као врховном божанству, било под именом Европе, било под именом културе. Тако се, браћо моја, у наше дане повампирио сатански Рим, онај Рим пре цара Константина, који је огњем и мачем гонио хришћане и спречавао Христу да пређе у Европу. Само што је Бела демонија пала у тежу болест него пагански Рим.  Јер, ако је пагански Рим био мучен од једног демона, Бела демонија бива мучена још од седам злих духова, љућих од онога римског демона… (Николај Велимировић, Речи Српском народу КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР.Из логора Дахау, Издање Српске православне епархије за Западну Европу, Химелстир, 1985, стр. 44)

БЕЛИ ЂАВОЛИ – културни и крштени западњаци. Трагом тих белих ђавола, тих поклоника културе, нових идолопоклоника пошли су и многи синови српски. Одричући се Христа они су навукли гнев Христа на овај светосавски народ. Због тога смо били бачени у дубину једне мрачне, крваве и грозне пропасти  (Николај Велимировић,  исто, стр. 22)

 БЕЛА КЊИГА – југословенска верзија из осамдесетих година неподобних књига, савремених југословенских, поглавито српских писаца. Комитетско удбашки памфлет, иницијатор С. Шувар. Псеудокомунистички Index librorum prohibitorum : посебан попис, устројен од идеолошког центра Загреба, и Београда, у којем се набрајају књиге које су по мишљењу меродавних идеолога штетне за народ и „вернике“

БАРА СИМИЋА – назив потеса

ДИВОВИ – синови Мајке Земље и Урана; према другом миту – Мајке Земље и тартара; браћа Титана; силни и моћни, дугих брада и коса, страшног изгледа, уместо ногу они су имали змијолике репове и били непобедиви све док су могли својим телима да додирују Мајку Земљу која им је давала снагу; било их је двадесетчетворица. Поубијали су их Богови Олимпа са Зевсом, али је свакога од њих морао да докрајчи Херакле…

свод са зеленилом, приморје (лето 2013)
свод са зеленилом, приморје (лето 2013)

ДАНУНИ, ХИПЕРБОРЕЈЦИ, СЕВЕРИ – „…По свему судећи, може се изнети хипотеза, да је место настанка
палеобалканског митолошког система Панонија, односно Средње Подунавље (а). Ствараоци мита су Дануни, тј. Хиперборјеци или Севери (б). Преношење мита ширило се од места до места, из епохе у епоху у зависности од
историјских процеса и људске комуникације (ц). Преносиоци мита били су појединци или веће популације приликом њихове миграције (д). Ове миграције биле су од од 15. до 12. в. п. н. е, под именом „народи са мора“ (е). Језик
преношења је индоевропски из групе палеобалканске глосологије (ф). Праисторијска митологија Балкана је религиозно – политичке природе и она је сачувана претежно у делима античких Хелена, делимично код римских аутора. Херодот (II, 53) истиче да су песници Хомер и Хесиод први у Хелена створили приче о постанку богова и света, дали им имена и
објаснили божанске почасти и вештине и одредили области њихове моћи и описали ликове…“
Олимпијски пантеон у Панонији.
… Митолошка имена река и ада Дунава представљају ликове из
Хесиодове козмогоније и теогоније. Велика низија у Средњој Европи у сливу
највеће европске реке Дунава, између Алпа, Карпата, Динарских и Родопских
планина носи назив ПАНОНИЈА. До њеног формирања дошло је током
географске еволуције овог простора. У палеозојском периоду, наиме пре око 40
милиона година у овој регији је био океан Тетиса (тетис, кованица од: те –
онај и тио, тис – јурити, беснити, таласати се, тј. море), који се простирао
између ондашње Африке и палео – Европе. У Тетисном океану, Балканско
полуострво је тада било систем острва и архипелага. После 10 милиона
година, новоформирано Балканско копно нашло се између Средоземног мора на
југу и Панонског мора на северу. У периоду од пре 10 – 20 милиона година, у
миоцену, Балкан је био полуострво, припадао је Европи и на његовим
просторима је владала тропска и суптропска клима, са одговарајућом
вегетацијом и животињским светом.
У Хомеровој и Хесиодовој митологији Тетија је прамајка свих богова
и живих бића, Океанова супруга, Уранова (Небо) и Гејина (Земља) кћи и
мајка три хиљаде кћери, Окенаида. У току митолошке еволуције Океана који
персонифицира праводу северног дела првобитног општег океана Тетиса, као
Панонско море добија антропоморфизам у имену једног свеопштег бога под
називом Пан (у свему, сасвим, потпуно, свеопшти) и потврдне личне
заменице нон (ја, ја лично), тј. „Ја сам свемоћни Пан – господар“…
У даљем геолошком току дошло је до отицања Панонског мора у
правцу југоистока према Понту (Црном мору), пробијањем кроз крашки
Карпатски масив, чиме је створенаЂЕРДАПСКА КЛИСУРА, митолошки
ТАРТАР или БЕЗДАН, а предео је добио топоним ТАРТЕС. Планински краш
који је преживео патње рушења назван је оронимом КАРПАТИ (од кар –
планина, гора, краш, патос – патња, бол). Ова вечита борба воде и камена у
митологији је описана као ТИТАНОМАХИЈА (од речи титанос креч, садра,
гипс и махе – бој, битка, свађа). Из те страшне дуговековне борбе, где се
Земља тресла и рушила, а Небо јечало, тј. између Геје и Урана са једне стране
и њихове деце Титана са друге стране, победила је млађа, друга генерација. То
су били њихових шест синова (Океан, Кеј, Криј, Хиперион, Јапет и Крон), и
шест кћери (Тетија, Реја, Теја, Темида, Феба и Мнемосина), под заједничким
именом ТИТАНИ. Овима су се придружила и преостала Гејина деца, а то су
били Киклопи, Гиганти, Ериније, Нимфе, Орион и др. Титани су за вођу
побуне изабрали свога храброга брата Крона, који се од стране Гревса (1990.,
6, 2), поистовећује са Цхронос (време).
„…Са ишчезавањем Панонског океана, на исушеном дну базена,
развиле су се велике панонске реке, огромне пешчаре, аде, мочваре и ливаде. Овај
географски процес у митологији је описан као ГИГАНТОМАХИЈА, који се по
Хесиоду (Теогонија, 183, и даље) одиграла у великој бици на флегријској
равници (Флеграјон Педион). Назив ове равнице потиче од глагола флего –
горети, распирити пожар, тј. Пожаревачка равница. Овај назив из митологије
семасиолошки се потврђује и на терену. Наиме, истражене бушотине у
Стишко – пожаревачком пољу у периоду 1981 – 1990. године, утврдиле су
постојање нафте и гаса. Од пет нафтних поља, два су у експлоатацији и
свака друга бушотина је дала позитивне резултате (…)
У овој гигантској борби победила је трећа генерација митолошких
богова на челу са ZEVSOMDIOSOM (коси падежи Диос и буколички Зан
и Дан и генит. Даноу са биос – живот DANUBIUS или DUONAVIOS), тј.
Дунав, који је био најстарији син богова Крона и Реје (вода). Својом снагом,
искуством и мудрошћу, Зевс је надмашио све остале богове његове генерације
и завео мирнодопски начин живота…“ итд. (БО ; 105 – 106; 113 – 114)

