Да је Бранко Лазаревић доживео дубљу старост – хипотетичко питање – да ли би саставио једну панораму или антологију поезије – каква би она била?Видели смо, шта је, Лазаревић, као номинални уредник седаманестак бројева крфског Забавника, објављивао, – можда би, то, могао бити путоказ?Можда и два поглавља „ПАРЕРГИ И ПАРАЛИПОМЕНА“ (3. и 4. „Сазвежђа“ и „Људско и полуистинито“)?
За разлику од многих других српских критичара, антологичара, историчара, Лазаревић није волео деобе, уношење забуна, бркање, паљеткаше, како сам каже. („Човек је из једног камена истесан, из једног комада, и, као оне пирмиде које је Пафнис гледао под различитим тренуцима дана и, и ако су исте, увек их виђао у разним изгледима и мислио да су разне – и као и оне, и он је један, јединствен, недељив. Паљеткаши су га, као на пању, исекли на комаде: тело, дух, мозак осећање, представа, воља, утисак, ираз…Међутим, све су то оне пирамиде, све су то варке и привиди, изгледи и површине…“)
Веровао је да „има богова. И има их колико и људи. Јер сваки човек има свој дух. Човек-дух је бог. Он је веза између познатог и непознатог…“
Дивио се старим манастирима са разлогом, између осталога, знао је да су „добри стари манастири“.
Знао је Лазааревић какви су наши домови.
Ценио је дубину и пуноћу самоће и тишине, са разлогом.
Знао је где живе велики духови, колико је важно бити сам и на висијама слободе.
Али баш овом критичару је, у име некакве нове слободе, одузето право на стварање и размах, и то у годинама узастопних породичних трагедија. Судбина према овом критичару (који је требало да ступи на београдском Универзитет као асистент Јована Скерлића) није била благонаклона. Још од Балканског рата, трагизам, се уплео у каријеру Бранка Лазаревића. И као саставни део живота пратио га од Првог до Другог светског рата, до краја живота.
Можемо само претпоставити каква би то била једна хипотетичка антологија или панорама песништва, коју би саставио Лазаревић – сигурно да би то било сведочанство о стварима по себи које су песници измерили, ударили им свој препознатљиви жиг, јер душа појединих има ту моћ да својом снагом саопшти „душу ствари“…
Ја не спорим да је постојао један мали, врло мали број песника-критичара, који су се у срећним развојним и стваралачким тренуцима, приближавали том профилу песника-критичара. Можда се међу њима могу наћи и они ређи који су, истражујући српску поезију током минулих стотинак година, покушавали да саставе панораме или антологије, које су биле занимљивије и подстицајније од оних официјелних.
Да је Бранко Лазаревић поживео дуже, рецимо, да није морао да побегне из Београда, који су окупирали комунисти, да побегне код пријатеља на Јадранско море; да му је омогућено да редовније објављује; да ли би можда написао и свог седмог Скерлића? Питање је на први поглед хипотетичко: Седмог Скерлића је написала не само послератна српска већ и југословенска пракса, политика и критика, само што је још увек све то у рукопису…
Скерлић се увек налазио на граничној међи између литературе и политике.То је терен тзв. новије бирократске књижевности, терен «демократије наших писаца». Скерлић је утирао пут “демократији наших писаца”, како између два рата, тако и после Другог светског рата.
Скерлић је имао своје “ученике”, како између два светска рата, тако и своје “потајне” ученике и симпатизере и после – у другој половини 20. века.
Послератни “скерлићевци”, као и они предратни, формирали су фронт тзв. официјелне литературе, ШЉАКУ ИСТОРИЈЕ:ШКАРТ, која се представља у српској књижевности и пред јавношћу под другим, конспиративним именима…
Такве је подржавао «систем» и «пуковник Амарилис»… То сам написао у једном роману пре две године, али тај рукопис одбијају сви одреда, без образложења – од Сарајева до Београда и Ниша. Штампају некакве забавне књиге, шарене као лецедерска срца, јефтине као колекција Бердхоф ножева.
Несуђени асистен Скерлића – Лазаревић, био је, по много чему, изузетна личност.Такви на Балкану чекају да дођу до речи, много година, понекад и деценијама иза гроба.
Бранко Лазаревић, писао је о Скерлићу када је умро (мај 1914). То је био његов први Скерлић.
Други Лазаревићев Скерлић написан је у Берлину, 1924, на позив Српског књижевног гласника.
