Архиве категорија: само вас гледам

Uzunovićima je nacionalizacijom oduzeto jedanaest kuća u Nišu i Beogradu, (…) Da li im je išta vraćeno restitucijom?

DEDA NIKOLA

Vaš deda Nikola upamćen je po veoma jakoj valuti u mandatu njegove vlade?

– S tim dinarom mogli ste da kupujete i u Kanadi! Srbija je bila u kaldrmi, ali nije bila dužna. Nikola je bio veoma lojalan dinastiji Karađorđević, mada je s njom ulazio i u sukobe braneći svoje mišljenje. Jedan od poslednjih bio je pred sam atentat na kralja Aleksandra. Uoči odlaska u Marselj kralj je boravio u Niškoj banji i to, moram da naglasim, kao i svake godine u iznajmljenoj sobi koju je uredno plaćao. Kraljica Marija je insistirala da doputuje vozom u Pariz, a i deda je isto sugerisao na niškoj stanici. Kralj mu je samo kratko odgovorio: „Ti znaš da su Karađorđevići tvrda glava…“ Inače, ta vlada je ostala upamćena po svojoj stabilnosti u turbulentno vreme. Deda nije toliko bio inovator, koliko je dobro poznavao svoj narod. Govorio je: „Pod mojom lipom `lada nema!“ Insistirao je na poštovanju pravila, a pitanje nepotizma za njega je bilo pitanje časti. Kada je neki rođak došao u Beograd s molbom da ga protežira, odgovorio mu je: „Možeš da budeš samo skretničar na niškoj stanici.“

SVEČANOST povodom Dana Na rodnog pozorišta ove godine završiće se premijerom: Strindbergovim „Putom u Damask“, u režiji Nikite Milivojevića. Probe su uveliko u toku, prvo izvođenje je 22. novembra, a u podeli je i doajen naše scene Tanasije Uzunović. Među njegovim predstavama na repertoaru nacionalnog teatra je još jedno ostvarenje sa istim rediteljskim potpisom, Šekspirov „Henri Šesti“. Ali, sada je pred poznatim glumcem jedan savim drugačiji zadatak:

– Bez ikakvog laskanja, verujem da će ovo biti scenski događaj u pozorišnoj umetnosti – otkriva Uzunović.

– Predstava je zaista neobična, inspirativna. Nemam određen lik, svi igraju sve. Klasičnih komada i velikih pisaca nije dovoljno na sceni, pa se veoma radujem novom zadatku. Kada sam počinjao da se bavim glumom, mislio sam na Dostojevskog i Čehova, na našeg Lazu Kostića. Današnji mladi reditelji kao da zaziru od velike literature, žao mi je zbog toga.

* Da vi možete da birate, čija dela biste voleli da vidite u pozorištu?

– Molijer, Šekspir, Kalderon, pa i Fejdo – svi su aktuelni u našem vremenu. Ili, Dostojevski i njegov „Zločin i kazna“. Zar danas ne živimo sa zločinima na koje smo gotovo oguglali, a koji vapiju za kaznom? Svakodnevno se u to uveravamo na novinskim stranicama crne hronike. Ili, Fejdo. Uska je granica između tragedija kojima prisustvujemo i vodvilja koji nam se dešava. Imam 72 godine i razmišljam u kojim okolnostima će nam se deca rađati i odrastati.

* Kralja Lira pominjete kao jednu od priželjkivanih uloga. U čemu se identifikujete sa Šekspirovim likom?

– Često sebe vidim kao čoveka kojeg je vera u ljude učinila smešnim u sopstvenim očima. Čak i kada se radi o porodici, jer ni ona nije izbegla srpski sindrom: gramzivost i prevaru. Nažalost. Iako ideološki tamo nikad nisam pripadao, naprotiv, čak sam i stradao – danas mogu da kažem da sam, zapravo, pravi komunista! Celog života sam živeo samo od svog rada. Kada govorimo o Kralju Liru, njegovo stradanje nije samo pitanje okolnosti nego i vremena. Čovek koji veruje u nešto, uvek strada.

* U skladu sa svojim uverenjima, bili ste odvažni kada se nije sa simpatijama gledalo ni na veru ni na naciju?

– Srba Milin, Miša Žutić i ja, za pravoslavnu Novu godinu ili za Svetog Savu, pa i ostalim praznicima, u „Kolarcu“ smo recitovali prigodne pesme. Bilo je to sedamdesetih godina, kada se malo ko usuđivao da to radi.

* Zato su vam 1969. otkazali učešće u prigodnoj svečanosti povodom proslave Titovog rođendana?

– Angažovali su me da učestvujem u revolucionarnom recitalu, a onda rekli da mogu da uzmem honorar, ali da ne budem u programu. Naravno, odbio sam. Jer, u međuvremenu su tražili od nas umetnika da napišemo svoje generalije. Kad su moje pročitali, odustali su.

* Saznali su da vam je pradeda Tasko Uzunović, ustanik i učesnik srpsko-turskih ratova, a deda Nikola predratni predsednik vlade i nosilac „Legije časti“?

– To je bio dovoljan razlog da se ne pojavljujem u prigodnim proslavama, ali i da odigram sve moguće Nemce i državne neprijatelje na sceni. Nažalost ili na sreću, svi oni koji su učestvovali na raznim feštama povodom 1. maja, 29. novembra, 22. decembra – sada učestvuju na proslavama stogodišnjice od početka Velikog rata… A ja sam „živeo“ sa tim velikim ratnicima, bili su prisutni u ličnim sećanjima mojih najbližih. I Stepa Stepanović, i Mišić, i Putnik, i Bojović. Uostalom, svi moji i sa majčine i sa očeve strane, prešli su Albaniju. Ipak, niko me na proslave ove stogodišnjice nije zvao.

TRI BRAKA I tri braka su bogato životno iskustvo. Šta ste iz njega naučili? – To su tri različita viđenja stvari. Često žena koja hoće da potvrdi svoju intelektualnost ne podrazumeva da zna da kuva. Ja sam lepši pol uvek zbunjivao što znam i da kuvam, i da perem, i da čistim. Žena mi nije bila potrebna zbog toga, ali i te se stvari uče od roditelja. Za mene je dobijanje deteta i mogućnost razvoda posle potomstvanj nepojmljivo. Verujem u porodično ognjište i vrednosti. Rastao sam, u najboljem smislu te reči, u patrijarhalnoj porodici. Sećanje na ono najbolje u njoj, kao i u narodu – ne zaboravlja se. Imam dve sestre, a otac je govorio: „To što si ti muško je božja stvar, ali razlike nema. Postoji samo onaj ko zna, odnosno onaj ko nauči da radi i onaj ko ne nauči“. U širem kontekstu, mislim da je strašno što smo danas zaboravili domaće vaspitanje. Mnoga zla počinju od toga, pa i nepoštovanje osnovnih ljudskih vrednosti.

* Uzunovićima je nacionalizacijom oduzeto jedanaest kuća u Nišu i Beogradu, u jednoj od njih je i američka rezidencija. Da li vam je išta vraćeno restitucijom?

– U ovom trenutku ne vidim okončanje te priče. Kada su komunisti oduzimali nisu ostavljali dokumente. I danas se livade kod Draževca zovu Uzunovića livade. Ali još ima nekih začkoljica i „protokolarno“ nedostupnih stvari. Ne znam kako će se i da li će se, uopšte, rešiti pitanje američke rezidencije. Do sada nam od imovine ništa nije vraćeno.

* A vi ste tek 1974, u svojoj 32. godini života dobili prvi pasoš?

– Zbog porodičnog porekla nisam mogao da ga steknem ranije. Sva moja glumačka gostovanja sa pozorištem do tada su išla na grupni pasoš. Dobio sam ga iz trećeg-četvrtog puta. Prvo sam otišao u London, da posle jedanast godina vidim sestru. Meni komunisti nisu smetali, smetao sam ja njima…

* U šta danas verujete?

– Postao sam veliki pesimista, ali se ipak uzdam u buđenje svesti i savesti, u neke vredne ljude koji su se povukli ili otišli iz zemlje. Želim da verujem u bolju budućnost onih koji dolaze posle nas, naše dece. Normalno, mislim i na moju ćerku Sofiju. Uostalom, ne možeš sve gledati kroz samo jedne ljude, prozivati današnjeg predsednika ili premijera, očekivati da će volšebnim štapićem rešiti stvari. Nije pošteno. Hajde da malo posmatramo i ono što se dešava iza njihovih leđa, često i u njihovo ime. Ono što do njih ne dopire, a nama se strahovito obija o glavu. Ne verujem da baš mogu da vode računa da li će neki njihov partijski istomišljenik, tamo negde, zaposliti svoju ujnu ili sestričinu. I ne znam da li uočavaju posledice, ali bi mogli da osete zgražavanje.

* Od koga treba učiti?