ДИРИС – натурални порез немачком окупатору

ЗВЕЗДА ПЕЛЕН – помиње се у ОТКРОВЕЊУ Јована Богослова; злокобна звезда која ће загорчати многе воде

ЗДРАВИЦА – …онај колач и чаша с вином што се износе испод трна, глога, ружиног шибља и остави да тамо преноћи и да виле, зли дуси дођу на гозбу коју им приређује какав тешки болесник, који од тих бестелесних сила тражи лека својој болести. Здравица се носи нарочито кад се мисли да болесник болује од намере, кад се верује да је нагазијо. – 2. кад се зову сватови на свадбу иде један и носи здравицу, у буклији вино. Позвани узме мало вина из буклије (карте) о позивар добија дар од позватог, његових укућана : мараму, чарапе и сл. (РКМ 1, 205 – 206)

ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА – митска Земља неповрата

ЛОНДОН – престоница Вел. Британије; једна од највећих метропола света. Лежи на обалама Темзе, југоисточна Енглеска. Иако је око 70 км удаљен од ушћа Темзе у Северно море, захваљујући високој плими развио се у једну од највећих светских лука (дужина лондонског пристаништа са доковима износи преко 40 км). Лондон (укључујући и шире градско подручје) обухвата велики простор (1 871 кв. километар). Ширењем града, 28 градских насеља, која су раније представљала засебне градове, срасли су у једну градску целину. Лондоном се простиру велики паркови, засађени увек зеленом енглеском травом. Градско језгро – Сити, на левој издинутој тераси Темзе основали су Келти. У доба Римљана Лондиниум је трговачки град. У средњем веку води трговину са феудалним држвама западне Европе. Нагли успон и развој Лондона почиње открићем Америке и премештањем светских поморских путева из Средоземног мора у Атлантик. Постао је највећи светски банкарски и трговачки центар, али и средиште у коме се кројила политичка судбина многих народа и земаља. У Лонодну је живео, радио и умро Карл Маркс; ту је основана Прва интернационала; ту је одржан Други, Трећи и Пети конгрес Руске социладемократске радничке партије. Ту је повремено боравио и Лењин. У архитектури града уочљива је класна структура енглеског друштва. Индустрија је измештена на далеку периферију града. Чувен је Лондонски универзитет, као и многе друге научне установе, школе, концертне дворане и позоришта. Британски музеј чува благо непроцењиве вредности, донето из свих делова света…Библиотека
Британског музеја броји преко 6 000 000 свезака. Знамените грађевине, од којих неке потичу још из 9., 10., и 11. века: Катедрала Св. Павла, Вестминстерска опатија, Парламент, Бакингемска палата, Тауер, Tauerbridž, и др…

ЛОНДОНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА АМБАСАДОРА ВЕЛИКИХ СИЛА – 20. 12. 1912. године на којој је одлучено да се Албанији обезбеди независност, што је и потврђено Лондонским уговором о миру с Турском 30. 5. 1913. године

