Uzunovićima je nacionalizacijom oduzeto jedanaest kuća u Nišu i Beogradu, (…) Da li im je išta vraćeno restitucijom?

DEDA NIKOLA

Vaš deda Nikola upamćen je po veoma jakoj valuti u mandatu njegove vlade?

– S tim dinarom mogli ste da kupujete i u Kanadi! Srbija je bila u kaldrmi, ali nije bila dužna. Nikola je bio veoma lojalan dinastiji Karađorđević, mada je s njom ulazio i u sukobe braneći svoje mišljenje. Jedan od poslednjih bio je pred sam atentat na kralja Aleksandra. Uoči odlaska u Marselj kralj je boravio u Niškoj banji i to, moram da naglasim, kao i svake godine u iznajmljenoj sobi koju je uredno plaćao. Kraljica Marija je insistirala da doputuje vozom u Pariz, a i deda je isto sugerisao na niškoj stanici. Kralj mu je samo kratko odgovorio: „Ti znaš da su Karađorđevići tvrda glava…“ Inače, ta vlada je ostala upamćena po svojoj stabilnosti u turbulentno vreme. Deda nije toliko bio inovator, koliko je dobro poznavao svoj narod. Govorio je: „Pod mojom lipom `lada nema!“ Insistirao je na poštovanju pravila, a pitanje nepotizma za njega je bilo pitanje časti. Kada je neki rođak došao u Beograd s molbom da ga protežira, odgovorio mu je: „Možeš da budeš samo skretničar na niškoj stanici.“

SVEČANOST povodom Dana Na rodnog pozorišta ove godine završiće se premijerom: Strindbergovim „Putom u Damask“, u režiji Nikite Milivojevića. Probe su uveliko u toku, prvo izvođenje je 22. novembra, a u podeli je i doajen naše scene Tanasije Uzunović. Među njegovim predstavama na repertoaru nacionalnog teatra je još jedno ostvarenje sa istim rediteljskim potpisom, Šekspirov „Henri Šesti“. Ali, sada je pred poznatim glumcem jedan savim drugačiji zadatak:

– Bez ikakvog laskanja, verujem da će ovo biti scenski događaj u pozorišnoj umetnosti – otkriva Uzunović.

– Predstava je zaista neobična, inspirativna. Nemam određen lik, svi igraju sve. Klasičnih komada i velikih pisaca nije dovoljno na sceni, pa se veoma radujem novom zadatku. Kada sam počinjao da se bavim glumom, mislio sam na Dostojevskog i Čehova, na našeg Lazu Kostića. Današnji mladi reditelji kao da zaziru od velike literature, žao mi je zbog toga.

* Da vi možete da birate, čija dela biste voleli da vidite u pozorištu?

– Molijer, Šekspir, Kalderon, pa i Fejdo – svi su aktuelni u našem vremenu. Ili, Dostojevski i njegov „Zločin i kazna“. Zar danas ne živimo sa zločinima na koje smo gotovo oguglali, a koji vapiju za kaznom? Svakodnevno se u to uveravamo na novinskim stranicama crne hronike. Ili, Fejdo. Uska je granica između tragedija kojima prisustvujemo i vodvilja koji nam se dešava. Imam 72 godine i razmišljam u kojim okolnostima će nam se deca rađati i odrastati.

* Kralja Lira pominjete kao jednu od priželjkivanih uloga. U čemu se identifikujete sa Šekspirovim likom?

– Često sebe vidim kao čoveka kojeg je vera u ljude učinila smešnim u sopstvenim očima. Čak i kada se radi o porodici, jer ni ona nije izbegla srpski sindrom: gramzivost i prevaru. Nažalost. Iako ideološki tamo nikad nisam pripadao, naprotiv, čak sam i stradao – danas mogu da kažem da sam, zapravo, pravi komunista! Celog života sam živeo samo od svog rada. Kada govorimo o Kralju Liru, njegovo stradanje nije samo pitanje okolnosti nego i vremena. Čovek koji veruje u nešto, uvek strada.