Трећег Скерлића је Лазаревић написао, опет, на позив Српског књижевног гласника, у Варшави, 1934.
Четврти пут је Лазаревић писао о “горостасу наше енергије”, у Херцег-Новом, 1963, поводом педесетогодишњице смрти Скерлићеве, на захтев Београдског универзитета.
По пети пут се Лазаревић усудио да се на свој начин нађе, “пред Скерлићевим начином визирања и интуитирања наше књижевно-историјско-социјално-националне грађе и мисли свих наших поколења осамнаестог, деветнаестог и почетка двадесетог века које је и кроз које је и дубоко раскопао, прокопао, каналисао и кроз једно петнаестак сочних и рељефних књига поновно на светлост из мрака изнео кроз своје мисли, кроз свој начин и кроз свој врло жив и даровит темпераменат и, нарочито, преко свог врло великог и творачког талента…”
Шестог Скерлића је Лазаревић написао, баш кад је “завршио и тог петог Скерлића”, на позив СКЗ и “Књижевних новина”.
Лазаревић је одлично познавао свога професора и учитеља и о њему је писао и са несумњивим пијететом и реално, ма колико то изгледало парадоксално.
Присећајући се Скерлићевих стихова, објављиваних под псеудонимом, исмејаних, и других ствари, Лазаревић пише да се у животу и деловању Скерлићевом јасно виде“разни слојеви и разни наноси, и један чудан и “мрачан” пут.Постоји Via Appia, али из те царске џаде и уз њу налазе се путеви и путељци, чак и странпутице и пречице.”
Знате ли тачнију оцену Скерлића од ове, Лазаревићеве?
«Он је био критичар и историчар књижевности који је све те покрете, дела и људе пропуштао кроз свој темпераменат и таленат. ТАЈ ТАЛЕНАТ И ТЕМПЕРАМЕНАТ БИО ЈЕ, IN SUMMA, УГЛАВНОМ ЈЕДНОФАЗАН, ДОСТА ЈЕДНОСМИСЛЕН И ЈЕДНОЛИНИЈСКИ (подвукао Б.). Све је морало да прође кроз његова сита и филтрове, кроз његове љубави и мржње, симпатије и антипатије. Социјални и социјалистички расположени оптимиста, демократ, рационалан, политички таленат par exellence, рођен сав шумадијски и слободарски, апатријархалан и атрадиционалан, сав увек за “ново” и сав увек против “старог” (нарочито у политици) – Скерлић је увек, кроз ту грађу свог духа, гледао на све књижевне облике и друге других духова и других праваца. Његош, иако тежак песимиста, прошао је кроз Скерлићев филтер добро само зато што је то био генијалан творац, али остале (…) песимисте и скептике, све до Диса, опако би ударио и пропуштао кроз своју шибу….»
Лазаревић је био сасвим другачија индивидуалност од професора и критичара Скерлића. Припремајући један нови часопис (ПРЕТЕК), пре неколико година, поред друге непознате грађе, ја сам скупио нешто песама песника српских, хрватских, руских, македонских. Скупио сам и пуну торбу жира, у непрегледним бучинама, јужно од Дунава… Тај жир је здрав, сасвим сазрео, из сваког може нићи стабло…И никло је. Током година.
Из једне клечане торбе никла је храстова шума.
Из ПРЕТЕКА ће, ваљда, такође, нићи једна плејада самаца, горуна и храстова, родних дрвета. Тако сам мислио. Али можда сам се преварио? Антологичари и критичари воле клађења. Опкладе са будућношћу – ко је добио? Не, не одвраћам никога: ко жели да састави неку панораму или антологију песништва – нека покуша; толико се ваљаних и ванредних књига може саставити, рецимо, на тему – сурбите, универзума, човека целог, „првог акта“… Тек на основу многих таквих, панорама и антологија, оних понајбољих, могла би да се формира слика широкога видика поезије…
Врло је подстицајан први параграф Лазаревићевог „Сазвежђа“, тј. мисао да је понајбољима и „високима“ потребна „једна нова религија“. Зато ће уместо уводних напомена у ову панораму, бити придодате, као подсетник, речи Бранка Лазаревића, које ништа нису изгубиле од свог сјаја ни после сто година како су написане. – Уочи Божића 2014., у БеоградуБела ТУКАДРУЗ
___________________
УМЕСТО УВОДНИХ НАПОМЕНА, РЕЧИ ПОКОЈНОГ БРАНКА ЛАЗАРЕВИЋА КОЈЕ НИШТА НИСУ ИЗГУБИЛЕ ОД СВОГ СЈАЈА НИ TOKOM ЧИТАВОГ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА, НИ ДАНАС
19.