МИСТЕРИОЗНЕ РЕЛИГИЈЕ – паганске религије које су примале посвећенике у тајним обредима који нису откривани јавности. Тајно знање које је посвећеник стицао обезбеђивало је предности у његовом садашњем и будућем животу, после смрти. Најзначајније религије мистерија биле су грчке, фригијске, сиријске, египатске, персијске. Код Грка обреди у Елеусини били су најчувенији. Предање их везује за Деметру и Персефону и тумачење концепта вегетације. Друге грчке мистерије су се одржавале у Анданији и на острву Самотрака. Дионизијске мистерије су се одржавале на разним местима. Церемоније оргијастичког карактера садржале су испијање светог вина, једење сировог меса жртвених животиња и
испијање њихове крви. Коначни циљ култа био је стицање бесмртности. Посебну групу у склопу Дионисовог култа чине ОРФИЦИ, о којима се мало зна. Орфеј је необичан лик, нека врста пандана Дионису и Аполону. Он је легендарни певач и песник чија је музика имала моћ да очара животиње и дрвеће, чак и да наговори владаре мртвих да ослободе његову супругу Еуридику. Један сачуван рељеф (римска копија, из 5. в. п. н. е.) приказујеХермеса, Еуридику и Орфеја. Један од Хермесових задатака, које му приписује митологија, јесте и одвођење мртвих у подземље. Орфеј одлази у подземље да ослободи своју мртву жену Еуридику. Његова је музика тако дирнула владаре мртвих, Плутона и Персефону, да су му допустили да поведе Еуридику на земљу. Али Орфеј се окренуо да је погледа, пре но што су напустили свет мртвих, и она је за њ била заувек изгубљена.
Мит је вероватно подразумевао да људској души није могуће да избегне канџама смрти и да досегне блажену бесмртност. Орфеја су растргле Менаде, али му је глава и након смрти наставила да пева.
Орфеј је био природно средиште тајне религије која обећава живот након смрти.
У Фригији су мистерије биле посвећене Кибели Мајки – Богињи. Као богиња Природе она је оплакивала смрт свога младог мужа Атиса и радовала се његовом повратку на земљу. У Сирији су се мистерије укључујући мит о вегетацији бавиле Адонисом мужем богиње Природе који умире и поново се рађа. У римском раздобљу увођење у Кибелине и Атисове мистерије састојало се у крштењу у крви бикова – тауроболиум. Жене су могле присуствовати Кибелинским мистеријама, али им Митрине нису биле допуштене. Култ Митре преузет је са истока, из Персије у 1. в. п. н. е. и проширио се међу трговцима и војницима по провинцијама римскога царства. Митра је, можда, имао више присталица и у 4. веку после Христа, него Христ! Ослонци ове религије налазили су се у рајнским и дунавским провинцијама – на средњем и доњем Дунаву. У Митриној религији, култ сунца и месеца, имао је централно место. То је последња религија мистерија, којој би
свет данас припадао, да је хришћанство у свом развоју пало у неку неизлечиву болест. Култ Митре и његовог сукоба са Ахриманом, Духом зла, био је врло популаран у Римском царству. Церемоније иницијације су захтевале велике припреме и уздржавање. Постојали су сакраментни обреди, обреди прања, посвећена јела. Кроз седам нивоа напредовања у станиште благословених, посвећеник је постизао коначну унутрашњу мистерију. Митрине мистерије одржавале су се у подземним капелама тзв. спиљама. Обреди иницијације укључивали су стварни и симболични испит храбрости и издржљивости, а сврха мистерија била је да омогуће посвећенима улаз у краљевство светлости. Као стваралачка сила светлости, Митра је такође и спасиоц од мрака и смрти. „Ти си нас спасио тиме што си пролио вечну крв“ (каже се уједној химни Митри). Према миту, Митра се родио из стене. Најпре се борио са Сунцем, а потом га је придобио за савезника. Убио је дивљега бика из чије су крви потекли блаженство и плодност света. Према другим предањима, он је спасио човечанство од поплава и суша. Главна мистерија односи се на пут душе. Душа је бесмртна. Она при рођењу силази кроз сфере планета прикупљајући у пролазу нечистоћу. Време које живи на земљи је време искушења. Напрезањем и откривањем мудрости душа може засенити нечистоће. Након смрти, духови светлости и таме боре се за душу.
Митра се заузима за своје посвећенике. Они којима је подарена милост поново крећу горе, у краљевство светлости и астралне просторе.
Најнижи ступањ посвећених обухватао је гаврана, младожењу, војника; наредних четири или судионици били су лав, Персијанац, Сунчев гласник, Отац. Увођење у сваки ступањ укључивало је стварни или симболични испит издржљивости. Посвећеници су носили одела у складу са достигнутим ступњевима… и тд.

НЕГОЈСКА АФЕРА – краљ Александар Први Обреновић, био је веома грамзив. Покушао је да преотме уз помоћ адвоката и дворске камариле, велико имање Негоје, које је требало да припадне ванбрачном сину кнеза Михаила Обреновића, чија је жеља била да се оснује једна задужбина „Велимирианум“ (РК)