* U skladu sa svojim uverenjima, bili ste odvažni kada se nije sa simpatijama gledalo ni na veru ni na naciju?

– Srba Milin, Miša Žutić i ja, za pravoslavnu Novu godinu ili za Svetog Savu, pa i ostalim praznicima, u „Kolarcu“ smo recitovali prigodne pesme. Bilo je to sedamdesetih godina, kada se malo ko usuđivao da to radi.

* Zato su vam 1969. otkazali učešće u prigodnoj svečanosti povodom proslave Titovog rođendana?

– Angažovali su me da učestvujem u revolucionarnom recitalu, a onda rekli da mogu da uzmem honorar, ali da ne budem u programu. Naravno, odbio sam. Jer, u međuvremenu su tražili od nas umetnika da napišemo svoje generalije. Kad su moje pročitali, odustali su.

* Saznali su da vam je pradeda Tasko Uzunović, ustanik i učesnik srpsko-turskih ratova, a deda Nikola predratni predsednik vlade i nosilac „Legije časti“?

– To je bio dovoljan razlog da se ne pojavljujem u prigodnim proslavama, ali i da odigram sve moguće Nemce i državne neprijatelje na sceni. Nažalost ili na sreću, svi oni koji su učestvovali na raznim feštama povodom 1. maja, 29. novembra, 22. decembra – sada učestvuju na proslavama stogodišnjice od početka Velikog rata… A ja sam „živeo“ sa tim velikim ratnicima, bili su prisutni u ličnim sećanjima mojih najbližih. I Stepa Stepanović, i Mišić, i Putnik, i Bojović. Uostalom, svi moji i sa majčine i sa očeve strane, prešli su Albaniju. Ipak, niko me na proslave ove stogodišnjice nije zvao.

TRI BRAKA I tri braka su bogato životno iskustvo. Šta ste iz njega naučili? – To su tri različita viđenja stvari. Često žena koja hoće da potvrdi svoju intelektualnost ne podrazumeva da zna da kuva. Ja sam lepši pol uvek zbunjivao što znam i da kuvam, i da perem, i da čistim. Žena mi nije bila potrebna zbog toga, ali i te se stvari uče od roditelja. Za mene je dobijanje deteta i mogućnost razvoda posle potomstvanj nepojmljivo. Verujem u porodično ognjište i vrednosti. Rastao sam, u najboljem smislu te reči, u patrijarhalnoj porodici. Sećanje na ono najbolje u njoj, kao i u narodu – ne zaboravlja se. Imam dve sestre, a otac je govorio: „To što si ti muško je božja stvar, ali razlike nema. Postoji samo onaj ko zna, odnosno onaj ko nauči da radi i onaj ko ne nauči“. U širem kontekstu, mislim da je strašno što smo danas zaboravili domaće vaspitanje. Mnoga zla počinju od toga, pa i nepoštovanje osnovnih ljudskih vrednosti.

* Uzunovićima je nacionalizacijom oduzeto jedanaest kuća u Nišu i Beogradu, u jednoj od njih je i američka rezidencija. Da li vam je išta vraćeno restitucijom?

– U ovom trenutku ne vidim okončanje te priče. Kada su komunisti oduzimali nisu ostavljali dokumente. I danas se livade kod Draževca zovu Uzunovića livade. Ali još ima nekih začkoljica i „protokolarno“ nedostupnih stvari. Ne znam kako će se i da li će se, uopšte, rešiti pitanje američke rezidencije. Do sada nam od imovine ništa nije vraćeno.

* A vi ste tek 1974, u svojoj 32. godini života dobili prvi pasoš?