– Od Engleza! Oni, pre svega, gledaju svoje dobro i interes. Mi se stalno oko nečega sporimo, mislimo da je tamo negde uspeh i prosperitet, da će nam sve pasti s neba. Pod stare dane sećam se oca kako je, dok sam ja kao dečarac naglas učio da smo industrijska „sila“, kroz zube govorio: „Lažu, sinko. Mi smo seljačka zemlja“! I jesmo, u najboljem smislu te reči. Nažalost, danas kad prolazim Srbijom ne mogu da vidim ni kravu, ni ovcu. Možda ne znamo kao Nemci da pravimo automobile, ali smo bar nekada znali da gajimo krompir i papriku. Mogli smo da budemo bašta Evrope. Možemo i danas, ali to još niko ili neće, ili ne ume da vidi. Za nas je porazna i presudna bila Titova sentenca kako više nema gospode i seljaka, svi smo radnici. Biti gospodin je kodeks, ne titula. A biti seljak to je izvor života ove zemlje.

* Iako su vam daleki ti koreni, divno ste igrali onu časnu starinu u seriji „Moj rođak sa sela“. Imali li još takvih seljaka?

– Retki su. Naš seljak je došao u grad i čeka da mu se nešto „dodeli“, dok mu zemlja propada. Retki su danas časni ljudi uopšte, pa i seljaci. Bore se i dalje krvavim radom, ali su opljačkani, poniženi i razočarani. Ipak, u nekim kućama i kućercima, tvrdoglavo istrajavaju. To je vredno divljenja.

*I vi ste „tvrdoglavi“ tradicionalista, iako se tradicionalizam danas često pominje u pejorativnom značenju?

– Zabluda je u savremenom shvatanju te reči. Jesam tradicionalista, a šta to znači? Sve je u poštovanju deset božjih zapovesti. Ništa manje i ništa više od toga, to je osnova ljudskog postojanja. Mada, podjednako sam zbunjen kao i sa svojih sedam – osam godina. S jedne strane, veliča se poštenje, s druge, sve je učinjeno da ga nema. I dalje se govori o nekom „partijskom mišljenju“. Ma, postoji samo čovek i ono što stoji iza njega, ono što se vidi kroz odnos prema sebi i drugim ljudima. Ako smo u socijalizmu svi živeli od svog rada i svi bili jednaki, kako nam se za kratko vreme pojavilo toliko lopova i tajkuna, enormnih bogataša?! Gde su stekli taj „staž“ i imetak? I najveći broj je iz redova bivšeg SK. Komunisti su se posle rata surovo obračunavali sa onima koji su časno stekli svoj imetak, ko će sa ovima da se obračuna…

Tanasije Uzunović: Čovek koji veruje uvek nastrada | Kultura | Novosti.rs.

Ne može mi niko ništa ja sam američki državljanin!

Brat albanskog premijera Olsi Rama pušten je nakon što je zadržan zbog sumnje da je dronom isprovocirao incidente na stadionu Partizana, tvrde mediji u Tirani.

 rama

Kako navodi TV stanica „News24“, Rama je sa još trojicom Albanaca bio zadržan oko 40 minuta, ali je zatim „ukrcan u vozilo“ i prebačen na aerodrom.

Kako je Blic javio Rama je izjavio po puštanju rekao da mu niko ništa ne može jer je on američki državljanin.

Stanica se poziva i na izvore bliske premijeru Albanije Ediju Rami, a prištinska „Gazeta ekspres“ je objavila kratku informaciju u kojoj se navodi da „uprkos izveštajima iz Srbije, Rama nije uhapšen“.

„Ambasador Albanije je rekao da su tri osobe zadržane i da su im proveravani pasoši Sjedinjenih Američkih Država. Pojavile su se i informacije da je zadržavanje bilo povezano sa sumnjom da je jedno od zadržanih lica krilo kod sebe daljinski upravljač za upravljanje letelicom“, navodi News24.

Dodaje se da je „došlo do zabune“, a da su četiri osobe posle pregovora sa srpskom policjiom „puštene“ i nisu uhapšene.

„Vladini izvori sugerišu da će se Olsi Rama vratiti u zemlju zajedno sa novinarskim ekipama“, navodi se.

Veliki incident se dogodio u jeku nagoveštaja poboljšanja odnosa Srbije i Albanije, zbog čega je za 22. oktobar najavljena poseta Beogradu premijera Albanije Edija Rame, što bi bio prvi slučaj dolaska premijera Albanije u Srbiju u poslednjih 70 godina.

Olsi Rama pušten na slobodu: Ne može mi niko ništa ja sam američki državljanin! | Fudbal | Novosti.rs.

Mračne tajne državne bezbednosti

Nova srpska istorija čeka otvaranje arhiva. Pristup dokumentima tajnih službi pomogao bi da se do kraja demistifikuju priče o prirodi komunističkog režima, mehanizmima i žrtvama represije

NI 14 godina od 5. oktobra 2000. godine, iako najavljivan i utvrđen kao nacrt, još nije donet Zakon o otvaranju dosijea srpske i jugoslovenske tajne policije, mada je u međuvremenu podneto 7.000 zahteva za uvid u dokumenta službi državne bezbednosti. Od uvođenja demokratskih promena u Srbiji široj javnosti su tek selektivno bila dostupna samo arhivska dokumenta Službe DB o pojedincima.

Srpska tajna služba BIA do sada je predala Arhivu Srbije više od 80.000 “ličnih fascikli”, od kojih neke imaju po 10.000 stranica. U više navrata od 2003. istorijska građa tajne policije predavana je pre svega Arhivu Srbije i nešto malo Istorijskom arhivu grada Beograda. Arhive su, međutim, internim statutima ograničile dostupnost dokumenata široj javnosti.

Do sada su uvid u deo građe imali samo članovi državnih komisija i retki naučni radnici na projektima. Od četiri ključne mere, kojima bi se udarili temelji zdravog demokratskog društva – otvaranje arhiva, lustracija, rehabilitacija i restitucija – koje su sprovodile sve zemlje sa komunističkim nasleđem, u Srbiji je do danas sprovodena samo jedna, a ostale polovično ili nikako.

– Otvaranje dosijea tajne policije i slične dokumentacije je temeljna mera koja se nametala u svim društvima koja su izlazila iz autoritarnog sistema i gradila demokratiju – ističe dr Srđan Cvetković, istoričar.

Doušnici

Tajna policija, oličena pre svega u službama državne bezbednosti, Ozni, Udbi, SDB, RDB, kao i u vojnim agenturama KOS i VOS i diplomatskoj SID, godinama je prikupljala informacije o građanima i držala pod kontrolom na stotine hiljada doušnika i hiljade agenata i saradnika. Za Srbiju se zato decenijama govorilo da je policijska država. Na stotine hiljada ljudi bilo je direktno ili indirektno oštećeno delovanjem represivnog aparata.

Nezvanično se govori o postojanju čak tri miliona dosijea o proganjanima, a u okviru toga o čak pola miliona ubijenih ljudi. Ova spekulacija je plod višegodišnjih stradanja srpskog i jugoslovenskih naroda od “političke policije”, zaštitnika najpre režima Josipa Broza, a potom sistema Slobodana Miloševića.

I Tito i Sloba su imali svoje agenture, specijalne odrede i jedinice za tajne likvidacije političkih protivnika. U vreme FNRJ i SFRJ to su bile službe bezbednosti poznate po svojim skraćenicama i zločinima – OZNA (Odeljenje za zaštitu naroda), UDBA (Uprava državne bezbednosti) i SDB (Služba državne bezbednosti). Uz njih je delovao vojni odred KNOJ. U doba SRJ i države SiCG političke neistomišljenike progonili su RDB (Resor državne bezbednosti) i JSO (Jedinica za specijalne operacije).

Razotkrivajući mračne godine Srbije, istoričar Srđan Cvetković je jedini tačno utvrdio da je, na primer, na Golom otoku bilo 16.500 zatočenika. Pronašao je 600 fotografija žrtava “divljeg čišćenja ljudi” u Srbiji, kao i originalne filmske snimke sa eshumacije tajnih grobnica u Srbiji. Naučno je utvrdio da je kroz srpske zatvore prošlo na desetine hiljada seljaka u operaciji “obavezni otkup”, jer nisu mogli državi da isporuče žito i meso, ili su se opirali kolektivizaciji na selu.

– U Smederevu, Bežaniji i Dolovu su ti seljaci ubijani. Bilo je to u vreme gladne 1950. godine – podseća Cvetković.

Srđan Cvetković

Preporuke EU

I pored jasne preporuke EU, zbog nedostatka političke volje i spremnosti stranaka na vlasti da se suoče sa istorijskim istinama, krvave tajne službi državne bezbednosti ostale su sakrivene i od pisaca istorije i od javnosti.

– Potpuni pristup arhivskoj građi službi državne bezbednosti pomogao bi da se do kraja demistifikuju priče o prirodi komunističkog režima, mehanizmima i žrtvama represije o kojima i dalje postoje suprotstavljena gledišta. A tek otvaranjem arhiva i dolaskom do objektivnih informacija o funkcionisanju represivnog aparata i razmerama zločina režima, moglo se ići dalje sa merama lustracije, rehabilitacije, restitucije i na zdravim temeljima graditi demokratsko društvo i institucije – kaže Cvetković, koji je autor knjige “Između srpa i čekića” o metodima političke represije u Srbiji od 1944. do 1985. godine.