НЕГОТИНСКА КРАЈИНА – између Тимока, Дунава, Кључа и Поречких планина. У Крајини је варош (и мали градић, што је зидао Пасманџија) Неготин (два сата од Дунава и од Тимока), старе зидине ПРАОВО (на Дунаву), извор ЦАРИЧИНА (од прилике сахат и по од Дунава, и мало мање од Неготина), ријека ЗАМНА, мала варошица (са старим зидинама) БРЗА ПАЛАНКА ( на Дунаву, на међи Крајине и Кључа), и два намастира: ВРАТНА и БУКОВА (Букова је мали намастирић баш код Неготина). Од Царичине до Праова налазе се прокопи испод земље, куда је некад вођена вода на Праово; људи онуда приповиједају, да су до скора налазилии чункове од олова и растапали на танета пушчана. (…)Обадвије су ове кнежине (Крајина и Кључ) биле султанијине, и за то су некако од старине остале те у њима нијесу судили Турци, него Српски кнезови (приповиједа се да су такови ферман од цара имали да не смије Турчин с поткованим коњем наступити на ту земљу). Крајински је кнез сједио у Неготину, а од Кључа у Кладову ( нигдје у Србији, ни у Босни, ни у Херцеговини под владом Турском нијесу кнезовали варошани сељацима, до ту).
Крајински је кнез бивао од кољена Карапанџића, а од Кључа се мијењао често. Ти су кнезови купили порезе и остале данке, па су новце (колико је било одређено да се даје султанији) давали бегу, који је долазио из Цариграда и сједио у Кладову,
а бег је слао у Цариград…
…Под владом Турском у Србији свака је кнежина имала свога кнеза, који се ради разлике од сеоскије кнезова звао и обор кнез, вилаетски кнез; гдјекоји од овакијех кнезова, особито по оним мјестима куда се нијесу претресали због
ратова, имали су и царске берате и звали су се бератлије….
Људи у Крајини давали су од прије до Пасманџијна времена на годину : а) порезе на пореску главу 7 гроша, б) харача ( на мушкиње као што се и по другијем местима плаћало)по 2 гр. и 20 пара, в) мртвине по 1 гр. и 22 паре, г) свадбарине по 1 гр., д) тулумине на 1000 чокота по 20 пара, ђ ) на камен воденинични по 2 гр., е) на овцу 5 пара, ж) на свињу 5 пара, з) на кошницу 5 пара, и) на 1000 главица купуса 5 пара, ј) десетак на оно жито које се жање.
Осим тога за храну и за друге потребе које бегу и његовијем Турцима који су сједили у Кладову, које башкнезу и његовијем пандурима и кметовима који би народнијех послова ради долазили у Неготин или управо рећи башкнезу у конак, давала је свака пореска глава на годину : по једну литру масла, по један шиник (20 ока) јечма, по једна кола сијена и по једна дрва; свака бачија по 7 ока сира, и свако село по 6 ока лоја и по 6 ока граха. Све ове дације купио је од народа
башкнез преко сеоскије кметова; а колико је од тога он Турцима давао, колико ли је њему остајало, то се данас управо није могло дознати, него најстарији људи говоре само да су чули да је Крајински кесим био 50 кеса, а Кључки 30, а
башкензовима да је било одређено по 15 кеса (на годину).
Десетак од жита сасипао се у амбаре на Прахову, пак се је оданде по наредби Турској носио у градове, а кашто су башкнезови закупљивали десетак особито, пак су с њим чинили шта им је воља.
Башкнез је имао три буљубаше с пандурима; двојица су од овијех имали по 15 пандура, и један се од њих налазио поред Тимока, а други од Кључке стране, те су чували да неби какви рђави људи (Турци или хајдуци или лопови) отуда
дошли и народ узнемиривали; а трећи је са 30 -40 пандура био код њега те га је чувао и слушао ( т.ј. заповијести му по селима разносио) . Све три ове буљубаше са својијем пандурима били су Хришћани.
Кад су људи имали за што распру један с другијем, најприје су долазили башкнезу на тужбу, па које би он могао намирити оне би водио к војводи и онамо би им њи двојица судили.
Бег и војвода нијесу се смјели ништа мијешати сами од себе у управљање народно; ако ли би се на силу стали у што мијешати, башкнез их је могао тужити и промијенити.
Кад би један башкенз умро и други настао, новоме се свагда давао берат на његово име.
Ово је све овако било до времена Пасманџија, а Пасманџија поставши царски противник, није марио за Крајинске правице и берате, него у Неготину начини мали градић и у њему намјести Турке, који су по Крајини владали као и по осталоме његовом подручју, тако је и у њу поред харача уведена спенџа : по 3 гроша на сваку харачку главу (ако ли би ко како дијете сакрио па би га Турци пронашли, онда је ваљало платити још један грош ономе који га је пронашао); за ово вријеме башкнез је био као Турски слуга. У томе и Срби устану на дахије (1804) и пошљедњи Крајински башкнез Перча Станковић Карапанџа са својијем братом Мишом пребјегне 1807 године у Пореч, и тако се сврше Крајинске правице (СР ; 307-308; 289; I – X)