Манастири. – Њих више не зидају. Не зида се више ништа што не служи уско корисном. Зидају се фабрике.
Они су пак тако потребни и тако добри. Далеко од света, у осами, у непосредном додиру са целом природом, они су били склоништа Високих, и као нека молитва у камену Непознатом. Данас се човек, изузев себе, нема где да склони. Паскал би данас морао, усред шума и лупе, да станује на шестом спрату какве париске куће. Толстој је успео да побегне; али, једва пред смрт, и то у манастир пун светскога и потребитога. Кад би какав Високи, као стари индијски филозофи, побегао у шуму, огласили би га за хајдука или горосечу. Модерни Високи мора да се задовољи Сорбоном са, њеним „законима41 и „методама“.
Како су били добри стари манастири! Они дадоше Томе Кемпијске, свете Августине, свете Саве. Они који хоће данас да проповедају високе етике, који су приморани да их говоре, морају да изврше самоубиства. Јер, за њих, нема предикаонице.
Наши домови. – Индустријализација свега довела је, у модерном веку, до индустријализације и душе, и духа, и уметности. Наш је век човека толико привезао за спољни живот и људе да је он потпуно заборавио на себе. Он нема где да се повуче кад врши спољну трговину с људима. Његов дом, то је део улице и трга. Док је стари Римљанин зидао дом чији ходници и собе, галерије, и кутци, с прозорима који гледају у небески свод, беше, као и код оних на Истоку, окретање леђа улици, чаршији и људима — дотле је наш дом ћепенак на који свако седне, трг за пролазнике, позоришна сцена за гледаоце са улице. Наш дом није за душу, за по- глед „горе“, ни за самопосматрање и размишљање. Он сав припада нашем веку индустријализације свега, нивелисања свих вредности, понуде и тражње.
21.
Самоћа и тишина. — Да би човек могао да живи унутра, да би уживао све плодове самопосматрања и интроспекције, треба да покида сав сплет веза са спољним светом. Спољни свет смета. Свака, и најмања везица, тражи своје. Ма како мала била, кад једном уђе, она се као пожар шири брзо на све стране. Чула треба потпуно употребити за унутрашњи живот: нека она примају спољни свет, примају и ништа више, и нека служе да развијају и богате галерије и ризнице, а никако да унутрашњи живот убацују у пејзаже и њима дају своју душу. Нека се спољни пејзаж претвори у унутрашњи, а не, обратно, унутрашњи у спољни. Место спољнег описа, на тај начин, добијамо чисто унутарњи опис. То је једина права човечја вредност спољњег материјалног.
За ту врсту спиритуалног живота треба тражити самоћу и тишину: самоћу од људи и тишину од ствари. Пошто смо их се нагледали, једини је то начин да их право гледамо. Треба ићи на спољно и материјално као пчела на цвеће и свилена буба на дудово лишће: све узети и, на миру и у тишини, собом и својом снагом, претварати у мед и свилу. Зато је потребно бити јачи од ствари: све спољно претварати собом у себе или себе достојном. Зато је потребно бити и сам: са људима бити без њих: на људима и са њима стварати људско, и, преко и са стварима, стварати стварно. То је велики човек. То су самоћа и тишина.
22.
Велики духови живе у самоћи и живе од самоће. Самоћа, одвајајући из живота, појачава га, удваја га, те се може боље да види. У самоћи човек боље прегледа себе и, преко себе, и остале. Декарт је говорио да му је увек најбоље било у Амстердаму, јер се „тамо цео свет бави трговином“, те је тако он сам.
23.
Бити сам. – Једна од највиших социјалних филозофија за појединца, то је: оставити људе на миру, оставити их самим себи. Не бити ни вођен нити водити: не бити ни предводник ни стадо, а још више, ни чобан ни стадо. Великога појединца треба пустити потпуно самог у ову васиону, и он ће, са својим једрима, уз повољан и плах ветар свога духа, једрити кроз њих и доносити нам своје прекоморске плодове. Сама држава треба да се побрине и да му помогне те вожње, јер је он њена со и њена виша мисао, а не да га гони као Христа и Сократа.