Cvetković je bio je sekretar Državne komisije za otkrivanje grobnica masovnih pogubljenja i otkrio 200 lokacija stratišta sa najmanje 60.000 žrtava, ali je zbog nezainteresovanosti države za ovaj proces, podneo ostavku. Prvi je javno na naučni način prikazao zločine srpskih tajnih službi nad vlastitim narodom.

Za svoju izložbu “u ime naroda” koristio je dokumenta tajnih službi Jugoslavije, ali i istorijsku građu Slovenije, Hrvatske, BiH, Mađarske i Rusije. Sada radi dokumentarni film o masovnim, grupnim i pojedinačnim zločinima tajnih službi.

– Otvaranje dosijea imalo bi svoju moralnu, političku i društvenu funkciju. Neke tajne i ubistva iz skorije prošlosti bili bi razrešeni. Upućena bi bila jasna politička poruka o raskidu sa totalitarnim nasleđem, a pomoglo bi i društvenom ozdravljenju i rehabilitaciji žrtava – dodaje dr Cvetković.

Mračne tajne državne bezbednosti | Reportaže | Novosti.rs.

О ЊЕГОШУ, ПОНОВО

Белатукадруз

Белатукадруз*
Белатукадруз*

Краћи увод

Горски вијенац је објављен као прва књига Другог кола (месечног београдског часописа НАЈ, током марта 2006. године).Један део тиража је објављен са мојим поговором, други део тиража без поговора!!Одабране прилоге, неко је изоставио, не обавестивши ме, као приређивача и одговорног уредника. Главни уредник листа – Д. Ћук?

Ево шта је изостављено на унутрашњој страни корица:

“…Његош као песник пре свега није постао, него је рођен онако као што је бор никао. И као што поникли бор не постаје под спољашњим утицајима ни липа ни јела, но остаје бор, тако је дух Његошев песнички од рођења, па развијао се он под околностима Црне Горе или Бретање, био он под монашком ризом или војводском доламом. Ако одиста још има људи, који држе да околина и околности чине песника песником, ти би се људи извесно поколебали у свом мишљењу, ако би имали воље да оду и виде Црну Гору и ако би знали српски, да после тога прочитају Његошеву поезију.Велики владика је самоук…

Ловћенски пустињак…није остао неосетљив према лепоти природе, но ни кратковид према дивљем позоришту, које та лепота скрива. Он је прозрео како одржање те лепоте безгранично скупо стаје; он је проценио средства, којима се она у ваздашњем савршенству оджава…

…Његошев је живот испуњен борбом против неправде и проповеђу правде. Горски Вијенац је најсјајнија проповед и највеличанственија глорификација правде на српском језику…

…Толстој и Његош то су два сасвим супротна света, негативни и позитивни електрицитет словенске расе, два сасвим супротна идеала: Иван дурак и Милош Обилић. Који је идеал хришћански? Хришћанска су оба, но ниједан искључиво није Христов…” (Николај Велимировић)

Ово је изостављено на полеђини корица:

“…Догађај који се опева у Горском вијенцу страховито је тежак и незахвалан као књижевна тема. На неку Бадњу вече, почетком XVIII века, Црногорци су по легенди препадом поклали своје потурчењаке, уколико нису хтели да се покрсте.

Замислите да вама неко дође да вам песмом узноси ону Сицилијанску вечерњу из XIII века, где Италијани побише до 20. 000 својих Француза, или Вартоломејску ноћ, из XVI века, где Французи католици побише толико својих протестаната – обоји такође на препад. Рекли бисте, зар не: маните, не певајте нам о томе! Ми волимо кад нас поезија дигне у сфере толеранције. Његош се ипак подухватио да опева црногорски покољ, и његова је слава у томе да је уметнички савладао ту страшну тему. Стручно говорећи, успео је да и код читаоца незаинтересованог побуди дубоки интерес, симпатију кроз ужас, како је тражио Аристотел. Само песник врло великог калибра смео се ухватити у коштац са таквим задатком; мало мањи био би смрвљен на првом кораку.

Као да је осећао сву опасност свога песничког посла, Владика је поступио овако: главну радњу утопио је у две друге радње, али радње сасвим друкчијег нивоа и обзорја. Поред материјалне, садашње акције, покоља потурица у Црној Гори, одвија се друга, историска, кроз столећа, коју певају кола, и трећа, козмичка, коју казују Владика и игуман Стефан, филозофи драме, и која је вечита.

У првом плану стоје борци, противници који ће да се покрве. Песник је употребио све што може да нас увери да се ту не сукобљавају само две вероисповести као у Вартоломејској ноћи, ни два национализма као на Сицилији; него два у свему опречна погледа на свет: идеалисти и материјалисти, слободари и империјалисти, људи прегнућа и људи фаталисти… “ (Перо Слијепчевић)

“Ниједан моменат овога религијског народног настројства није могао умаћи Његошевом искусном оку, по речима Велимировића. Муслимански представници у његовим делима нису узети од најгорих, какве би узео какав уски шовинистички дух, но од најбољих. Кроз њих говори и расуђује Његош по њиховски, како то ни сам шеик-ул-ислам не би боље. Са свим рељефно изображена је вера Ислама у разним својим представницима, који се узајамно допуњују, јер сваки од њих репрезентира један аспект своје вере: Ислам као вера сладострашћа (Мустај кадија), као вера војинствена и патрицијска (Скендер-ага, Селим везир), или вера грубости и необузданости (сват Турчин, Беглер-бег), или вера части (паша Шувајлија), или вера истине и права (мула Хасан)… “ ( Др Ник. Велимировић)

Шта се крије иза изостављања ових прилога? Предрасуда једне младе жене, идеолошка искључивост?

После неког времена, појавио се и власник “Нове школе”, Г -дин Ћук (отац уреднице НАЈа) са примедбама на текст БЕЛЕШКЕ О ТВОРЦУ ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА.

Ако им је поговор био неприхватљив, идеолошки сумњив, зашто су га уопште штампали?

Шта се уопште догађало иза мојих леђа? Да ли је “Нова школа”, односно часопис “Нај” доштампала нови тираж “Горског вијенца” који сам спремио за штампу, без споменутог поговора, или је поговор “исекла” из већ одштампаног тиража? Не знам.

Поседујем оба издања. Цензурисано и нецензурисано…

Ако сам добро разумео представника издавача (Т. Ћука), примедбе на текст БЕЛЕШКЕ О ТВОРЦУ ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА су ванкњижевне, сводиле су се на то, ако сам добро разумео, да ја уносим политику у поговор, која може довести у заблуду или повредити евентуалне читаоце Горског вијенца!! Шта је у ствари издавач од мене као уредника хтео?Да играм онако како он свира?

Није ми било јасно зашто издавач самог себе цензурише!?…

Као песник и философ, Његош је цењен, потцењиван и прецењиван; као религијски геније, он није био ни цењен, ни потцењиван ни прецењиван све до двадесетих година минулога века.

Споменуто тројство генија је нераздвојно; једно без другога тешко је схватити. Но овде ће бити речи првенствено о песнику и владару Његошу. Многе похвале Његошу, као творцу Горског вијенца, углавном су заслужене. Ево зашто:…нигде Његош не пружа притворно какав сурогат место правог напитка.Песници оне друге врсте јесу као реке понорнице; они скрију свој ток свуда тамо где је то њиховим протекторима угодно.

Његошев геније није понорница но дивљи планински поток, који не тече, но скаче, сурвава се, пршти, пенуша се и риче. Не устави га нико, нити он сам себе може уставити!Такав је Његошев геније. Слобода, којом Његош дише и пише, то у ствари није слобода у вулгарном, грађанском смислу те речи, но то је инстикт, над којим он сам није властан, и у коме он сам нема никакве заслуге…1

1.

Његош Горски вијенац назива (у рукопису) Извиискра или Извијање искре, што у његовом песничком језику значи: рађање слободе.

Том рађању је, у целини, посвећен овај спев или драма, као и читав живот Владара и песника црногорског.Његош је, Горски вијенац написао на Цетињу 1846. године, када су прилике у Црној Гори биле врло тешке, пре свега економске и политичке, неродица.

Затим, политички морал становништва почео је да опада (појаве отпадништва и издајства). Његош је енергичним поступцима сачувао тек организовану државу од расула…

Милош Обилић се често зазива у Горском вијенцу.И зар се треба чудити што је за Његоша Обилић више него идеал човека, једна врста божанства?2 Шта је све Његош био спреман да сагори на олтару Обилића?Пред конаком владичиним на Цетињу стајале су одсечене турске главе и сушиле се (како се тад говорило). Поглед на те главе, кажу, владику није обеспокојавао; он их је гледао хладнокрвно.Хероизам својих саплеменика ценио је владика у њиховој освети Турцима.* На другој страни и сам Његош је херојска природа.