ПАВЛОВИЋ. МИОДРАГ – (1928, Нови Сад  ) , песник, есејист, прозни и драмски писац; балкански бард. Од 1952. године, када објављује 87 песама, па до краја века, представља најплодотворнију  и најкомплекснију стваралачку личност српске књижевности ХХ века. Објавио је преко педесетак наслова, а почев од 1999. године београдска „Просвета“ објављује сукцесивно његова Сабрана дела. На жалост, она нису изашла одједном, као што је то био случај са друга два песника из послератне песничке Тројке ( Попа, Раичковић), са којима се често, као обновитељ српске поезије доводи у везу, иако их је у сваком погледу надрастао: и као песник, и као есејист, и као један од најобразованијих и интелектуално врло радозналих духова у Срба. Разликује се од спомињаних песника по изузетном стваралачком развоју, тј. по стрпљивим стваралачким чиновима…Овај песник се неправедно подцењује на рачун есејисте. У књижевном животу, он је стекао несумњив ауторитет на основу својих најбољих песничких књига, али и есејистичких: Дневник пене ( 1972), Поезија и култура (1974), Поетика модерног ( 1974), Есеји о српским песницима (1981), Природни облик и лик (1984), Обредно и говорно дело (1986), Поетика жртвеног обреда (1987), Храм и преображење ( 1989), Читање замишљеног (1990), Огледи о народноји српској поезији (1993), итд.
Аутор који је о стварању и почецима, о древном и суштинском изрекао ствари које ће бити полазишта за нова раз – откривања. По Павловићу је геометрија друга природа човека, односно друга природа природе. Предложен је за Нобелову награду за књижевност. Кренувши из сигурних база које су створили најбољи међуратни српски и европски песници, Павловић је ишао трагом дисиметричности, путевима неутабаним и тежим (путевима природних облика и искуства древних уметника), стварајући Дело дубоко прожето живом традицијом, али и стрпљењем модерне поетике и синтезе…

„Уметник је онај који запажа и тражи облик, њиме се открива
садашњост и прошлост. Од кад сам човек ствара, и свет постаје „створен“.
Загонетању почетка и чудности постојања, придружује се и питање
настанка, стварања. Стварање није само покрет који претходи свету и
постепени преображај органских створова. Оно није ни само продужени покрет
тачку стварног почетка и да преко стварања можемо да се појавимо и сами
на том видику на којем је свемир учинио свој први корак у постојање. (…)
Говор о стварању постаје тако пример узвишености и високог стила. Он се
преноси као да га је подарило неко биће из виших региона мотрења и знања. То
је она велика и свештена поезија сачувана у високим цивилизацијама, помоћу
безимених преносилаца, коментатора, допуњивача. Али та свештена,
химнична поезија није једини пример реторике о стварању и настанку свега.
Постоји и дискретно фабулирање малих заједница, – легенде о настанку овог
или оног, кратке песме које поздрављају долазак земаљских циклуса…“ итд.
(Теорија природних облика, стр. 18 – 19, Нолитово, беогрдаско издање, 1984).

ПИЈАДЕ, МОША – Јеврејин, уметник и револуционар, моћник који је иза леђа Сретена Вукосављевића, савезног министра за колонизацију, прогурао одлуку да се Срби и Црногорци, избеглице са Косова, не могу вратити на своја огњишта

СОЦИЈАЛИЗАМ – “ У социјализму је иверје, а у хришћанству максималан развој личности и сопствене воље. Бог је идеја колективног човечанства, масе, свих.
Када човек живи у маси ( првобитним патријархалним општинама, о којима се сачувала предања), тада човек живи непосредно.
Затим наступа прелазно доба, то јест даљи развој, то јест цивилизација. ( Цивилизација је прелазно доба. ) У том даљем развоју наступа феномен, нова чињеница која никога не може да мимоиђе, а то је развој личне свести и одрицање неспоредних идеја и закона ( ауторитарних, патријархалних, масовних закона). Човек као личност увек је у том стадијуму свог општегенетског развоја ступао у непријатељски, негативан однос према ауторитарном закону маса и свих. Стога је увек губио веру у Бога.( Тиме су зе завршавале најразличитије цивилизације…“
„Социјализам је себе назвао Христом и Христовим идеалом, а је ли ту Христ или тамо…не верујте Апокалипси.
Социјализам је онај последњи, крајњи ступањ развоја личности,ступањ пре идеала, али он није норма, тј. у њему нема максимално свесно развијених појединачних личности максимално сједињених у име лепоте идеала са другим личностима, личности које су, колико својим разумом толико и целим својим бићем (тј. најнепосреднијим путем) дошле до уверења да се максимално располагање самим собом граничи са саможртвовањем.
Патријархат је био првобитно стање. Цивилизација је средње,прелазно стање. Хришћанство је трећи и последњи ступањ развоја човека, али ту се развој и завршава, ту се достиже идеал, иза којег – већ по самој логици, већ самим тим што је у природи све математички тачно те, према томе, ни ту не може бити ироније и подсмеха – постоји будући живот“.
„Учење материјалиста је свеопште кочење и механизовање материје, дакле смрт. Учење истинске филозофије јесте уништење инерције, тј. оно је мисао, тј. средиште и Синтеза васељене и њене спољашње форме – материје, тј. Бог, тј. бесконачни живот“.
„Револуционарна партија зато и не ваља што ће жртвовати више него што сам резултат вреди, што ће пролити крви далеко више него што вреди сва вајда. ( Уосталом, крв је за њих јефтина.) Свако друштво може да прихвати само онај ступањ прогреса до кога се развило и који је почело да схвата. Зашто ићи даље и скидати с неба звезде?…“ (Ф. М. Достојевски: БЕЛЕЖНИЦЕ, Љубљана – Београд, Партизанска књига, 1982 , стр. 67; 69 – 70 ; 37; 38)