24.
На висијама слободе. – Треба се потпуно ослободити. Само потпуно слободан човек може бити прав, и висок, и дубок, и истинит. Само са собом, без вере, без друштва, без породице; само у пуној природи, под утицајима овојих живих интуиција, као под моћним сунцем, раде моћни сокови живота, развијају се и расцветавају у снажне цветове и нове богате плодове. Ту, на тим висијама, мисли се ослободилачка мисао, пева се жива песма, и игра се права игра живота.
Слобода је права основа сваког стварања; и тишина и мир. Ту су се родиле, у непосредној близини свега што је загонетка, религије, морали и филозофије. Из те слободе, као из какве врховне команде, отишле су у свет, затрепериле га и дале му колико-толико смисла да живи, све религиозне, моралне, уметничке и научне наредбе, одредбе и упутства. Од тих слободњака и самотника који у својим самостанима мисле мисао света и, сами или преко ученика, говоре је, објашњавају и разносе, живи, колико-толико жив и срећан, онај свет људи меса и земље.
25.
Паскал је дубоко заронио у ствари, и постао привидно срећан. Христос је постао луд од среће. Ренан и Монтењ су на известан начин весели. Анатол Франс се задовољио сумњом. Шопенхауер је отишао у песимизам. Ствари су, вероватно, исте. Људи су разноврсни. И они измерише ствари по себи, а ударише свој жиг свакој ствари; или, ако хоћете: свака ствар прође кроз њих, остави себе у њиховим душама, и они саопштише својом душом „душу ствари“.
ЉУДСКО И ПОЛУИСТИНИТО
1.
Паљетковање. – Све су деобе само једно уношење забуне, и све оне долазе од малих аналитичара који одмах прстима разлучују, одвајају и бркају. Нема много појава. Има само једна. Све су остале изгледи и привиди које човек лакше види него ли његово једро. Тако је, нарочито, и с човеком. Човек је из једног камена истесан, из једног комада, и, као оне пирамиде које је Пафнис гледао под разним тренуцима дана и, и ако су исте, увек их виђао у разним изгледима и мислио да су разне – и као и оне, и он је један, јединствен, недељив. Паљеткаши су га, као на пању, исекли на комаде: тело, дух, мозак осећање, представа, воља, утисак, из- раз… Међутим, све су то оне пирамиде, све су то варке и привиди, изгледи и површине. Он има своје једро, као земља своју пиросферу, свој actus primusас, свој „први принцип“, свој „и рече Бог“, а све су остало, као у пресеку земље, тектонски слојеви који су дошли из „првог акта“ и који се оснивају на „првом акту“. Разни по изгледу своме, они су навели паљеткаше да мисле да су разни и по унутрашњој и основној својој природи. Кад се човек сведе, кад се извуче синтеза његових синтеза, онда се долази до „првога акта“, до човека целог, до једнога и јединственог, до човека као саставног дела универзума, једног с њим, из њега изишавшег, у њега ушавшег, истог, недељивог, који из њега излази као вода из паре, и у коме се, као пара из воде, праве појаве које су, дубоко унутра, исте: разни облици истога материјала, разни изгледи једне појаве, разне појаве једнога елемента…
(Бранко Лазаревић: ПАРЕРГЕ И ПАРАЛИПОМЕНЕ, у : књ.“УМЕТНОСТ И ЕСТЕТИКА – IDEARIUM“, Пета књ. Сабраних дела Бранка Лазаревића. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005; стр. 193- 195)
Критика и критичар је – пише Бранко Лазаревић (у „Забавнику“, додатку „Српских новина“, на Крфу, 15. маја 1918. године, „кроз историју, служио другоме. Он је био филозоф, или реторичар, или граматичар, или историчар, или психолог, или биограф, или библиограф.Тек данас он постаје оно што мора да буде: уметник“. (стр.22: „ПУТОКАЗИ: Парерге и паралипомене за једну теорију“).
Тек данас – 15. маја 1918? Дословно би то значило то, али стварно и суштински: да ли је то „данас“ у српској књижревности почело седамдесетих година минулог двадесетог века, или почетком двадесет и првог? Или ће то д а н а с , можда почети тек, кроз четири године, на стогодишњицу (2018) првог штампања споменутог текста?
На висијама слободе. Христос Космократор.ПРЕТЕК 