Његош, за разлику од Толстоја, без резерве и без предомишљања проповеда противљење неправди или, што је једно исто, противљење злу.

Удри врага значило је у Његошевим устима: удри неправду.

(Неправда је непријатељ и Бога и људи.)

Треба ипак, подвући, да је Његош, глорификатор освете и проповедник противљења злу. Иван дурак чини по вољи ђаволима, – како пише Велимировић, пушта туђу војску без противљења да му царство прегази и изврши сва могућа злочинства. На тај начин се зло побеђује, хоће тиме Толстој да каже; не треба се противити злу, треба га пустити нека победи, нека тријумфује, оно ће само себе својим тријумфом уништити…

2.

Кад је писао Горски вијенац, Његош је преживљавао оно што је његов предак, владика Данило доживео у почетку XVIII века;- пише Скерлић 3, и она суморна осећања и невеселе мисли о злој судбини и мрачној будућности српскога народа које исказује родољубиви владика Данило, јесу мисли и осећања које је имао Његош у тешким данима које је Црна Гора имала у његово доба.По тим местима, где је лирика интелекта отишла до велике висине, као још по неким чисто лирским местима у Горском вијенцу, даје се одмерити снага Његошева као лиричара и може се закључити каква је штета што су некоје његове интимне лирске песме изгубљене.

Горски вијенац има драмски облик, али у ствари то је само низ сцена и дијалога и монолога… То је складна мешавина драме, епа и лирике.4

3.

За предмет Горског вијенца Његош је узео истрагу потурица” која је по песниковом датирању извршена крајем 17. века.

Предање о тој истрази у Црној Гори још увек је живо. Али критичка историографија није у архивским документима нашла изричите и непобитне доказе о томе да је крајем XVIII или почетком XVIII века било једновременог чишћења Црне Горе од потурица; зато нема једнодушности ни у датирању догађаја.5

За понеке узгредне догађаје који се помињу у Горском вијенцу може се утврдити историјска позадина, али то би била једна дуга прича – за неку другу прилику.

Као владар, Његош је устао против племенске анархије и против крвне освете, отпочео је уређивање земље, установљавао је судове и школе, градио путеве. Ратовао је на једној страни са херцеговачким муслиманима и скадарским пашама, а на другој са немирним племенима и многобројним незадовољницима.Године 1834 (6) изашла је на Цетињу прва његова књига Пустињак цетињски, збирка пригодних стихова у славу Русије и њених владара по којој се никако не би могао познати велики песник Горског вијенца.

Одмах после изласка Огледала српског, када му је још била пуна глава народнијех песама, Његош је почео да пише Горски вијенац.7

4.

Поезија је нераздвојна од хероизма; Црна Гора је за поету – хероја један уникум, по Велимировићу, у коме он налази свој двоструки, поетски идеал.

Динамика Горског вијенца потиче отуда што је аутор проживљавао његову атмосферу целог свога живота, у борби и несигурности, сматра Слијепчевић, нав. дело, стр. 45.8

Његош изводи народ на позорницу, не само у првом плану радње, као антикласичари, по речима Слијепчевића,него и у њеној духовној позадини, као класичари, у облику хорова, тј. кола, која посматрају и подстичу радњу. Колико је Владика био оригиналан у оном првом, толико је и у овом другом.9

Познато је да су грчки драматичари задржали хорове из старих приказања зато јер су их наследили као ствар која је била битна на годишњим свечаностима. Иако неприродан у драми, хор је још увек својим присуством, чувао старо схватање о вези драмског приказања и народа као целине. У грчкој драми хор је полако постајао споредна ствар. Људима Препорода било је тешко да задрже хор. Из неколико разлога. Гете је у Фаусту дао мноштво варијација хора. По Слијепчевићу, Његош је решио то старо питање срећније него ико после Грка.10

5.

Горски вијенац објављен је први пут у Бечу, 1847. Врло важне године у српској књижевности 19. века, јер се тада појавило неколико књига које су значиле тријумф народног језика у књижевности: Вуков превод Новог завјета, Његошев Горски вијенац, Песме Бранка Радичевића и филолошка расправа Рат за српски језик и правопис ЂуреДаничића. Био је то, како каже један историчар књижевности, историјски сусрет најзначајнијих представника двеју књижевних епоха. Вук и Његош, централне личности претходног раздобља, дали су у наведеним књигама завршни облик целокупном свом дотадашњем раду: Вук у стварању књижевног језика на народним основама, а Његош у стварању уметничке поезије на темељима народне песме.11

Од првог штампања до данас, Горски вијенац је доживео на стотине издања (12) – више него иједно дело у књижевностима Јужних Словена. Преведен је на све европске језике, на неке по два или више пута и сигурно је да стоји на првом месту у српској књижевности по превођености.

На крају, наведимо и то да у Горском вијенцу, и м а , дабогме, и слабих места.Симболична слика врага са седам бињиша, са два мача и са двије круне, којом почиње цело дело, није нимало срећна; јер кад бисмо је стварно сагледали, она би нам изгледала не страшна, како је песник хтео, него смешна, скоро као страшило за птице. У приповедању снова има врло лепих места, али има и намештености, например кад онолико људи прича како су сањали Обилића, што је очигледно измишљотина и хвалисање; а ни иначе немају снови у Вијенцу физиономију правих снова.(13) (….)

Ноћу, 17/18. фебруара 2006.

______

Фусноте

1 РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА, студија Д-ра Ник. Велимировића, издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1921, 188 стр. ; стр. 166

2 “Не мање него дванаест пута у самом Горском вијенцу помиње се Обилић. После имена Божјега, вели Велимировић – ничије се име у овом делу, изузев учасника драме, не помиње чешће од имена Обилића. Обилића Црногорци сневају – и поносе се таквим сном – Обилића певају, Обилићем се куну, Обилићем живе. И извесно нико од Црногораца није више сневао Обилића нити је ико више њиме живео него сам Његош… исто дело, стр. 167.

*…Црногорци и Турци углавноме су персонификација правде и неправде;има истина, неправде и међу Црногорцима, као што има правде и међу Турцима,но у главноме – вели Велимировић – за Његоша су Црногорци и Турци – правда и кривда. Или је боље правда или кривда? – то је животна етичка дисертација Његошева. Правда, о којој Његош говори, није правда утилитаристичка, но херојска. Често је кориснија кривда од правде; то се нарочито показало у  историји Црногораца и Турака; но никад није кривда боља од правде. Неправда људска једна је од најеминентнијих појава зла у свету.

Толстој је заступао етичку теорију, којом се проповеда непротивљење злу. Ова теорија се обично ауторизује Христом и има заштитника међу веома интелигентним и веома честитим људима. Нигде у свету ова теорија није доведена – како пише Велимировић – до апсурдне крајности, као у Русији. Најтипичнији њен апостол у Русији, и у свету, јесте Толстој, а најизразитији идеал ове теорије представљен је… у Легенди о Ивану дураку…. Црна Гора по величини међу словенским земљама стоји на дну оне скале, на врху које стоји Русија. У овој Црној Гори, у којој живе људи једне крви и једне вере с руским народом, никад се нико није јавио као приврженик и заштитник теорије непротивљења злу.На против, од кад постоји Црна Гора као словенска земља, вазда се у њој знало само за теорију противљења злу. … Онај ко је учио: ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други, не би се свакако помирио са Његошевим идеалом. Но да ли би се тај помирио са идеалом Толстојевим? Треба пре свега знати да замислити Христа у пасивном односу према злу у свету значи ни више ни мање но избрисати његово име из историје света. Голготска трагедија последица је не пасивности но активности Христове против зла, оличеном у израиљском фарисејству. Христос се борио против зла, нападао зло, истина не оружјем…. Никад фарисеји јерусалимски не би распели Ивана дурака, док су Христа распели. Ивана дурака никад не би распели за то што им се никада не би противио. И Толстојев и Његошев идеал хришћански су, јер су оба поникли у хришћанству и јер се оба донекле могу оправдати прадокументом хришћанске вере. Но ниједан од ова два етичка идеала није потпуно ни искључиво Христов.

Кад би свеколико зло у свету имало само једну главу, ја не знам шта би Толстој чинио са том главом. Његош би је посекао. Посекао би је, и, ако би је на чијем олтару сагорео – сагорео би је на олтару Милоша Обилића. – Ник. Велимировић, исто, стр. 165, 166

3 Јован Скерлић, цитирано према Петар Петровић Његош у књ. Књига о Његошу, Београд, Младо поколење, 1966, стр. 10

4 За разлику од Скерлића, Перо Слијепчевић у својој студији Неколико мисли о Његошу као уметнику писао је веома исцрпно о суштини самога спева. В. књ. Перо Слијепчевић:САБРАНИ ОГЛЕДИ И, Просвета, Београд, 1956, 224 стр. –

5 Видо Латковић пише – у Предговору Горском Вијенцу из 1966. године, Просветино издање – У датирању није ни сам Његош сигуран: поводом народне песме Српско Бадње вече, у којој се пева о истрази, Његош је у Огледалу српском догађај датирао око 1702 године, а у Горском Вијенцу, каже да се то збило при свршетку XВИИ вијека. Једини документ у коме се одређено говори о истрази јесте један запис владике Данила Петровића, објављен 1863, по коме се догађај одиграо 1707. године, али се с разлогом сумња у аутентичност тога записа. По документима се да несумњиво утврдити да је поткрај XВИИ века у Црној Гори било потурица у свим племенима, а да их у првој деценији XВИИИ века више нема….