ЋУМУР – дрвени угаљ. Разликују се две врсте дрвеног угља, према дебљини дрвета које је употребљено за његово грађење. Од дебелих облица грађени ћумур зове се : калем ћумур. Угаљ од грања и огранака који граде Цигани зове се : цигански ћумур (РКМ 2; 370)

УФ – узвик за изражавање досаде, бола : Уф, тако ми нешто није добро! Турски тако исто. – Векови заједничког живота Турака и Срба на Балкану, показали су, поред осталог, да и један и други народ имају исте изразе за неке ствари, за руку: време, почетак: Из прве руке плаћаше нам добро, па после јок. Кришом: Може ли испод руке да се нађе? У једном ферману из Дубровачког архива од 24 реби – ул – ахара 1020 ( 6 – VII – 1611) год. стоји : El altindan satanlarin tuz akčesi miri ičun girift olunmasi (тј. новац од соли који се кришом – испод руке продаје да се заплени у државну корист) , итд. (РКМ 2; 185) Велики је број турских речи и израза, које су добеглице са Косова донеле у Звижд и Босиљковац,  обнављајући га, почетком 18. века. Више су п р и м и л и, у ствари, у обичај узете речи из турског, него из влашког од својих најближих, првих суседа. Донели су и лирске песме које нису биле – како вели Г. Елезовић – д о м о р о д н е, него су и оне донесене са стране. За трговачким караванима ишле су и песме које су полазиле најпре од Сарајева и Скадра, а после су долазиле и из Скопља и из крајева даље низ Вардар. Обе се те оријентације, не само трговачко – привредне него и духовне, јасно запажају и на народним песмама… (РКМ 2; 548)
Zavetine, 5, 14, 2000, a

УШУР – десетак у стварном и фигуративном значењу: Њему је Бог узео ушур, ти немој да гледаш њега!... Арап. ušr im. 1 / 10; по шеријатском пропису узимање за државу десетог дела од свега што земља роди…

ЦИГАНСКЕ ПОЉАНЕ – т. Циганско падалиште, изнад Босиљковца; утрине

ЦРНЕ СВАДБЕ – обред из самртног ритуала Влаха. Кад младић или девојка умру, приређују им се црне свадбе да не би неожењени (неудате) отишли на онај свет. То се чини на дан сахране, пре укопа. Изабрани младић и девојка иду са буклијом кроз село и позивају остале младиће и девојке да се сакупе у одређено време ради одржавања црне свадбе. Ако умре младић, девојка (обично његова вереница), прави барјак од белога платна, на њему извезе речи посвећене умрлом и његово име. На барјак окачи канице, огледало, фотографију покојника, мараму и друге дарове (чарапе, пешкире и др.).
Барјак на челу поворке у којој се налазе младићи и друге девојке и покојникова родбина, носи најчешће покојников најбољи друг. Свим девојкама је распуштена коса, а у рукама носе свеће. Поворку прате обавезно свирачи. Поворка се креће кроз село, поље , обилазећи места на којима је покојник најрадије боравио, затим иду до извора и намењују му воду, и врате се кући. Након сахране сваке недеље
са барјаком се иде на гроб покојника и у коло приликом организовања игранки. Тада се намењује коло за душу покојника, а присутнима дели храна и пиће намењено покојнику. На четрдесет дана или пола године прекида се црна свадба тако што се код куће или на гробу сломи црни барјак. Позову се момци и девојке и оките
цвећем, марамама и огледалима

Крај хиљаду и једне ноћи – верзије, књиге без краја : … Допире са раскршћа, кроз расцветано жбуње јоргована.
Христос се роди!
Ваистину се роди!
Место са кога извиру митови, пуно је паучине. И полумрачно као таван, на коме има слепих мишева. Ко жели да упозна Србију, нека крене возом уочи ускршњег празника, на исток, запад, север или југ, свеједно. Нека обухвати погледом купе,
физиономије сапутника. Нека се удубљује у пределе кроз које јури воз. Нека баци, на успутним станицама, поглед на “клозете” станичне; они ће му одмах рећи у какву је земљу стигао…
Христос се роди!
Ваистину се роди!
Нека понешто од мноштва утисака и прибележи.Нека у његов путнички пртљаг ускочи дивљи зец у трку, крик јутарњи паунова, прелет јаребица…

Београд, Спасовдан 2009 – Васкрс 2012.

Азбучник Прототипа (001а)