– Zbog porodičnog porekla nisam mogao da ga steknem ranije. Sva moja glumačka gostovanja sa pozorištem do tada su išla na grupni pasoš. Dobio sam ga iz trećeg-četvrtog puta. Prvo sam otišao u London, da posle jedanast godina vidim sestru. Meni komunisti nisu smetali, smetao sam ja njima…

* U šta danas verujete?

– Postao sam veliki pesimista, ali se ipak uzdam u buđenje svesti i savesti, u neke vredne ljude koji su se povukli ili otišli iz zemlje. Želim da verujem u bolju budućnost onih koji dolaze posle nas, naše dece. Normalno, mislim i na moju ćerku Sofiju. Uostalom, ne možeš sve gledati kroz samo jedne ljude, prozivati današnjeg predsednika ili premijera, očekivati da će volšebnim štapićem rešiti stvari. Nije pošteno. Hajde da malo posmatramo i ono što se dešava iza njihovih leđa, često i u njihovo ime. Ono što do njih ne dopire, a nama se strahovito obija o glavu. Ne verujem da baš mogu da vode računa da li će neki njihov partijski istomišljenik, tamo negde, zaposliti svoju ujnu ili sestričinu. I ne znam da li uočavaju posledice, ali bi mogli da osete zgražavanje.

* Od koga treba učiti?

– Od Engleza! Oni, pre svega, gledaju svoje dobro i interes. Mi se stalno oko nečega sporimo, mislimo da je tamo negde uspeh i prosperitet, da će nam sve pasti s neba. Pod stare dane sećam se oca kako je, dok sam ja kao dečarac naglas učio da smo industrijska „sila“, kroz zube govorio: „Lažu, sinko. Mi smo seljačka zemlja“! I jesmo, u najboljem smislu te reči. Nažalost, danas kad prolazim Srbijom ne mogu da vidim ni kravu, ni ovcu. Možda ne znamo kao Nemci da pravimo automobile, ali smo bar nekada znali da gajimo krompir i papriku. Mogli smo da budemo bašta Evrope. Možemo i danas, ali to još niko ili neće, ili ne ume da vidi. Za nas je porazna i presudna bila Titova sentenca kako više nema gospode i seljaka, svi smo radnici. Biti gospodin je kodeks, ne titula. A biti seljak to je izvor života ove zemlje.

* Iako su vam daleki ti koreni, divno ste igrali onu časnu starinu u seriji „Moj rođak sa sela“. Imali li još takvih seljaka?

– Retki su. Naš seljak je došao u grad i čeka da mu se nešto „dodeli“, dok mu zemlja propada. Retki su danas časni ljudi uopšte, pa i seljaci. Bore se i dalje krvavim radom, ali su opljačkani, poniženi i razočarani. Ipak, u nekim kućama i kućercima, tvrdoglavo istrajavaju. To je vredno divljenja.

*I vi ste „tvrdoglavi“ tradicionalista, iako se tradicionalizam danas često pominje u pejorativnom značenju?

– Zabluda je u savremenom shvatanju te reči. Jesam tradicionalista, a šta to znači? Sve je u poštovanju deset božjih zapovesti. Ništa manje i ništa više od toga, to je osnova ljudskog postojanja. Mada, podjednako sam zbunjen kao i sa svojih sedam – osam godina. S jedne strane, veliča se poštenje, s druge, sve je učinjeno da ga nema. I dalje se govori o nekom „partijskom mišljenju“. Ma, postoji samo čovek i ono što stoji iza njega, ono što se vidi kroz odnos prema sebi i drugim ljudima. Ako smo u socijalizmu svi živeli od svog rada i svi bili jednaki, kako nam se za kratko vreme pojavilo toliko lopova i tajkuna, enormnih bogataša?! Gde su stekli taj „staž“ i imetak? I najveći broj je iz redova bivšeg SK. Komunisti su se posle rata surovo obračunavali sa onima koji su časno stekli svoj imetak, ko će sa ovima da se obračuna…

Tanasije Uzunović: Čovek koji veruje uvek nastrada | Kultura | Novosti.rs.