И народно предање и Његош, држећи се предања, дају истрази изузетан значај у историји Црне Горе. У поробљеним југословенским покрајинама турски феудализам се ослањао у првом реду на домаће људе који су напустили стару веру и прешли на ислам… То су најчешће били припадници старог вишег и нижег племства. Они су били носиоци локалне власти, најчешће и поседници земљишта, војни заповедници и управни чиновници. По традицији која није без историјске основе, потурчењаци у Црној гори потичу од оних истакнутих црногорских првака који су крајем XV века примили ислам заједно са најмлађим сином последњег зетског феудалног владара Ивана Црнојевића.Било их је у свим племенима и настојали су да своје саплеменике држе у покорности према турској држави.

Отуда је истребљење потурчењака у једној области значило уједно и ослобођење те области испод турске власти… – стр. 8-9. наведеног текста.

6 Исте године објављена је и књига Лијек јарости турске, песме по угледу на народне. Луча микрокозма излази 1845, Лажни цар Шћепан Мали, 1851, Слободијаду је штампао 1854, у десет песама славећи разне црногорске победе над Турцима и Французима.

7 При писању он се служио Диком црногорском и Историјом Црне Горе од Симе Милутиновића, и некојим записима, али поглавити народним предањем и народном поезијом, и то у толикој мери да се с разлогом рекло да је Горски вијенац једна опсежна синтеза песама о Даниловом времену. Размер и ритам је из народне поезије, дело је испуњено живом старином црногорском, предањима, веровањима, обичајима, изрекама и пословицама, тако да тим поетским реализмом даје пуну и јасну слику непосредне стварности. Његош је био дубоко националан човек и осетио је народну душу дубље и потпуније но ико… (Ј. Скерлић, нав. рад, стр. 10)

8 Црна Гора, мала по пространству, део дела једне државе, била је у очима њеног надахнутог господара велика својом историјском улогом. Ова њена историјска улога почиње Косовом, до Косова она за Владику нема историје; Косово је почетак њене историје, јер је почетак њеног хероизма Историска улога Црне Горе дакле, јесте у хероизму т.ј. у њеној борби против неправде, у освети правде, како пише Велимировић. – Све, све, на крају крајева код нашег песника има исти извор и увор.

Тај исти извор и увор јесте његова религија. За истраживача ове теме, религија Његошева није стари порушени замак, који се само од времена на време кити, нити једно пухорно огњиште, које се само недељом засветлуца. Религија Његошева изражава цео један живот, живот песника и хероја; она представља неугасиви огањ, коме је један велики ум светлост и једно велико срце топлота… (стр. 186, наведеног дела)

9 П. Слијепчевић, већ навођени рад, стр. 30. Овај аутор тврди с пуним правом да је Његош своју драму демократисао и духом и композицијом да не може више, али и задахнуо висинским ветром. У Горском вијенцу је, можда први пут у светској књижевности, драма постигла онај идеал, који је Слијепчевић, сажето описао и на који ћемо се вратити мало касније, да очува широку народну подлогу и да се дигне у висине чисте духовности. Ту је народна драма заиста народна у најузвишенијем смислу речи. Али – и ту долази оно али – она за то није драма у обичном , за наше позоришне прилике прилагођеном смислу речи…

10 Слијепчевић, исто, стр. 31 -32. Срећније зато јер он своја кола није насилно, по књижевној традицији, убацио у драму, као неки поетични реквизит, него их је узео из живог живота. Код њега хорови изгледају сасвим природни, и место да му драму одвајају од реалности, као неки изанђали давно угашени петрефакт, Његош је напротив баш њима још више укотвио своје дело у живи живот народни.Јер су та његова кола, која певају кратке епске и лирске песме лако поигравајући, стварно постојала и у Даниловој и у песниковој средини, као што постоје и дандањи. У њима је сачуван један прастари начин произношења епсколирске песме. Његош је дакле уметнички искористио један домаћи народни обичај и тиме опет везао високу драму за живи мит, двадесет и три столећа после Софокла. Тај мит је збиља био жив, покретна једна сила, чак и још живљи него у средини Софокловој. Јер како изгледа, епски јунаци Хомерови нису били у Атини баш аутохтони, него су културним путем популарисани. Обилић је Његошевој сточарској средини био ближи и племеном и идејом него што су били митски Атрејевићи и њино друштво трговцима атинским….Пошто се дакле ради о збиљском идеалу свега народа, то видимо да кола имају важнију улогу у Горском вијенцу него хорови у атинској драми. Њихова улога не своди се само на резоновање и подстицање. Кола узмиљу додуше реч много ређе, али кроз те наступе певају своју велику песму, једну вишу драму изнад оне материјалне пред нама. Кола приказују сву српску историју схваћену драматски и сажету у неколико, управо у шест, изразитих епизода-чинова…

11. Јован Деретић: КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, БИГЗ, Београд, 1990, 400 стр.; стр. 140

12 Најмлађој генерацији, данас, ипак, није лако да чита Горски вијенац, из више разлога.. Рећићемо укратко да су делу потребна извесна објашњења; уосталом, нека објашњења текста Горског вијенца дао је и сам Његош. Његош је објаснио да је Пиштет (стих 456) “вода, а Симуња (ст. 498) гора, да се стих 1148: за два брата једноимењака односи на “Мухамеда II и IV, и сл. – Први коментар Горског вијенца појавио се у 4. издању дела на нашем језику (првом латиничном издању) у Задру, 1868. Приређивач Стјепан Митров Љубиша. Други коментар Г. вијенца дао је 1886 године др Јохан Кирсте, професор Бечког универзитета и преводилац спева на немачки. Тај превод и објашњења и белешке изазвали су дискусију у којој су узели учешћа и наши и страни научници – Св. Вуловић, В. Јагић, В. Волкер и др. У Загребу је изашло прво издање Горског вијенца 1890. са коментарима Милана Решетара.

Укупно је изашло десетак издања са Решетаровим коментаром у размаку од пола века!

У тумачењу појединих места Горског вијенца узело је учешћа на десетине наших и страних писаца. За Решетарова живота није се на нашем језику појавио ниједан други коментар који би обухватио цео Горски вијенац. После Решетарове смрти појавила су се неколика нова коментара:Трифун \укић је штампао у Београду два издања Горског вијенца (1943/44) са својим коментарима. Поводом стогодишњице првог издања спева, појавила су се још четири коментара:\узе Радовића, Вука Павићевића, Салка Назечића и Антуна Барца. Ми нашим читаоцима предлажемо да погледају издање Горског вијенца из 1966, Просветино издање, за које је Белешке и објашњења написао Видо Латковић.

13 П. Слијепчевић, наведена студија, стр. 44 – 45. Најтежа мана спева, по Слијепчевићу, налази се у следећем: Његош је хтео да буде објективан и према непријатељима, али као да је донекле остао под утицајем народног расположења и ратне психозе, јер се, например, на више места ислам описује подругљиво, а за турке један каже да смрде.

Било би неправедно толику верску мржњу приписивати аутору. Он је певао већ четврт века раније: – Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш! – Он је позивао на заједничку акцију против турског завојевача, као владар, Али пашу Ризванбеговића, Осман пашу скадарског, Хусеин бега Градашчевића, без икакве резерве у погледу вере, апелујући само на њихово српско порекло. Није Владика био блажи кад је доживео одметање неких православних Црногораца и њихово прибегавање Турцима. Такве појаве он карактериоше разликом у схватању између орлова и свиња, исто, наведено дело…

Према мишљењу Ник. Велимировића: На хришћанство и мухамеданство, као две историјске моћи, гледао је Његош као на два фатална, крвоносна и смртоносна ритера, који стоје у непрестаној међусобној вражди и безштедној борби…

__

*Алиас Мирослав Лукић, 1950

BILO KO SAMO NE JA, SAM(OTAN) / Robert Tili

ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).
ЗАВЕТИНЕ, Запис (знак препознавања).

BILO KO SAMO NE JA, SAM(OTAN)
–         po Adrijanu Henriju –
 
 
da nisam ovaj koji jesam
ko bih voleo biti?
 