АЛХЕМИЈА – уобичајено значење, најповршније: фантастични огледи који су имали за циљ претварање обичних метала у злато и сребро помоћу тзв. Камена мудраца: сви напори алхемичара били су усмерени на тражење тога камена; у процесу тих фантастичних истраживања откривен је читав низ хемијских елемената и различитих хемијских спојева… Алхемичари: Мишљеновићи, Ф. Сенковићи и др., што су  се трудили да уздигну – како би Б. Хамваш рекао – ниво заједничког блаженства. Не треба се усмерити на стварање предмета, него на подизање нивоа заједничког бивства. Ако се односи на стварање предмета, онда је култура,као резултат ове делатности, само споља и предметна; у том случају делатност је само рад; онда је активна личност само индивидуално Ја и циљ је одржавање Ја, његовог имања и моћи. Ако је делатност усмерена на подизање нивоа заједничког бивства, онда је резултат универзалан; онда је делатност култ; активна личност је универзални човек; циљ је успостављање изворног поретка света. Алхемија је оваква култна делатност: алхемичар је универзални човек који не жели да ствара предметну културу, него жели да подиже ниво заједничког блаженства. Заједничко блаженство је оно што означава иранска реч аша, што алхемија назива златом, оно што разни митови називају сатја – југа, или рај, или еденски врт, или Елизијум. Ово заједничко блаженство је оно што човек треба да оствари. Тиме што своје способности, које је добио својом делатношћу, снагом, стваралачком енергијом, знањем, користи у своју корист: тиме одржава себе, повећава своје Ја. То је постало резултат судбоносне забуне и збрке, чије последице му се лупају о главу. Делатност је деградирана скроз на ја – циљ, обезвредила се, згаснуо је у њој космички карактер. Престала је да буде универзална, престала је да буде култ. Алхемија учи човека да стваралачка снага, знање, делатност не служе за одржавање и материјално умножавање, али чак ни за стварање предметне културе, него једино за оно како Иранци кажу: повећавање аше , или како каже алхемија: за прављење злата. Оно што човек чини у материјалној природи није ништа друго до бућкање путера у океану млека, то је оно што сваки човек, у сваком тренутку непрекидно обавља заједно с боговима. То је сакрална делатност. То је култ. То је смисао земљорадње, трговине, ратништва, васпитавања, учења, кувања. То је права алхемија. „Оно што је човек изнутра изгубио, каже Сен Мартен, мора поново да прибави својом активношћу у спољњем свету“. Оно што је изнутра изгубио, то је мир, вечни живот, владавина над земљом и блиставило божанског смисла ; то треба поново да прибави својом делатношћу у материјалном свету. Свака делатност која поново прибави ма и само једно једино зрнце овог древног блаженства – подиже заједничко блаженство човечанства. Ова делатност може бити и одговор Сфинги; може бити и усамљена истина у пећини; може бити плетење корпе од врбовог прућа на обали реке; може бити орање, вртларство, битка, песма, васпитавање, кување, шивење одеће и владање народом. Ако је то таква делатност, онда је култ аше. Ако само ствара предмете, ако само изграђује машине, ако само одржава своје сопствено бивство, ако само умножава своје имање, онда није култ, није аша, не уздиже заједничко блаженство света, и зато је ова активност празна, бесмислена, узалудна, небитна: не ствара злато. Само је рад. Циљ културе у древности: подизати заједничко блаженство човечанства; а средство културе је: на свим подручјима човековог живота култна делатност. Алхемија је учење које говори о овој делатности“. (Бела Хамваш, КУЛТ И КУЛТУРА, Крагујевац, Кораци, 1 – 2 / 1993, стр. 64 – 70)

АТОМСКА БОМБА – популарни назив за нуклеарно оружје код којег је целокупна енергија експлозије условљена ланчаном реакцијом фисије урана – 235 или плутонијума – 239. Експлозија атомске бомбе битно се разликује од експлозије класичне бомбе како по величини дејства тако и по карактеру разарања. Када експлодира, наступа примарно и почетно, а затим секундарно дејство, посредно. Атомска експлозија праћена је истовременим топлотним, ударним и  радиоактивним дејством. У тренутку експлозије у зони где је бачена атомска бомба развија се температура од неколико милиона степени, а појављује се као резултат ланчане реакције фисије и огроман број неутрона, као и гама – зрачење. Већ у следећих неколико милионитих делова секунде настаје веома јак светлосни блесак који по свом интезитету превазилази јачину сунчевог светла. У центру експлозије притисак нарасте више од пола милиона атмосфера. Од центра експлозије почиње да се шири усијана лопта која после два стота дела секунда од експлозије има пречник већи од неколико стотина метара, а њена температура износи 5000 – 7000 ° Ц. … Неколико минута после експлозије формира се услед уздизања и хлађења усијане лопте облак облика печурке. Пречник тога облака износи 2 – 3 км, пречник његовог стуба до 500 м, а висина преко 10 км. Приликом експлозије атомске бомбе настају као резултат фисије огромне количине радиоактивних изотопа. Они се растурају у простору око места експлозије изазивајући радиолошку контаминацију средине – ваздуха, воде, земљишта. Својим зрачењем још дуго времена угрожавају живот – здравље свих живих бића, а ветрови и ваздушна струјања расејавају радиоактивне отпатке и прашину хиљадама километара у околни простор…Прва проба атомске бомбе извршена је 16. јула 1945. године у пустињи Аламогордо – САД, а већ августа исте године атомске бомбе су бачене на јапанске градове : 6. на Хирошиму и 9. августа на Нагасаки. Практично су разориле ове градове и изазвале огромне људске жртве… (РП)

Азбучник Прототипа (001)

(по Сахарину)

А

АРИЈАДНА – кћи критског краја Миноја и Пасифаје. Приликом Тесејевог похода на Крит ради ослобођења Атињана срамне обавезе да сваке девете године, због убиства Минојевог сина Андрогеја, дају седам младића и исто толико девојака Минотауру, Аријадна му помогне да убије Минотаура и изађе из Лавиринта, из којег нико жив, кад једном уђе, није умео нити могао да изађе. Послушао је њен савет и на улазним вратима привезао један крај конца и одмотавао клупко све док није доспео до најскривенијих одаја и ту се приближио чудовишту које је спавало. Убио га је голим рукама и одмах принео на жртву Посејдону. Помоћу конца, Тесеј је лако изашао на светлост дана, где га је нестрпљиво ишчекивала Аријадна. Аријадна и Тесеј, посада, младићи и девојке доведени као данак Минотауру, срећно су испловили из критске луке. После неколико дана пловидбе брод је стигао до острва Накса, где се укотвио, а путници се искрцали на обалу. Уснулу Аријадну, Тесеј је напустио на обали и отпловио са посадом, поступио је тако, зато што је а) више волео Еглу, Панопејеву кћер; б) бојећи се да би Аријаднин долазак у Атину изазвао незадовољство грађана; в) у сну му се јавио Дионис и захтевао Аријадну за себе. Пробудивши се и видевши да је остављена, Аријадна је јадиковала због изневерене љубави: Зевс није допустио да буде сама, послао јој је свога сина Диониса, он се оженио са њом, а на свадби су главну реч водили Сатири и Менаде. Дионис је Аријадну окрунио златном круном богиње Тетиде. Аријадна је родила Енопиона, Тоанта, Стафила, Лартомија, Еуанта и Тауропола…

АСТРОНОМИЈА – од грчких речи : астрон – звезда и номос закон. Наука о звездама проучава кретање, величину, удаљеност, физичка и хемијска својства, постанак, развитак и међусобне односе небеских тела, структуру свемира као целине. Ова најстарија Наука развила се прво код Халдејаца, Египћана, Индијаца и Кинеза,а преко Грка и Арапа прешла је у средњевековну Европу, где је на универзитетима била редован предмет. Она је тада имала сасвим практичан карактер: поморска навигација, календар, одређивање поплава, и др.

Астрономија српске средњевековне државе почивала је на основама које су јој поставили Аристотел, Ератостен, Хипарх и Птоломеј. Те основе, и гледишта, сукобљавали су се са црквеним погледима и учењем о постанку и устројству света, позивајући се на прве две главе КЊИГЕ ПОСТАЊА.

Један од првих Срба који се бавио астрономијом, био је Теодор Граматик из Хиландара, писац ШЕСТОДНЕВА…

АФРОДИТА – прастаро женско божанство, познато готово свим народима Месопотамије, Египта, Мале Азије и Егејског архипелага као велика богиња – Астарта, Иштар, Изида, Мелита. Грчка богиња љубави и плодности. Кћи Зевса и Дионе, кћери Океана и Тетије. Богиња љубавне чежње. Постоје разне претпоставке о томе како се родила, постала: од споја Ваздуха и Земље; из пене која се скупила око Уранових гениталија пошто их је Крон, одрезавши их српом, бацио у море. Појавила се нага из пене и на шкољки допловила до острва Китере, где је ступила на копно. Други мисле да је то био Кипар, Пелопонес, Паф – где је и главно средиште њеног култа. За Афродиту су везани многи митови. Афродита се никада није одвајала од свог чаробног појаса, чија се моћ састојала у томе да се свако заљуби у ону која га има на себи; отуда је и њених доживљаја толико много у митовима. Жртве њених љубавних пустоловина су многи богови и смртници. Изродила је много деце: Ероса, Антероса, Дејмоса, Фобоса, Дејну и Хармонију. С Хермесом – двополно створење Хермафродита. С Дионисом – Пријапа, ружно дете с неприродно развијеним гениталним органом, итд.

У периоду експанзије архајских и касније дорских племена и њен култ се ширио и обликовао. Њена светилишта су постојала у Пафу и Аматунту на острву Кипру, на острву Китери, у Коринту, на острву Косу, у Теби, Мегалопољу и другде. Паф на Кипру главно је средиште њеног култа. Било је то једно од светих места у старом свету, у коме је постојао обичај да се све жене пре ступања у брак одају обредној проституцији у храму богињином. Овај обред, везан за свечаности, сматран је дужношћу и обавезом према великој богињи. Временом, њему су приступале све жене, без обзира на то јесу ли биле удате или девице. Обред у Пафу, одржаван столећима, тек је укинуо цар Константин и разорио Афродитин храм. У појединим светилиштима, често, овај обред се претварао у оргије страсти… У Коринту се налазио познати Афродитин храм у коме су се свештенице јавно бавиле проституцијом.

( Херодот:) …Свака жена мора једном да седне поред Афродитина храма и да се једанпут у животу да неком странцу. Многе, охоле због богатства, нису хтеле да имају посла с другим људима, па би се довозиле до храма у затвореним кочијама и са бројном послугом…По правим стазама, које воде поред жена у свим правцима, лутају страни људи и бирају. Кад жена онде седне, не може да оде кући пре него што би је имао неки странац изван храма и гурнуо јој у крило сребрни новчић… Није важно колики је то новчић, жена не сме одбити да га прими; то би био злочин, јер је тај новац сад светиња. Жена иде за оним који јој први убаци новчић и не сме ништа да му одбије. После обљубе, пошто је испунила своју дужност према богињи, одлазила би кући и не би после ни по коју цену више пристала на то. Лепе и згодне брзо одлазе својим кућама, али ружне чекају дуго и не могу да испуне обичај. Чак се деси да неке чекају по три и четири године… – В. Гостинска обљуба, Синвасиј, Стрнџање 

Видети почетак: https://sifrajegulja.wordpress.com/%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%B5%D1%82%D0%B0/