Adrijan Henri Rodžer Mekgof Džordž Harison
Franc List Alfred Žari Džon Koltrejn
Čarls Mingas Džon Kasavetes Džon Ford
Sem Pekinpo Džon Hjuston Ernest Hemingvej
Viljem Blejk Iv Tangi Dali Rene Magrit
Žak Prever Boris Vijan Rejmon Keno Blez Sendrar
Henri Miler Tilonijus Monk Mikelanđelo
Fidel Kastro Džekson Polok Robert Raušenberg
Tim Bakli Džef Bakli Mahatma Gandi
Viljem Barouz Džek London Geri Snajder
Frensis Bejkn Malkolm Iks
Dr.Martin Luter King Džon i Robert Kenedi
Roland Kirk Pol Sezan Rembrant Anri Matis
Dostojevski Trocki Rej Bredberi Majls Dejvis Muhamed Ali
Jovan Krstitelj Kazanova Marsel Dišan Klint Istvud
Pol Njumen Džejms Džojs Beket Piter O Tul
Gijom Apoliner Anri Mišo
Majakovski Kit Ričard Džeri Garsija Pablo Neruda

Samo
Ne ne
Ko Ko
(«)Živi(«)

 
EGZISTENCIJALISTIČKI BES

Misao: ne osvrćem se
Bez suza u očima i žala za svim juče
Rašnjicama
Koje ne bih dao ni za bezbroj sutra
Šnjica gledam napred
S gnevom i anhedonijom bez iluzija
Od početka
Beznađa do beznađa
Do  k
Raja

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

(MOJ) EPITAF
«I menjao bih sve svoje sutrašnjice za jedno jedino juče.»
   Kris Kristoferson: ME AND BOBBY McGHEE

Sen
Ka ko
Ja je
O
Stala bez (svog) čo
Veka do
Veka
KO ZNA
 
– Albertu Ajleru-
ko zna
(u) šta (sve )
prošlost može da (se)
iz
rodi
?

Gaša, iz Principove (februar 2014)
Gaša, iz Principove (februar 2014)

                           MRTVI U FEBRUARU
–         Hommage A Joyce-
 
Poklade
Maškare
Koje tek nutarnju sutinu i jutarnju mučninu odr(a)žavaju
Ogromna teretna vozila tutnje
Kroz noć svu noć
I i
Ma zamamne logike
Sete
& Uspavanke
U svemu tome
Pokatkad poput čežnje i tlapnje same:8
E naposletku

Čujem dubo
K k
Ako pada & mrtvi već sneg
Na sve
Mrtve
I sve one koji se tek fol
Iraju kako to nisu

                                     RAVNODUŠNOST
Je kao bujica mržnje od sačmi što se pune kroz cev,dok lešinari kljucaju po blatnjavim ulicama…
jebene hulje preobučene u halje
revolucionara,mislilaca,slikara,ša(ga)la,trockog
i i
nih genijal
nih jevreja :

…voljena bića služe za to da vidimo ko smo mi,u stvari…

…voljena bića služe za to da vidimo kako smo,u stvari,divni…
gubitnici no sutrašnjica je

Cesta

________ Iz rukopisa pesnika (Po)Bednici. – Videti više: http://zavetinein.wordpress.com/%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8/robert-tilli/

таблоиди, гласине, избори, прљав веш…Тадић служи Вучићу?

Ко је ко у овој стравичној предизборној причи?

=============================================

Проф. др Слободан Турлаков: Вучићу, зашто не пада снег?

У недавном интервјуу Франкфуртским новинама, Први потпредседник (П.п) је без икаквог устезања добрано изоговарао Србе, свакако на радост Немаца, да би, између осталог, објаснио како је поступно од фанатичног Србина постао Еврофанатик, благодарећи томе што је увидео своју ранију грешку идући за Шешељем.
(текст објављен 23.01.2014. – није било снега…)

26.01.2014. Новинар.Де

истима се руке љубе Тадић Вучић

Жалио се и како „сви желе да раде у државној служби“, прелазећи преко једне ноторне истине, да су сви ти у државној служби понамештани од стране владајућих странака, и како су се оне мењале на власти тако се и број понамештаних нагомилавао, што је урушио добрим делом државни буџет.

Некада је свака странка имала свој чиновнички пролетаријат, који би са променом странке на власти био замењиван. Сад се то не чини, јер мада су чиновници најчешће скупљани са улице, нису их могли отпуштати кад би њихова странка пала, јер су ти са улице научили колико толико да раде, па су се бојали да њихови, такође са улице, које су морали да уведу у државну службу, не зауставе потпуно рад.

У наставку интервјуа П.п. се жалио како смо „изгубили предузетнички дух и сада морамо да га пробудимо и подстичемо“

Наравно, није поменуо себе, како је због своје неукости био принуђен да доведе четири инострана саветника, од којих ће један сада постати шеф НАТО пакта, што ће свакако имати неких последица по њега и по Србију, ако остане на власти.

„Када је пао Берлински зид 1989, и када се свет променио (?!) . ми, Срби, нисмо схватили шта то значи. Европска идеја је сазрела, али ми то нисмо видели.“

Очигледно да нисмо, јер да смо видели, у том рушењу бисмо назрели стварање велике Немачке, која ће лако и брзо покорити Европу, али и најавити почетак једног специфичног, новог рата, свеједно како се звао, може чак и Трећи светски.

„Данас кажемо да волимо Русију , али наша будућност беспоговорно тежи ка Западу“.

Извор: видети више: http://facebookreporter.org/2014/01/26/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84-%D0%B4%D1%80-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D1%82%D1%83%D1%80%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%D1%83-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82/

==============================================

TIJANIĆ: Tadić izgubio zbog vračare, Vučić zaslužuje veliku podršku!

Prvi čovek RTS-a, sumirajući 30 godina svog novinarskog rada, otvoreno za „Nedeljnik“ govori o susretima s Miloševićem, Nikolićem, upoređuje Đinđića i Vučića…

Foto: Tanjug/Danilo PeternekFoto: Tanjug/Danilo Peternek

Svaki put kad sam digao pero na nekog, dizao sam ruku na sebe, konstatovao je figurativno direktor Javnog servisa Srbije Aleksandar Tijanić sumirajući tri decenije svoje novinarske karijere. Generalni direktor RTS ne odustaje od svojih stavova – ni medijskih, ni političkih, i najavljuje da će do kraja godine objaviti knjigu s radnim naslovom “Ja, i niko moj”, u kojoj će se pojaviti njegove najbolje kolumne i polemike.

– Poslednjih 25 godina srpska politička elita je temeljno opljačkala i izdala državu, građane, naciju i svaku pojedinačnu familiju. U svakom ratu trošili su Srbe kao da im nisu rod, a otimali od polumrtve Srbije kao s leša. Sledstveno tome, svaka je vlast, do sada, služila samo za legalizaciju rezultata pljačke – kaže Tijanić.

SRBIJA ĆE BEZ DOBROG JAVNOG SERVISA POSTATI UMOBOLNA DRŽAVA!

Foto: Tanjug

Foto: Tanjug

Direktor RTS-a kaže da je bez dobrog javnog servisa Srbija umobolna država.

– Sve što sam do sada video u predlozima novog zakona predstavlja čistu eutanaziju za RTS. Problem je nečiji plan, ne sumnjam da postoji u nečijim glavama, da srpsko javno mnjenje pošalje u zagrljaj vlasnika komercijalnih medija. Problem je što padajući u njihov zagrljaj zapadate u njihove šape. Ali, ako smo osam godina najgledanija srpska televizija, valjda je to vidljivi dokaz žilavosti ostataka pismenosti i normalnosti. Ovde svi mudruju šta država ili društvo treba da urade za RTS. Pravo pitanje je šta Javni servis treba da uradi za Srbiju i da pomogne Srbiji. A to što treba da uradi, ne može bez novca i kreativnih ljudi – kaže on.

On tvrdi da će Javni servis izgledati onako kako ljudi koji vode Srbiju naprave buduću Srbiju.

– Na šta će onda ličiti Srbija s takvim Javnim servisom? Na sebe i svoje tvorce. Biće to ansvers i revers iste priče. Tumarajućoj Srbiji ne treba jak, stabilan i uticajan Javni servis. Srbiji koja sebi želi dobro Javni servis je neophodan. Nadam se da će ta teorija i da nadvlada – objašnjava Tijanić.

_______ Видети више: извор: http://www.telegraf.rs/vesti/politika/810533-tijanic-tadic-izgubio-jer-mu-je-u-stabu-bila-vracara-vucic-zasluzuje-veliku-podrsku

====================================================

Vuković (CESID): Većina će izbegavati da uznemiri „velikog brata“ Vučića

Dva scenarija, pozitivni i negativni, za „front“ Borisa Tadića

Autor: S. Čongradin/foto: Media Center

Beograd – Formiranje bloka stranaka koje bi predvodio počasni predsednik DS Boris Tadić mogao bi da dovede do mrvljenja postojećeg biračkog tela demokrata i dodatnog slabljenja te stranke, a posledica bi bila da jedna od te dve liste na izborima 16. marta ne pređe cenzus.

To bi se dogodilo ukoliko Tadić ne privuče neopredeljene i glasove apstinenata, a otkine deo glasača DS. Drugi scenario podrazumeva da Tadić privuče neodlučne i one koji ne bi glasali za „Đilasovu“ stranku, a podržavaju Tadića, pa da onda i jedni i drugi ostvare dvocifren rezultat.

To, naravno, ne bi bilo dovoljno za ugrožavanje naprednjaka, ali, dugoročno, dobili bi na relevantnosti – ocenjuje u razgovoru za Danas Đorđe Vuković, programski direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju.

Koliko, u procentima, „vredi“ Tadić?

– On je relevantnija politička figura nego svi oni koji su pokušavali u poslednje vreme da naprave političke opcije. Mogućnost za njegov uspeh je veća, recimo, nego kod Dušana Petrovića, Zorana Živkovića ili Saše Radulovića. A šta će biti konkretno, to ne možemo znati jer u velikoj meri zavisi od kampanje.

Kakva će biti kampanja, s obzirom na to da su ovo izbori praktično za koalicionog partnera SNS?

– Onaj ko sada osvoji što veći broj glasova to mu je zalog za neke buduće političke prilike. Ovde će se vlasti menjati relativno često, jer je ekonomska situacija takva da je teško pretpostaviti da bi neko mogao da je značajnije popravi u dogledno vreme. Veći broj glasova vam daje mogućnost da budete u koaliciji i daje vam legitimitet. Niko nije ušao u izbore s namerom da izgubi, svi se nadaju da može nešto da se promeni.

– See more at: http://www.danas.rs/danasrs/politika/vecina_ce_izbegavati_da_uznemiri_vucica.56.html?news_id=275366#sthash.3uGhbD1Z.dpuf

=======================================================

Na nišanu

 

Novi despot: Aleksandar Vučić, pola života na vlasti (1)

 

Na jeziku oštre laži, a sa leđa, malo blaži…

 

Veći deo takozvane političke elite današnje Srbije, ne može da sakrije svoje uličarsko poreklo. Jedan od onih koji su došli sa dna je i Aleksandar Vučić, napušteno nedonošče Vojislava Šešelja. Odmah nakon poslednjih izbora, pokazao je svoju pravu prirodu, pa je tako, opčinjen novcem i prestižom kriminalnog klana iz Demokratske stranke, odlučio da pokaže kako je i on sam deo te „elite“, da je sad dovoljno moćan i da mnoge od njih može da zaštiti. Za velike pare, naravno, pokazujući da neće realizovati ništa od svojih predizbornih obećanja i da neće biti procesuirane pljačke Dragana Đilasa, Dragana Šutanovca i mnogih drugih „prometeja“ demokratske pošasti koja je zadesila Srbiju u najstrašnijoj tranziciji istočne Evrope. Od takvog Vučića, treba očekivati da Demokratskoj stranci produži život, ali ne i  Srbiji. Iz Vašingtona, nakon susreta sa sa nepoznatim domaćinima u Stejt departmentu, poručio nam je iz zemlje u kojoj mu je, svojevremeno bio zabranjen ulazak, da “ je pred Srbijom težak i mukotrpan period. Nova Vlada mora da bude spremna da uradi mnogo toga što nije popularno …“ I tako dve decenije gospodin Vučić širi granice Srbije, pa se povlači, kaje se, onda ponizno obećava da će Srbiju skratiti koliko mu se kaže. I, plati. Varaće nas do kraja svog života. O nedelima ovog novog despota, u nekoliko nastavaka, pišu analitičari Tabloida major Goran Mitrović i Dragana Radosavljević

major Goran Mitrović

Dragana Radosavljević

 

Pre skoro dvadeset godina (1993), u članstvo Srpske radikalne stranke ušao je i Aleksandar Vučić, mladić bez životnog i radnog iskustva, marginalac u svakom smislu, ali željan da bude neko i nešto, i da bude u neposrednoj blizini onih koju su stvarno neko i nešto…Ovu stranku, koju je osnovala ondašnja Služba državna bezbednost, na čelu sa Jovicom Stanišićem, masovno su popunjavali ljudi sa društvenog dna, očajnici koji su videli svoju šansu u ratnim okolnostima i ekonomskom haosu koji je zadesio Srbiju. Jedan od njih je bio i mladi, frustrirani i dezorjentisani Aleksandar Vučić, željan da se sa 22 godine života  dokaže. Njegova srećna zvezda zvao se Vojislav Šešelj koji je tih godina harao srpskom političkom scenom. Vučić je odmah počeo da ističe svoj „prekodrinski pedigre“, ne bi li svome šefu bio što bliži.

U vrlo kratkom roku, takođe te 1993. godine, izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije….

  ___________ Видети више, извор:  http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=263&cl=05
=====================================================

…Tadić je, podgoričkom nedeljniku “Monitor”, kazao da ima više razloga zašto vrtoglavo raste rejting SNS i Vučića.

“Pre svega, vešto konstruisanje medijskog spektakla, koji se odnosi na prividno rešavanje onih problema na koje srpsko društvo dugo čeka. To, naravno, ne znači da su ti problemi rešeni, ali medijskim manipulisanjem neko vreme se može stvoriti privid njihovog rešenja”, naveo je on.

Tadić je dodao da umesto tih rešenja svakodnevno vidi gomilanje novih problema i produbljivanje starih.

“Ukoliko je popularnost zasnovana na utisku, a ne na rezultatima, trajaće taman koliko traje i taj utisak”, smatra Tadić.

Komentarišući Institut za javnu politiku, koji je osnovao bivši šef Biroa za komunikaciju u vladi Zorana Ðinđića Vladimir Beba Popović, Tadić je kazao da je i sam naziv instituta do te mere tendenciozan da je to teško i komentarisati.

“Ako već nešto funkcioniše kao institut, zanima me koji su to naučni radnici uključeni u njegov rad. U uređenim društvima instituti su ustanove koje se bave naukom i po definiciji ne služe za blaćenje kritički nastrojenih medija, organizacija i pojedinaca. Pojava ovakvih “instituta” svedoči da mi nismo u grupi uređenih društava”, naveo je on.

Upitan da prokomentariše izjavu Popovića da je Tadić mrzeo Ðinđića, počasni predsednik DS-a je kazao da bi se njegova analiza takvih izjava morala osloniti pre na njegovu kliničku, nego na političku praksu.

“Politički me takve izjave ne dotiču, jer su takvi stavovi u domenu psihopatologije, a ne politike”, rekao je Tadić, dodajući da je apsurdno govoriti o nekoj posebnoj bliskosti Ðinđića sa Popovićem.

“Popović nije ni radio u kabinetu Ðinđića mesecima pre atentata. Svako ko je u to vreme radio u Ðinđićevom kabinetu to dobro zna. Nakon Zoranove smrti, Popović je krenuo u besomučnu trku za status njegovog bliskog prijatelja”, kazao je Tadić…

=================================================

После СПС-а, ДС-а, ЛДП-а, Мрки Вук Драшковић се привио уз скуте СНС-а и Првог Потпредседника Владе, Александра Вучића.

Сасвим је једноставно бити политичар у Србији са вишедеценијским статусом:
– ’68. играте козарачко коло са Титом;
– крајем осамдесетих пишете патриотске романе;
– 1991. урличете против комунизма, јуришате на телевизију;
– затим шаљете добровољце у Босну, а после тога – мало очијукања са СПС-ом, мало више са Западом;
– па онда мало министровања за време ДС-а, па коалиција са ЛДП-ом;
– успут објасните да је Дража био за НАТО (вероватно је мислио да пошаље црне тројке у Либију);
– као круна свега – брак са Александром Вучићем.

Да, погађате, особа о којој је реч је Вук Драшковић.

Преносимо вест са Блица без даљег коментара:

Састанак првог потпредседника Владе Србије и председника Српске напредне странке Александра Вучића и лидера Српског покрета обнове Вука Драшковића одржан је данас, а како је лидер СПО рекао Танјугу, на том састанку потврђена је пуна сагласност око стратешких питања – европског пута Србије, борби против криминала и политици према Косову и Метохији.

На састанку било речи и да се широм Србије успостављају коалиције две странке – Вук Драшковић
Лидер СПО је рекао и да на састанку није било речи о уласку те странке у владу али да „јесте потврђено стратешко партнерство СНС и СПО о свим важним питањима“.

Драшковић је навео да је на састанку речено и да се „широм Србије на локалном нивоу успостављају стабилне и програмске коалиције између две странке“.

– Обојица смо исказали одлучност да на предстојећим парламентарним изборима наступимо као коалиција, (односно ) СПО на листи СНС, а када дође за то време о томе ће се изјашњавати надлежни органи наших странака – објаснио је Драшковић, додајући да СПО подржава европску политику владе, борбу против криминала и корупције и примену Бриселског споразума.

Председник СПО је истакао и да је у разовору са лидером напредњака „потврђена пуна сагласност око стратешких питања“.

– У том смислу пренео сам пуну подршку СПО европској политици господина Вучића и Владе, косовској полилтици, примени Бриселског споразума, успешно одржаним локалним изборима на КИМ и одлучној борби против криминала и корпуције – рекао је он.

Темељна реформа служби безбедности

Драшковић је рекао и да је истовремено предложио Вучићу „да се изврши темељна реформа служби безбедности – како војне тако и цивилне“. Он је навео и да је Вучићу предложио „и да се крене у поступак усвајања Закона о отварању тајних досијеа по узору на источно европске земље и уз пуну подршку европских институција“.

– Истовремено предложио сам да одмах отпочну преговори о приступању Србије НАТО Алијанси – рекао је Драшковић.

– Вучић је реаговао на чланство у НАТО реченицом да нас обавезује скупштинска резолуција о војној неутралности – рекао је Драшковић додавши да сматра да је „војна неутралност илузија и да зато не може да постоји“…

_________ видети извор, више: http://www.dverisrpske.com/sr/prenosimo/4419-vuk-se-privio-uz-skute-vucica.html

==================================================

…Bivši predsednik Srbije i počasni predsednik demokrata Boris Tadić kaže da je svestan dramatične situacije u kojoj se zemlja nalazi i da je spreman da svojim angažovanjem pomogne da se što pre dođe do rešenja.

„Veoma sam svestan situacije u kojoj se nalazi Srbija i kritičnog stanja u kome se nalazi opozicija u trenutku kada bi trebalo da bude najefikasnija i potpuno fokusirana na goruće probleme“, naveo je Tadić, počasni predsednik DS, u pisanoj izjavi dostavljenoj

„Takođe sam svestan i opasnosti koje sa sobom nosi politika aktuelne Vlade Srbije, koja survava nivo stranih investicija i radna mesta i ubrzano povećava javni dug optužujući papagajski za sve teškoće prethodnu vladu, a da pritom namerno zaboravlja da je davno preuzela odgovornost za ekonomiju zemlje. Nije mi, dakle, potreban poziv Čedomira Jovanovića da bi mi ukazao na tu situaciju koju vidim kao dramatičnu i na koju upozoravam već duže vreme. Toga sam svestan i bez ovakvog poziva“.

„U poslednjih godinu dana sam obišao desetine zemalja i razgovarao sa najvišim zvaničnicima vlada širom sveta i predstavnicima EU, MMF, Svetske banke, i ostalih relevantnih institucija kako bih se borio za interese Srbije, a ne da bih, kako je to Jovanović rekao, „držao propovedi iz Vašingtona“. Iz borbe za interese Srbije nisam nikada ni izašao, pa mi nije potreban poseban poziv za povratak“, navodi bivši predsednik Srbije…

____Видети више, извор: http://vesti.krstarica.com/vesti-dana/tadic-srbija-u-dramaticnoj-situaciji-spreman-sam-da-pomognem/

=================================================

  • Србија има владу коју су странци скрпили како би наставили геополитичко урушавање Србије које Тадић није хтео да изведе до краја. Он је одбио да преда север Космета, одбио је да Србија буде инструмент у рушењу Српске и нашао је начин да спречи продају Телекома. Зато су га странци срушили и довели на власт Вучића, који странцима не одбија ништа.
  • Нова власт је уништила и досад грађену политику Србије према Србима у региону и спроводи политику која Српство треба да сведе на Србију
  • Овај нови Ђелић, кога доводе за министра финансија, има задатак да странцима преда све што је остало: Телеком, ЕПС, аеродром, индустрију лекова. После њих можемо да ставимо кључ у браву и да погасимо светла
  • Након што су их странци довели на власт, помажући Николићу да у другом кругу победи, Вучић је де факто урадио оно што је Ђинђић урадио са Коштуницом. Од Николића је почео да прави краљицу која се ни за шта не пита, а сву моћ је приграбио за себе
  • Николић има све мање уплива и утицаја на политику странке. Његов син Радомир, који је председник Извршног одбора, попутно је маргинализован. С друге стране, недавни јавни наступ са Дачићем (поводом реконструкције) показао је да Николић нема намеру да се одрекне стварног утицаја на политику и он ће очигледно морати да тражи начин и савезнике да тај утицај врши
  • Да ли ће то бити преко покушаја да ојача своје крило у странци или преко савезништва са Дачићем, или можда преко подршке некој новој странци – остаје да видимо
  • Нови идентитет државе Црне Горе је изразито антисрпски, насилан, а велике силе из геополитичких разлога подржавају ту контрукцију и лаж. Срби стога морају да буду мудри, да нађу адекватну тактику којом ће чувати свој идентитет, стварати своје паралелне културне, политичке и економске институције и налазити начин да и даље држе ту државу окренуту према Београду…
  • ___________ видети извор, више: http://fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/vucic-zapadu-odradjuje-sve-sto-tadic-

==============================================

НАВОДНО ИДЕ ПО СРБИЈИ И УБЕЂУЈЕ ОПШТИНСКЕ ОДБОРЕ ДС

ДА САМО ОН МОЖЕ СТРАНКУ ВРАТИТИ НА ВЛАСТ

  • ФАКТИ: Ако је све ово тачно – било би наивно веровати да је то плод тајних договора и нагодбе Бориса Тадића и Александра Вучића. Нека нико не сумња да се ради о новој игри којом диригују странци! Игри у којој Србија може само даље губити!       

ПОЧАСНИ председник Демократске странке Борис Тадић у разговорима с представницима страначких одбора у Србији говори да је ствар око уласка ДС у наредну владу са СНС већ договорена с лидером напредњака Александром Вучићем, али под условом да се он врати на чело демократа, сазнаје Данас из више извора у ДС.

Тадић тражи подршку локалних одбора, тврдећи им да само он може да врати странку на власт, мада као мањи партнер напредњака, наводе саговорници нашег листа, прецизирајући да бивши председник Србије тврди и да би он у тој влади био вицепремијер и министар спољних послова. Ипак, представници струје у ДС окупљене око Тадића то незванично демантују.

Неке од наших саговорника не би изненадило да би део договора Вучића и Тадића могло да буде именовање бивше портпаролке ДС Јелене Триван на место директорке владине Канцеларије за европске интеграције. Триванова је у јуну 2013. поднела оставке на све функције у ДС осим посланичке и, како кажу наши саговорници, још увек важи за Тадићеву следбеницу.

Извори Данаса у Демократској странци најављују да постоји могућност да ће, после општинских одбора ДС на Врачару и у Земуну, који су у четвртак увече затражили оставку председника демократа Драгана Ђиласа, ових дана и општински одбори на Савском венцу и Сурчину донети исту одлуку…

________видети извор: више: http://fakti.org/serbian-point/posrbljene-vesti/danas-tadic-tvrdi-da-se-dogovorio-s-vucicem-da-ds-udje-u-vladu-a-on-vodi-msp

===========================================

„Dveri“: Vučić je gej lobista! Vučić: „Dveri“ služe Đilasu!

Desničari zaratili i sa naprednjacima! Pokret „Dveri“ optužio je zamenika predsednika Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića da je „običan gej lobista“ i „poslednje oruđe gej paradera“. Ovaj naprednjak na to odgovara da su „Dveri“ sluge gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa.

– Ne bavim se slugama Dragana Đilasa, a to su vam „Dveri“. Mogu samo da kažem da treba da se stide. Blago njima što rade takve stvari i dobro služe svom gospodaru Đilasu – poručio im je Vučić.

„Dveri“se se obrušile na Vučića, jer je on, kako tvrde iz ovog pokreta, „nervozan“ pošto nije opravdao poverenje gej lobista iz Brisela i Vašingtona.

– Zato gospodin Vučić, kao poslednje oruđe gej paradera, ovih dana pokreće kampanju protiv „Dveri“ i naziva nas „slugama režima“, „crkvenom ispostavom koju finansiraju žuti“, „eksponentima SPS-a“, „Palminim satelitima“… Vučićeve napade na naš pokret i njegovu podršku gej paradi, „Dveri“ ne doživljavaju kao stav celog SNS-a, a možda ni kao stav Tomislava Nikolića, već kao deo gej kampanje protiv „Dveri“ pošto smo njihovu paradu zaustavili – stoji u saopštenju „Dveri“ koje je potpisala Lidija Glišić, uz ocenu da je Vučić „jedini političar u Srbiji koji je bio za gej paradu“.

Inače, čelni ljudi Srpske napredne stranke, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, razgovarali su juče u Ljubljani sa delegacijom Slovenačke demokratske stranke, koju je predvodio njen predsednik Janez Janša.

– Nikolić i Janša su razmenili mišljenje o evropskoj budućnosti regiona, uz naglasak da su ekonomija i privreda dve zemlje ono što je najvažnije i što nas spaja na evropskom putu. Nikolić je još rekao da SNS želi saradnju u regionu sa svim relevantnim subjektima, te će u skladu s tim nastaviti kontakte i razgovore s predsednicima drugih zemalja i partija na prostoru Balkana – saopšteno je iz SNS-a…

_________ видети извор: више: http://www.alo.rs/stari-alo/Dveri_Vucic_je_gej_lobista_Vucic_Dveri_sluze_Dilasu/42304

===================================================